Мина Ћурчић: Српска кривица или хашки театар апсурда

Поделите:

Деветнаестог децембра ове године, односно на Никољдан, одржаће се свечана церемонија којом ће бити обележен крај рада Хашког трибунала, а петнаест дана раније ће и Уједињене Нације одати почаст крају рада ове институције која основана 1993.године да би пресудила актерима сукоба на Балкану. О раду Хашког трибунала не мора много да се говори, јер се о томе већ све зна: оптужено је 161 лице, а више од половине чине Срби; Када се саберу казне затвора, Србима је “додељено“ више од хиљаду година робије. У Хагу је преминуо и Слободан Милошевић, док су у притворским јединицима умрла још четири Србина.

“Ниједан од задатака због којих је формиран Хашки трибунал није испуњен. Није допринео суочавању са прошлошћу. Није допринео ни успостављању поверења и сарадње у региону. Напротив, од почетка рада продубљује неспоразуме. Ни жртве нису добиле сатисфакцију. А, на крају, Трибунал није ни светској јавности послао поруку како би требало да изгледа међународна правда.“, објашњава адвокат Зденко Томановић који је у Хагу бранио Милошевића.

“Трибунал није тежио да утврди истину. Настојао је да осуди и оптужи , односно да победи у утакмици у којој су највећи губитници Срби, јер их је највише оптужено и осуђено.Сребреница је највећа грешка Трибунала. Постоји пет различитих цифара када је реч о броју жртава у Сребреници. То је неозбиљно.“, тврди адвокат Ратка Младића, Бранко Лукић. Кад су у питању други народи који су учествовали у сукобима на Балкану пред Хашким трибуналом су се углавном нашле вође паравојних и терористичких организација међу којима су Насер Орић, Рамуш Харадинај, Анте Готовина, Младен Маркач, али сви до једног су проглашени невиним, па се данас налазе на слободи.

“Учинак суда је мршав. Један циљ је био да починиоци најтежих кривичних дела буду кажњени, а многи су данас на слободи. Други циљ је био да жртве добију неку сатисфакцију, али ако питате њихове породице, ни они нису задовољни, а  ни трећи циљ, помирење у региону, није достигнут, јер су народи међусобно удаљени светлосним годинама.“, сматра Расим Љајић дугогодишњи председник Националног савета за сарадњу са Хагом. Давне 1993.године основан је Међународни кривични суд за бившу Југославију, односно суд Уједињених Нација који се бави злочинима почињеним током сукоба на Балкану током деведестих година прошлог века. Овај суд је имао за циљ да “својим одлукама без преседана које се тичу геноцида, ратних злочина и злочина против човечности покаже да високи положај неког појединца више не може бити заштита од кривичног гоњења“. Такође, овај суд је требало да докаже да “лица осумњичена да сносе највећу одговорност за зверства могу бити позвана на одговорност“, као и да “кривица треба да буде индивидуализована, штитећи читаве заједнице од тога да буду прозване “колективно одговорним“ “. Међутим, скоро 25 година након оснивања овог суда слободно се може рећи да није испуњен ниједан од наведених циљева; Штавише, испуњени су неки сасвим други циљеви, односно циљеви зарад којих је и основан Међународни кривични суд за бившу Југославију или Хашки трибунал: уместо да докаже да лица осумињичена да сносе највећу одговорност за почињена зверства могу бити позвана на одговорност, овај суд је доказао да је то могуће само ако су поменута лица српске националности; Исто тако, овај суд је показао да не постоји индивидуализована кривица, нарочито ако су у питању Срби, него постоји само потреба да се наметне колективно сећање на рат у бившој Југославији које одговара оној истини која одговара Хашком трибуналу, односно истини према којој су они који су бранили српску државу и поштовали заклетву коју су положили ништа друго него злочинци, одговорни за зверства, ратне злочине и злочине против човечности, док су они који су ту заклетву прекршили хероји и борци за слободу. Један од циљева овог суда је био и да “ вође осумњичене за масовне злочине буду изведене пред лице правде“, али и да докаже је “ефикасна и транспаретна међународна правда могућа“, а ми данас слободно можемо да кажемо да исто важи само у случају Срба. Порука је више него јасна: Срби су криви за сва крвопролића на тлу бивше Југославије и Међународни кривични суд за бившу Југославију јесте суд који је основан да би пресудио Србима.

