Љиљана Смајловић, најчаснија међу нама-Убица „Политике“ и корпорацијске картице

Поделите:

Подсећање: Љиљана Смајловић, најчаснија међу нама

Убица „Политике“ и корпорацијске картице

 Она, Смајловићка, рече ми један човек, опалила ти шамар јуче у „Недељнику“, онако у пролазу.  Хм? Е, сад ћу ја у пролазу да јој објасним значење старе српске пословице „не чачкај мечку“

Видим, гледам, не верујем. Љ. С. У „Недељнику“ пише, цитат: „Уосталом, ни Горан Козић више не објављује у „Политици“. Али зато има пандана у „Данасу“, који се зове Славиша Лекић и пише истим, препознатљивим, агресивним и увредљивим стилом“

Дакле, лепотице, да научиш и ти нешто, „Данас“ не може ни под тешким дрогама да буде пандан „Политици“, ја и даље пишем за „Политику  Илустровану“, која има већи тираж него „Данас“ и „Недељник“ заједно, Славиша Лекић и ја не пишемо истим стилом, он је мој архинепријатељ, али бих радо с њим попио пиво.

Kад би требало да седнем с тобом у кафану, претходно бих попио живу соду!

Затим и пиво.

Осветољубива манекенка модне линије Десанка Максимовић

Од кад је ступила на београдски асфалт Љиљана Смајловић газила је све пред собом. Бескрупулозна, отровног језика и осветољубива ужурбано је хитала према новинарским врховима. На крају, ушла је у историју српског новинарства, као прва жена на челу „Политике“.

А било је баш лако: новца је било колико пожелиш, нико Љиљану није питао за тираж који је почео да опасно клизи. Уместо приче о паду продаје новина, америчко ђаче с пролетерским педигреом је лансирала тезу којој је остала верна до краја свог вођења „Политике“: „Кога брига за тираж, важни су углед и утицај новина“.

А њени спонзори су претерали. Кога, бре, ви зајебавате?

Некоме би, можда, било тешко да има биографију у којој је црвеним словима записано да је прве новинарске лекције научио испод пароле „Пролетери свих земаља уједините се“. Некога би, можда, била срамота да служи страног господара, пуни своје џепове доларима док другима, “продаје“ причу о демократији.

Некога би, можда, мало гризла савест да младима дели прве новинарске лекције о слободи јавне речи и независним медијима док се ракетом, лансираном из политичких кабинета, спушта на чело настаријег листа на Балкану. Можда, би некога заиста „изјео“ срам док грубо преправља новинске текстове и тера новинаре да потписују реченице које никада нису видели а камоли написали.

Љиљу није „изјео“ срам.

Пливала је као деверика ( угрица )

Вероватно би сваки поштен припадник седме силе пропао у земљу да се открије како измишља награде и дели их искључиво својим  другарима, како „копа“ по страним амбасадама да би пријатељима обезбедио неки уносан, додатни послић. Неко би се можда постидео да махинацијама и изборним марифетлуцима два пута дође на чело Удружења новинара. И сигурно не би, у лудачкој жељи да сачува власт и утицај у том еснафском удружењу, на месту председника устоличио највернијег слугу. Али, Љиља је урадила све то.

Има тога још много што поштен новинар и уредник никада не би урадио. Али, нећемо о празним претпоставкама јер има неко ко је умео да све побројане срамне ствари уради. И још има храбрости да нам се  данас смеје у лице  и високо маше барјаком о слободи медија и независном новинарству. Вероватно надајући се да ће, на крају, неко тамо горе, ипак смиловати и отворити те замандаљене  дипломатске двери.

Врата „Политике“ Љиљани Смајловић отворила је политичка гарнитура око тадашњег председника Владе Војислава Коштунице. Претходно је на чело српско-немачке фирме – „Политика новине и магазини“ постављен Срђан Јанићијевић, зет Матије Бећковића. И у „Политици“ је почела владавина тандема Јанићијевић-Смајловић  упамћена по бесомучном трошењу новца. Луксузни џипови с „мерцедесовим“ знаком , бонуси због позитивног пословања које се штимовало на највише 24 сата,огромне плате,  корпорацијске картице излизане од употребе…  У овим условима сарајевска следбеница крилатице о пролетерима пливала је као деверика (угрица).

Остало је забележено да је Љиљин први мандат окончан скандалаозно – после сукоба с тадашњим председником Борисом Тадићем и његовим другаром  Крлетом.  Пала је у воду и већ договорена шема да се Љиљана Смајловић дочепа корице дипломатског хлеба.

Вук Јеремић оком, погодите наставак реченице

Из тог времена, међутим, остало је једно пријатељство које траје до данашњих дана. Главна уредница „Политике“ и тадашњи министар иностраних послова Вук Јеремић склопили су савез који је беспрекорно функционисао. Посебно у њеном другом мандату на месту главне уреднице „Политике“ када је беспризорно гурала на прву страну новине сваки поглед или уздах млађаног Вука нарочито у време када је овај покушавао да се домогне позиције генералног секретара Уједињених нација.

