Мина Ћурчић: Џихад кроз Босну до Европе

Поделите:

Једанаестог јула ове године навршило се 23 године од наводног геноцида у Сребреници. Као и претходних година, у Србији, говорило се о онима који признају и не признају наводни геноцид, комеморацији у Поточарима, перформансима разних невладиних организација којима је овај датум потребан ради медијског простора. Но, као и сваког једанаестог јула, постоје они  који се не спомињу, чија се имена просто прећуткују, постоје они који су само жртве и постоји оно о чему се не говори, нарочито не данас, а то је џихад у Босни.

У Илијашу, двадесет осмог јануара 1992.године, настрадала је Мирјана Драгичевић која је имала девет година.

“Кад смо легли да спавамо било је све нормално. Међутим, кад је 28.јануар свануо, то је било пред зору, да ли је било пола шест или шест, чули су се пуцњеви. Мајка ме је пробудила и рекла ми да видим шта је то…Ја сам устала, погледала кроз прозор, пуцало се, а ја сам помислила да су то наши били, међутим, нису…То су били муслимани, ушли су у село. Нисам могла да изађем из куће, мајка ми је пошла да изађе и мајчина сестра, тетка, која је исто рањена и погинула је. Ја сам пошла да обучем децу, обукла сам их, пошла да изађем и нисам могла да изађем, међутим, мајка је изашла и ја сам остала са децом у једној соби, син ми је остао у соби, а ћерка и ја смо пошле према излазу, али нисам могла да изађем, било их је тројица, ушли су већ. Прво сам чула пуцњаву, а онда су ушла тројица, моја мајка је повикала…Међутим, нисам могла да изађем. Њих тројица су ушли, мене гурнули, ћерку ми узели за руку, отишли тамо у другу просторију у кухињу…Мама је викала “Радо, чувај децу!“, а ја нисам могла ништа: двојица су били црни, муџахедини су то били, имали су онај бели повез око чела, само један је био белац. Син је био у другој соби, он је ту ушао, кревети су били на спрат, одозго је пало ћебе, он се подвукао, ваљда, они тамо нису ушли…Чули су се пуцњеви, падале су гранате, и галама, то су били муџахедини што су ишли, ја не знам шта су викали-викали су, урлали су…Моја ћерка је била у црвеној тренерци, ја сам је обукла, широка је тренерка била, а њу кад су ухватили, одвојили од мене, она је вриштала, плакала, кад су пошли да је скидају, вриштала је, плакала, ја јој нисам могла помоћи, звала ме, нисам јој могла помоћи, они су ме држали…Касније се није чула, није плакала, нити ме звала, није била свесна, само је онако лежала на поду. Кад се то завршило, онда су пуцали у њу, па у мене. Тенк је дошао по нас: однели су тетку и мајку, па ћерку, а онда су дошли по мене и сина. Мене су одвели у Илијаш у Дом здравља, одатле су ме одвезли у Жицу, тада се звала Жица у Блажују, где су ми указали прву помоћ на ногама и стомаку, а после су ме хеликоптером пребацили у Београд, где сам била шест месеци, где сам се лечила, а онда сам се вратила овде и ту сам била све до “Дејтона“, када је потписан Дејтонски споразум, кућа је остала, ја сам је закључала. Нисам више никад долазила. Тешко ми је када видим то место, ту се никад не бих вратила, ту где су ми то урадили детету. “, завршава своју исповест мајка силоване и убијене девојчице, Мирјане Драгичивећ. У суботу, тридесетог јуна, у Брежанима код Сребрнице служен је парастос за 32 српске жртве које су муслимански екстремисти убили пре 26 година. Тог јунског дана, под командом Насера Орића, извршен је напад на ово село. Око четири сата ујутру око 1000 наоуражних терориста упало је у ово српско село. Уз повике “Алаху агбер“ и “ Тегбир“ започели су свој крвави пир. Како упућени тврде, било је ту жена и деце, који су вриштали и ударали у шерпе да би збунили становнике Брежана. Најстарија жртва масакра био је Станко Милошевић, стар 90 година,  а најмлађа ученик осмог разреда, Љубомир Јосиповић. Ипак, крике Видоја Лазића ни данас нико није заборавио. Несрећни човек је прво био претучен, а потом разапет на крст и запаљен. Сведоци тврде да су муслимански војници Видоја затекли пред његовом кућом и да им је он рекао “Немојте лупати, ево вам кључева, ако хоћете и запалите, ако има шта горети“, верујући да му неће ништа зато што је радио са некима од њих у предузећу “Дрина“ у Сребреници. Тог дана страдало је још Срба у Брежанима, цивила, а међу њима су непокретна старица Достана Лазић и њена слепа кћерка Кристина; Обе жене су мучене, а затим убијене и запаљене.

