Мина Ћурчић: Минут ћутања за Оливера Ивановића

Поделите:

Убиство Оливера Ивановића је прво политичко убиство које се десило у Србији након 2003.године, односно убиства Зорана Ђинђића. Ивановић, који је био председник странке Грађанска иницијатива “Слобода, демократија, правда“, истакнути политички представник Срба са Космета и Србин који је упркос свим притисцима остао и опстао на Космету. У Оливеровом лику се могу препознати лица свих оних Срба са Косова и Метохије који су одлучили да без обзира на тешке околности не напусте своја огњишта и не одустану од борбе за српски Космет. Можда баш зато је он био “изабран“ од стране Албанаца, које подржава Запад, да буде проглашен за ратног злочинца; Тако је  тзв. косовско тужилаштво 2014.године против њега и још четворице Срба подигло оптужницу за наводне ратне злочине над албанским цивилним становништвом на Космету почињене током 1999. и 2000.године. Према оптужници, која је написана на педесет страна, Ивановић је издавао наређења паравојним војним формацијама и предводио чуваре моста у Косовској Митровици, а како су албански сведоци тврдили, носио је са собом аутоматско оружје, пиштоље и два велика ножа, био је део парамилитараца, носио плаву уноформу и поменуто оружје, а пред деветорицом Албанаца на питање једног члана паравојне српске полиције “шта да раде са њима(Албанцима)“, Ивановић је наводно одговорио “што ме питаш, поступи по наређењу“. Један од кључних сведока у поступку против покојног Ивановића био је Иса Мустафа, бивши премијер тзв. Косова. Он је том приликом тврдио како је “сигуран да је видео Оливера Ивановића на контролном пункту у близини места страдања групе Албанаца у јужном делу Косовске Митровице, априла 1999.године.

“Ја бих волео да и други сведоци буду убедљиви колико је и овај кључни убедљив. Он је данас дискредитовао све своје претходне изјаве и рекао пуно различитих које до сада никада чак није споменуо или је говорио другачије. Сумњам да те разлике могу да се помире и да је он кредибилан сведок. Мислим да је овде сам себе дискредитовао и мислим да му веће неће веровати.“, рекао је тада адвокат Небојша Влајић. Мустафа је током поновљеног исказа предочио да није видео убиство, већ да је чуо појединачну оружану паљбу, али је изнео и неке нове моменте које у првостепеном испитивању није спомињао.

“Како сам ја то разумео он заправо прилагођава своју претходну изјаву, видевши да смо у нашој жалби заправо указали на бесмисленост његове изјаве. Онда он тај бесмисао сада објашњава и тумачи. То је такође контрапродуктивно, јер верујем да ће судија то схватити.“, објаснио је тада Оливер Ивановић. Од двадесет и седмог јануара 2014.године, слободно се може рећи, почиње Оливерова голгота-тог дана, у присуству адвоката, Ивановић је у јужном делу Косовске Митровице дао изјаву тужиоцу из канцеларије Специјалног тужилаштва Косова, а његово саслушање, које је трајало неколико сати, завршено негде око 18 сати.

“Након тога, тужилац је обавио интервју са господином Ивановићем као наводним осумњиченим у истрази о ратним злочинима која је тренутно у току, као и о наводима о тешком убиству почињеним након конфликта. Испитивање је завршено и тужилац је издао налог за хапшење и затражио од суда да размотри захтев за одређивање притвора. Захтев за притвор је предат суду и то је све што у овом тренутку можемо рећи.“, навели су тада из Еулекса. Ивановићу је таба био одређен једномесечни притвор, па је он већ 28.јануара 2014.године пребачен у Приштину у притворску јединицу. Већ почетком априла исте године он започиње штрајк глађу, захтевајући да га из затвора у  Приштини пребаце у затвор у Косовској Митровици. У притворској јединици у Приштини затвореници и чувари су били албанске националности, па се Оливер осећао несигурно. Када је први пут након месец и по дана изашао у шетњу, напали су га Албанци;

“Заклаћемо те, убићемо те, ти си четник! Затим су физички насрнули на Оливера који је пре два дана изашао из своје ћелије у шетњу, први пут после месец и по дана. У том затвору су само Албанци. И чувари су Албанци.“, објаснила је тада Милена Поповић Ивановић, Оливерова супруга.