Други трогодишњи мандат Љиљане Смајловић на челу „Политике“ сигурно неће бити уписан златним словима у историју листа. Главна уредница се посвађала са целим светом, њене отровне стреле испаљиване „из пера главног уредника“ летеле су на све стране.  Њени миљеници из културног миљеа имали су резервисану прву страну  новина без обзира на то шта ураде.

Формирала је незваничну групицу новинара, волела је да каже да су то„млади ‘Политикини’ лавови“ које је бесомучно искоришћавала. Писали су наручене текстове, испуњавали њене хирове, кројили текстове по тезама – најчешће из њеног омиљеног „Њујорк тајмса“ – које је зором слала на њихове електронске адресе.

Посебно је волела да седне за компјутер и руши и преправља текстове послушника који нису схватили шта треба да напишу. И док је она бесно лупала по тастатури, „мишеви“ су скрушено седели поред ње, значајно климали главом и хвалили нешто што ће сутра да се појави у новинама с њиховим потписима. А после успешно обављеног посла увек се нашло мало пића – најбоље би легао „просеко“, али обавезно уз шетњу са чашом у руци по редакцији. Да сви виде како је моћна и успешна главна уредница.

Они најпослушнији били су награђивани – и јавно и тајно. Скривеним новчаним наградама у редакцији, престижним позицијама у листу или измишљеним наградама у Удружењу новинара Србије где је годинама неприкосновена газдарица.

На крају, успела је да се угура и у некакву Комисију за жалбe Савета за штампу – ма шта то било – где с неколицином доконих самозванаца покушава да пресуди шта је лоше у српским медијима. Њој тај посао баш пристаје, она из свог искуства најбоље зна шта то смрди у новинарству.

 

ПРОГОН“

Да ли је ико икада могао и да замисли да ће једног дана на челу београдске „Политике“, и то чак у два наврата, бити неко ко је био само шеф деска ,и то у  сарајевском „Ослобођењу“. Нико, никада.

А онда се десило и то, али у Србији коју су „ослободили“. У таквој Србији, тако пометеној Србији, Србији на коленима, било је могуће да неко кога су Изетбеговићеви „прогнали“ из Сарајева и сарајевског „Ослобођења“, у Београду буде постављен за главног уредника „Политике“ и да у два мандата буде и председник Удружења новинара Србије. И да са тих позиција – прогања оне који су били Изетбеговићеви огорчени противници.

Е, сад. Да ли је могуће да неко буде прогнан из Сарајева да би прогонио противнике свог прогонитеља у Београду? Није могуће. Нису њу прогнали. Она је само послата да за Изетбеговића или заједничког газду, обави неке послове и у Београду. И била је веома ефикасна. Са страшћу је прогонила Изетбеговићеве противнике у српском новнарству. Чини то и данас. Гледа Србија.   Ђ.М.

 

Госпођица Угрица и „Политикина“ деца

Политика, 5.6.2017.

Има двадесет година како је тек рођена Београђанка Љиљана Угрица, удата Смајловић, пристигла  на фрези да нам објашњава који Београђани су исправни, а који то нису.

Последњи пут закључно у једном дневном листу, где је до скоро била неприкосновена, каже: „Начело разноврсности никако не подразумева обавезу да се објављују текстови Горана Козића“.

„Разумете“, каже она,“ ја сам за демократију и тачка! Демократија је што ја кажем да је сукоб мишљења, за оно што ја кажем да није –онда није!“

За демократију се борила и у једном периодичном листу: „Александру Вучићу се „Политика“ очишћена од Данице Поповић, Бориса Беговића, Душана Петричића и Горана Марковића – а обогаћена Гораном Козићем, коначно чини уравнотеженијом“.

Не знам за друге . Мој одговор је: Да, „Политика“ је уравнотеженија. Јер како може неко да пише седам година против актуелне власти, и када добије реплику у полемици, тај почне да нариче и говори: „Ово је крај“. Крај је што неко не мили исто као и ти? У којој то демократији?

Тако је отишао Режисер, и Карикатуриста, што је свесно до последњег дана цртао бљувотине које не би објавио ни „Студент“ седамдесетих, те је и он пресрећан напустио „Политику“, одвратно недемократско легло.

Иако сте дубоки интелектуалци, око „Политике“ плитко гледате. „Политика“ није плен као што је требало да буде приказана 6. октобра. Мада се покушавало. Даворин Рибникар је дошао из Америке пешке само да би рекао: „’Политика’ смрди!” Љиљани сад „Политика“ смрди, зато што је морала на напусти најплаћеније место у региону, А љути се на „новог“ колумнисту Горана Козића. ХА-ХА-ХА. Пази ти то: ГК „нови“ колумниста!

За тебе јесам нови: од кад сте посели Кућу, 16 година нисам имао где да пишем. Демократија није за сваког, само за вас фрезере.

