Marko Stanojević: ČOVEK I STVARALAŠTVO

Podelite:

Sledbenik sam hipoteze, da na ovaj svet dolazimo, poslužiću se grubim medicinskim terminom, „neurozom“. Karl Gustav Jung je svojevremeno govorio da je neuroza blagoslov, u smislu upozorenja da čovek nije na pravom putu u svom unutrašnjem kretanju. Ona to i jeste, prema hrišćanstvu, mi se rađamo kao grešni, a greh u nama je poziv na uzvišenost, poziv na stvaranje sebe u sebi, poziv na slobodu, jer služenje istom ekvivalent je ropstvu. Dakle kretanje duha je neophodno da bi bitisanje čoveka dobilo smisao i punoću. Ljudski duh je trenutno u stanju hipokinezije ( smanjenom kretanju) što je dovelo da atrofije misli same po sebi, čovek sve više postaje nemisleće biće, i tu se otvaraju vrata manipulaciji, sa jedne strane, buntovništvu sa druge strane, koje je posledice gore pomenute atrofije, jer kod misli smanjenog obima i frekvence dolazi do neobjektivne percepcije, otuda se donose površni zaključci, jer se misao koja je atrofirala kreće horizontalno, i razvodnjava se, dok misao koja se kreće vertikalno vodi ka istini, uzvišenosti.

Stvaralaštvo koje je produkt kretanja misli horizontalno je upravo stvaralaštvo, koje se danas naziva „modernim“. Ono, dakle nosi notu fantazije, ne i misaonih saznanja, zato često diše banalnošću, koliko god pesnik bio vešt u slaganju stihova, nedostaje mu vektor usmeren naviše, a neophodan je da bi poezija bila saznjanje.

Iz poezije koja je rezultat gore navedenog može se izvesti zaključak, da je ona produkt jedne „druge“ percepcije, koja svojim masovnim prisustvom oslikava i pesnika, ali i samu masu, dakle reč je o interakcijskim percepcijama, koje sa pravom stvaraju brigu o stanju ljudske duše u današnjem vremenu, ali i nameće pitanje, šta može, a šta ne može biti poezija.

Marko Stanojević

VIDOVDAN

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here