“Оливер је три пута писмено тражио да га пребаце у Митровицу. Могао би да излази у шетњу. Сина би могао да виђа једном недељно. Мој одлазак до Приштине није безбедан, а догађа се да не могу да добијем пратњу, зато трогодишњег Богдана не водим са собом.“, била је искрена Милена. У притворској јединици у Приштини Оливер је делио ћелију са једним Албанцем, а из Еулекса су објаснили да је безбедност разлог што одбијају Ивановићеву молбу, јер су се плашили да ће бити окупљања Срба испред затвора у Митровици, иако су тадашњи представници градских власти обећали да се то неће догодити. Такође, нису вределе ни гаранције Владе Републике Србије која је тражила да се Ивановић и Драгољуб Делибашић, такође оптужен за ратне злочине над албанским цивилним становништвом, пусте да се бране са слободе. Но, данас је јасно да је против Ивановића и још четворице Срба покренут овај поступак зато што је било потребно постићи једну врсту равнотеже, односно оптужити и неког политичког представника Срба са КиМ за ратне злочине како би се “ублажила“ чињеница да се на челу косметских Албанаца налазе бивши комаданти ОВК одговорни за најтеже злочине над српским, неалбанским и албанским цивилним становништвом, па је првостепени суд Ивановића осудио на девет година затвора, али је ту пресуду у априлу прошле године поноштио Апелациони суд који је донео одлуку да се суђење понови, али и да му се затворски притвор замени кућним, а недуго након ове одлуке, укинут му је и кућни притвор и одређена му је мера безбедности јављања два пута недељно у полицијску станицу у северном делу Косовске Митровице. Ивановић никада није крио да сматра да иза његовог хапшења и трогодишњег боравка у притвору не стоје Албанци, већ међународни фактор на Косову.

“То је калкулантска комбинација неколико међународних представника који су хтели да прикажу Албанцима да хапсе и Србе због ратног злочина и тешких кривичних дела. Ја сам био препознатљив као лик дуги низ година и тако сам одабран, а власти у Приштини су то користиле за умиривање своје јавности, али не могу да кажем да стоје иза лажне оптужнице.“, говорио је Оливер. Да је он којим случајем био осуђен за дела која су му се стављала на терет, Албанци би могли да буду задовољни, јер би постојао један српски лидер који је “починио“ злочине над албанским цивилним становништвом, али би имали и у кога да упиру прстом, нарочито у тренутку када је потребно објаснити да мора да почне са радом Специјални суд за ратне злочине ОВК. На албанској телевизији се може видети снимак Оливера Ивановића у униформи из јуна 1999.године на коме он заједно са окупљеним Србима виче “Албанци не могу да прођу!“, а тај снимак се непрестано приказује након његовог убиства. У албанским медијима се много тога може прочитати о овом човеку: од тога да је добро говорио албански и био одличан каратиста до тога да је био припадник контраобавештајне службе Војске Србије и ратни злочинац. Ипак, када је његова смрт у питању, Албанци су сложни: убиство Оливера Ивановића највише штети Албанцима, а произашло је из борбе српских снага за власт или контролу над северним делом Косова и Метохије. Отприлике, ако бисмо питали косметске Албанце, Оливера су убили Срби, без обзира на то што су га Албанци, подржани од стране својих западних ментора, осудили на девет година затвора и пуне три године држали у притвору, проглашавајући га кривим за ратне злочине над албанским цивилима. Специјални суд за ратне злочине ОВК изазвао је једну врсту пометње међу косметским Албанцима, што је довело до тога да званични Вашингтон, свега неколико дана пре убиства Ивановића, упозори  све америчке држављане који намеравају да посете Косово буду опрезни због могућих немира и терористичких напада, нарочито ако имају у плану да посете северни део Косова и Метохије. У том тренутку ово упозорење смо тумачили у контексту прославе божићних и новогодишњих празника, узимајући у обзир да велики број Албанаца са Космета одлази да ратује у Ирак и Сирију под заставом ИСИС, као и да поједини имами из јужног дела Косовске Митровице врбују младе Албанце да ратују за ИСИС о чему нашироко пишу поједини албански листови као што је приштински дневни лист “Зери“. Међутим, може се рећи да смо ми навикли на великоалбанску реторику за којом Албанци посежу чим им нешто није по вољи, али то није случај са Американцима. Потпредснедник удружења ветерана ОВК Насим Харадинај назвао је америчког амбасадора пајацем зато што је наводно утицао на посланике тзв. косовске скупштине да не гласају за укидање Специјалног суда.