Није помогао ни „убрзани“ судски спор од 6,5 година по „краткој“  процедури. Када сам добио радни спор у којем пише да сам шиканиран и да сам као такав морао да одем од Куће, руководство „Политике“ је одбило да поступи по одлуци Суда иако је пресуда била правоснажна. Толико о демократији, храбрости и доследности. На ту тему велики поздрав за Матију, председника УО, Емира, члана, и Срђана Јанићијевића, зета, и сличне…

*

Када сте 6. октобра дошли, „Политика“ је имала 17 ревијалних издања, три дневна листа, радио и ТВ, две штампарије, 1600 продајних објеката са по два запослена унутра, возни парк, акције малих акционара, углед и понос. То је било када сам ја морао да одем због тебе и сличних. Данас ти остављаш лист као подстанара у солитеру који се некада називао „Политикина“ палата…

*

Док смо ми овде завршавали факултете и улазили у „Политикин“ храм она је јахала камиле у тунису и чувала овце у Сарајеву. Не у источном Сарајеву. И само овце, не и прасиће, ако разумете о чему говорим.

Затим је после краћег курса у САД дошла, пази, у „Политикину“ зграду да распоређује Београђане.

Прозива нас који смо били ратни уредници док је она била на курсевима типа„ шта ће бити после „.

И сада распоређује Београђане, мирна у опозиционој штампи, разрешена брига.

Кад су њени дошли, ми стари смо били процесуирани.

И шта су нашли. Па ништа нису нашли, јер „Политикина“ деца не краду од „Политике“, „Политикина“ деца не краду иначе.

И она кад је отишла и њу су погледали,  и нису нашли крађу никакву и ја тим поводом честитам.

А зашто нису нашли трагове пљачке код ње? Па зашто да пљачка кад је имала плату осам хиљада евра.

Веома је згодно бити поштен кад имаш плату осам… и компанијску картицу и плату у Удружењу новинара, а син још свира у хаустору код Зелењака…

Али ми смо били поштени са размаком плата један према четири…

*

Додуше, замало и ја да постанем лопов. Запрећено ми је казном затвора од четири године и глобом од милион марака зато што сам за време бомбардовања пуштао цртане филмове и као пират оштетио америчку државу у току бомбардовања. Што ме чини јединим правим противником агресору.

После петооктобарских промена Љ. С. уз своје пријатеље из ДСС-а, посебно председника странке Коштунице, позиционира се друштвено и професионално. Он је поставља за  члана „Комисије за истину и помирење”. У то време она већ има своју колумну у НИН-у у којој је хвалила Коштуницу И његову мудру политику, а нападала премијера Ђинђића и потезе његове Владе.

Постаје угледни аналитичар многих медија, а посебно оних које је помагала са позиција у ИРЕКС ( америчка организација која стимулише развој медија). Чињеница је да је била у могућности да кључно утиче на развој и финансијску ситуацију поједних медија, да одређује ко ће од новинара да учествује у пројектима ИРЕКС, ко ће добити стипендију и слично.

*

Релативизовање злочина,  аналитичко промишљање донели су јој имиџ аналитичара – патриоте, особе која тумачи рат. И то га тумачи како треба. Да није тако, не би добила две стипендије: “Alfred Friendlu Prees” и “Wodrow Wilson International Center for Scholars”.

Рачунам, не игра одбојку а стипендије долазе.

Неко у рату има и срећу. Ретки су, али има случајева.

 

„Медијска инвазија САД на регион“, „Америчка инвестициона компанија ККР купује редом“, „Падају телевизије једна за другом“…

И Љиљана Смајловић се „забринула“ у дневним новинама: укрупњавање, монопол, ужас…Ова жена се сада „оправдано брине“ јер, забога, па она је уз помоћ свих шефова „Политике“ од бомбардовања до Ракића данас ( који се на српском језику обратио новинарским удружењима назвавши их исправно олошем ) од најстарије и најмоћније куће на Балкану направила управо супротно, ископала је темеље за ово што долази, а – сада је нико не зове…!?

У тамном бескрају, једне олујне ноћи, Љиља види Ујка Сама како јаше на писаћој машини као на „томахавку, долеће јој у сан и пита:

– „Љииииљо, да ли би хтела и трећи пут да будеш уредница `Политике`, одавно ниси била, а и ниииије све уништено, некииии диииижу глас…“

– Па, није да не бих могла, али после да будем амбасадорка ( родна равноправност ) у Вашингтону.

– Не знам то, Љиииљо, сећаш се ономад кад смо питали Тадића, па…

Горан Козић

Илустрована политика

 

Поделите:

1 коментар

  1. tiraž Politike od 2000-2010 godine rapidno je opadao ne zbog toga što je Smailovićka bila glavni i odgovorni urednik već zbog toga što je internet preuzeo primat glavnog distributera informacija..
    ko će da kupuje i čita dnevne novine kad u 2 klika može da odeš na Wikiliks i sve relevantne informacije dobiješ iz prve ruke,uredno ažurirane apsolutno free????
    ne formira javno mnjenje bilo koji pojedinac,novine ili medijska kuća već razvoj tehnologije.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here