“Муслимани су упали у кућу Лазић Достане, гдје се налазила и њена болесна и непокретна кћерка Ђула(надимак Кристине Лазић). Чуо сам кад је један од њих рекао: Сенаде, убиј то маторо ђубре, шта чекаш! Одмах су се чула два пуцња-тада је вероватно Ђула убијена…“, сведочио је Милисав Марјановић који се тог дана нашао у Брежанима. У Брежанима је страдало још много Срба: Миливоје, Радован, породица Ранкић, Милош, седамнестогодишњак Видоје, Радосава и Милојка. На Петровдан, 12.јула, нападнут је Братунац. Муслимнске снаге, предвођене Насером Орићем, упале су у више српских села у сребреничкој и братуначкој општини. На подручју Сребренице нападнуто је двадесет и једно српско село и убијено више од 400 српских цивила. У нападу на 22 српска села у општини Братунац убијено је најмање 560 људи. О жртвама, нарочито српским, просто се не говори; Српске жртве, једноставно, не постоје, иако су се десиле. Нико не пориче, али нико ни не признаје. Но, шта је оно што се прећуткује и крије, шта је оно што се не спомиње? На присуство страних муџахедина у БиХ током последњег рата у тој земљи данас се гледа као на познату чињеницу, која је уз личне трагедије десет хиљада људи, представља тек успутну епизоду. Но, долазак ратних добровољаца афро-азијског порекла од којих неки никада нису чули за подручије Босне и Херцеговине, нити крочили на европско тло, свакако јесте занимљив феномен, нарочито након рушења две “куле близнакиње у Њујорку, терористичког напада на Пентагон и рушење авиона у Пенсилванији, али и низа терористичких напада на европском тлу, односно у Ници, Паризу, Берлину, Барселони, Истамбулу, који су уследили скоро две деценије касније. Муџахедински покрет, каквим га данас знамо, настао је током десетогодишњег рата у Афганистану, који је избио након совјетске окупације те земље 1979.године. Муџахедини су се борили за ослобођење Авганистана и за обнову исламске државе. У контексту хладног рата отворени рат против совјетске војске био је подржан и од стране САД, које су достављале муџахединима опрему и наоружање посредством пакистанске обавештајне службе ИСИ. Борба афганистанских муџахедина привукла је на хиљаде добровољаца, углавном из арапских земаља, а њихове власти су подржавале овај пројекат. Истакнуто место у том пројекту је имала и Саудијска Арабија, а један од главних посредника у трансферу саудијског новца и добровољаца за Авганистан био је Осама бин Ладен. Када је након десетогодишњих жестоких борби совјетска војска поражена и наведена на повлачење из Авганистана, један од вођа муџахединског покрета, Палестинац шејх Абдулах Азам, објавио је да је дошао крај једног историјског раздобља у којем је доминирала политичка воља суперсила за чије је војнике тврдио да неће бити у стању да издрже судар са мотивисаном армијом бораца за веру. Победа из Афганистана требало је да буде прва фаза за успостављање истинских исламских држава, односно међународног џихада. Муџахедини нису много знали о Босни, међутим, чињеница да се на поменутој територији одвија рат између муслимана и хришћана, навела је следбенике Аземових идеја да јачају спознају о потреби за новим рату по узору на онај у Авганистану.

“Рат у Босни започео је у погодно време за овај покрет. Шејх Абдулах Азам недавно је убијен, његови следбеници су били уздрмани, а власти у Пакистану су прогласиле да је џихад у Авганистану завршен и да више не желе стране муџахедине на својој територији и до 1993.године све су их протерали. Током 1992. и 1993.године догодиле су се неке кључне ствари: муџахедински покрет који је настао у Авганистану и који се тамо борио под будним оком Aбдулаха Азама и Осаме бин Ладена прерастао је из те почетне фазе у нову и почео се борити за међународни џихад, далеко изван граница Авганистана, баш како је Бин Ладен одувек сањао. Прво место на које су дошли муџахедини била је Босна.Не само да нису познавали тамошњу културу и језик, него нису имали појма где се уопште налази Босна. Нису били сигурни да ли се та земља налази у Северној или Јужној Америци, Европи или Аустралији, то су углавном били људи са Блиског истока. објашњава Евен. Ф. Колхман, стручњак за тероризам, саветник америчке владе и ФБИ. Током суђења бившим комадантима Армије БиХ у средњој Босни тужилац је инсистирао да се прикаже документарни филм на арапском и енглеском језику “Шехиди Босне“ који описује мотиве муџахедина за долазак у Босну, њихове борбене акције и погибије, док је одбрана оспоравала веродостојност таквих доказа уз тврдњу да “није познато ко је снимио тај филм“. У филму се наводи да су се одређене исламске личности, након избијиња рата у Босни, саветовале са вођама муџахедина у Авганистану који су одлучили да треба послати борце у Босну да се тамо покрене џихад.