“Грег Делави је најгора слика САД. Не извињивам се због те изјаве. Када се он извини за напад на парламент, ја ћу се њему извинити. Ко је он да се ја њему извињавам? Немам разлог да се извиним. Није у дипломатском кодексу бити дипломата, понашати се као чобан и говорити људима шта да раде. На тај начин он је оптужио САД и НАТО. Пријатељска држава треба да остане пријатељска. Не би требало да крши демократска правила.“, поручио је потрпедседник удружења ветерана ОВК, Насим Харадинај. Хашим Тачи, Кадри Весељи и Рамуш Харадинај суочили су се са озбиљном претњом амбасадора САД у Приштини и то баш оног дана када је требало да буде одржана седница Председништва косовског парламента на тему укидања Специјалног суда. Састанак председништва није одржан, а како наводе медији, Делави је том приликом користио тешке речи, између осталог, рекао је да неће проћи некажњено и да ће доживети судбину Милошевићевог режима у случају да Специјални суд буде укинут. Ипак, данас нико не говори о Специјалном суду за ратне злочине ОВК, али ни о увредама које је Насим Харадинај изрекао на рачун САД. Данас сви говоре о атентату на Оливера Ивановића. Штавише, званична Приштина која до сада није успела да открије ко пали летину Србима, краде стоку и руши споменик српској деци убијеној у терористичком нападу који се десио у Гораждевцу, обећава десет хиљада евра ономе ко има било какве информације о убиству Оливера Ивановића, тврдећи да ће све учинити да открије ко стоји иза овог злочина. Не би било на одмет да српски политичари, независно од тога коју политичку странку подржавају, покушају да се уздрже од непримерених изјава, односно теорија о томе ко стоји иза убиства Оливера Ивановића: док поједини сакупљају политичке поене, Албанци са Космета будно прате ко шта говори не би ли још једном доказали да су на Космету Срби убијали Србе. Сетимо се случаја “Панда“, односно терористичког напада у Пећи када је под неразјашњеним околностима  живот изгубило шест српских младића. Неретко се говори да је “злочнин у Панди“ повод  за рат на Космету, иако сви заборављају да се идентичан терористички напад десио две године раније у Дечану у кафани “Чакор“ када је су настрадале три особе српске националности. Међутим, у случају “Чакор“ било је јасно да иза овог напада стоје Албанци, јер су се у поменутој кафани окупљали припадници српске полиције, а касније је ова кафана  постала један од главних штабова ОВК у зони Метохије или зони “Дукађини“ којом је ведрио и облачио нико друго него Рамуш Харадинај. Када је случај “Панда“ у питању, убијено је шесторо деце, а петнаесторо рањено. Једном приликом је Александар Вучић рекао да “нема доказа да су овај злочин починили Албанци“, не рекавши ништа више, а албански медији са Космета су брже боље пренели да су Срби признали да су одговорни за овај злочин. Зато је можда боље да ћутимо, останемо достојанствени и суздржимо се од “запаљивих“ изјава које вреде тек шаку јефтиних политичких поена. Уместо да непромишљено говоримо треба промишљено да ћутимо у име свих оних Срба који данас живе на Космету, у име покојног Оливера Ивановића који никада није напустио свој народ на Косову и Метохији, али и у име свих оних Срба из Ђаковице, Суве Реке, Мушутишта и осталих места који сваке године безуспешно покушавају да посете остатке православних цркава  и гробова најмилијих што им њихове комшије, Албанци, никако не дозвољавају, организујући протесте, но, они ипак не одустају.

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

 

 

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here