“Месец дана након избијања рата 1992.године прве групе муџахедина су стигле у Босну и формирале прве логоре џихада у Мехурићима и другим местима.“, наводи се у филму, док се у више наврата истиче да је “босанским муслиманима недостајала чврста вера“ као и да “нису у потпуности схватали ислам, догму и за шта се боре“, те да је то довело до пораза на ратишту. Наратор у филму подсећа гледаоце да су муџахедини дошли у Босну да би се борили и, ако треба, погинули “на Алаховом путу“, а у филму се могу видети муџахедини који су погинули, односно “шехиди“ или мученици, а који су у Босну дошли из различитих земаља: Афганистана, Палестине, Египта, Либије, Шведске, Америке и других. Хашки трибунал је утврдио да су се муџахедини борили у саставу бошњачке Армије БиХ, као и да су починили стравичне злочине над Србима и Хрватима: у процесу против генерала Расима Делића који је осуђен на свега три године затвора, иако је доказано да није спречио припаднике јединице “Ел муџахедин“ да окрутно поступају према заробљеним Србима. Осим њега, за ратне злочине је осуђен Абдуладхим Мактоуф кога је суд БиХ осудио на пет година затвора због учешћа у отмици четворице травничких Хрвата и Србина Драгољуба Поповића коме су муџахедини у јесен 1993.године у логору Орашац ритуално одсекли главу. Прво сведочанство о свирепости муџахедина оставили су они и то у свом логору у Јабланици код Тешња, који је у септембру 1992.године заузела Војска Републике Српске. Ту су пронађене фотографије муџахедина са одсеченим главама тројице српских војника: Благоја Благојевића, Бране Ћурића и Ненада Петковића. У августу 2017.године, чешки председник, Милош Земан,упозорио је да Европа мора да почне да депортује људе за које се сумња да су исламски радикали.

“Пропаст ИД у Ираку и Сирији преместиће центар тероризма у Авганистан, али ће им бити потребна и европска база за коју је, обзиром на национални састав, Босна идеална.“, оценио је Земан за чешки “Блеск“.  У извештају Стејт департманта за 2017.годину о активностима радикалног ислама у свету, наводи се да се на простору БиХ налази чак 21 параџемат у којима се окупљају вехабије и поборници радикалног исламског учења. У Републици Српској постоји једна парџаметска заједница Котарско код Добоја. Џевад Галијашевић, стручњак из области безбедности, тврди да су ови параџемати заправо кључне тачке на “џамијској рути“ миграната са Блиског истока која је заправо маска за извлачење џихадиста, досадашњих војника у Сирији, Ираку и Авганистану. Према мишљењу Галијашевића, Босна је постала уточиште радикалног ислама захваљујући ангажовању муџахедина током рата и благонаклоном односу власти у Сарајеву.

“Та пракса је започета ангажовањем муџахедина током рата, али је настављена и касније њиховим “удомљавањем“ на територији БиХ. Ни данас ситуација није ништа боља, јер се џихадисти који су се борили на страни Исламске државе отворено амнестирају и пуштају на слободу. Без икаквих проблема се финансира 45 терористичких кампова и 64 параџемата, а све уз помоћ појединих високих функционера на власти у Сарајеву. Наоружавање и обука, као и пропаганда, баш као и спречавање прања новца за финансирање тероризма још увек нису изазвали реакцију државе ни у најблажој форми.“, тврди Џевад Галијашевић. Према подацима безбедносних служби, у Босну се последњих година вратио значајан број некадашњих команданата Муџахединске шуре, Ал Каиде, Исламске државе и Муслиманског братства. Очигледно, напад на Светски трговински центар на Менхетну и Пентагон, једанаестог септембра 2001. године, као и низ терористичих напада на Старом континенту, а за које преузимају одговорност припадници Исламске државе, уверио нас је да је исламски тероризам у Европу ушао кроз Босну; Иако је о “Сребреници“ снимљено неколико филмова, данас је сасвим јасно да је реч о скупом пројекту који је пропао. Нису радикални муслимани остали на територији БиХ, напротив, они су отишли даље-у Белгију, Шпанију, Велику Британију, Француску, Немачку. Штавише, прете и да ће “радикализовати“ Албанију у случају да ова држава не постане део европске породице, а одавно је познато да се у редовима Исламске државе боре и  Албанци са Косова и Метохије. Србија, ако ништа друго, мора коначно срушити тај зид ћутања, мора почети да говори о српским жртвама, јер ако Србија буде наставила да ћути, нико други неће проговорити у њено име.

М. Ћурчић, Видовдан

Поделите:

2 Коментари

  1. Bitno da vi znate iz iskustva! Nije svaki musliman danas terorista, ali je svaki terorista danas musliman. Islamska drzava, na prvom mestu. To je to, vase lice i nalicije, vasa vera koju namecete ostalima, dok tudje spomenike i crkve palite i rusite, porobljavate zene i decu, to je dokaz da ste bezboznici i nevernici, ljudi koji nigde ne mogu da se prilagode, osim ako se ostali njima ne prilagode. Zasto vam zabranjuju da u burkama setate okolo? Zato sto ste dobri? Ne, nego svi znaju ko ste, pa se boje da se negde ne dignete u vazdih, ne poubijate par hiljada neduznih ljudi u nekoj skoli, trznom centru, parku…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here