Где почиње “српска кривица“?

Не тако давно, британски Би-Би-Си је пренео мишљења десет историчара о томе ко је крив за Први светски рат. Већина њих мисли да највећу одговорност сносе Немачка и Аустрија, али и Русија и Француска, док сер Ричард Џеј Еванс, професор историје на Кембриџу, тврди да је Србија највећи кривац за почетак Великог рата.

“Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам били су најдубље реметилачке силе, а српска подршка терористима ‘Црне руке’ била је крајње неодговорна. Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претеране реакције на убиство наследника хабсбуршког трона”, уверен је Еванс.

Зашто је данас уопште важно ко сноси одговорност за избијање Првог светског рата? Ако пођемо од чињенице да постоји разлика између узорока и повода, те да се можда може рећи да је убиство престолонаследника Фердинанда у Сарајеву 28.јуна 1914.године свакако повод за избијање Првог светског рата, али никако и узрок, јер су узроци Великог рата дубље природе, па самим тим заслужују да буду детаљно разматрани у политичкој историји Срба, кад је повод у питању, односно сарајевски атентат, јасно је да је то одговарало и Аустроугарској, узимајући у обзир чињеницу да је убиство Франца Фердинанда био “најпопуларнији“ повод за рат са Србијом-аустроугарска штампа одмах је објавила да је атентат дело српске владе. Међутим, данас се може поставити питање зашто се мењају тезе, тј. зашто се као узрок Великог рата наводи убиство престолонаследника Фердинанда, док се о поводу не говори, наравно, не случајно: ако узмемо у обзир чињеницу да се Први светски рат окончан капитулацијом Немачке, потписаном у железничком вагону у француском месту Компијењ у близини Париза, јасно је да стижемо до тога да је Немачка била понижена, што нас упућује на то да је Србија негде одговорна за то што је Немачка била толико брутална током Другог светског рата; Просто, ако је Србија крива за избијање Првог светског рата, онда негде сноси одговорност за оно што је уследило током Другог светског рата, јер је окончање Првог светског рата уједно подразумевало историјско понижење Немачке, док је Други светски рат био прилика да понижена Немачка “осветла“ свој образ. Међутим, ако узмемо у обзир данашње околности, истина је сасвим другачија:било је потребно означити Србе као кривце за Велики рат, а потом као делимично одговорне за бруталну немачку освету која је уследила током Другог светског рата, али и за оно што је уследило касније-ако су Срби криви за избијање Првог светског рата, делимично одговорни за немачку одмазду која је уследила током Другог светског рата,данас стижемо до тога да су Срби криви за тзв. геноцид у Сребреници, што се опет може довести у везу са  чињеницом да је НАТО агресија 1999.године било ништа друго, него покушај се спречи да се деси на Космету оно што се десило у Сребреници, односно тзв. геноцид.То је та црвена нит:Први светски рат- Други светски рат- Сребреница, али и НАТО агесија јесте нит за коју се попут сламке спаса хватају европски, али светски политичари-бомбардовали смо Србију да се опет не би поновила Сребреница. Чим понестане аргумената за НАТО агресију,тзв.геноцид у Сребреници или “случај Рачак“, потегне се питање “српске кривице“ за избијање Првог светског рата и непосредне одговорности за оно што је уследило током Другог светског рата; Једноставно, потребно је доказати да су Срби криви-другачије се не може објаснити, а још мање оправдати НАТО агресија, али ни чињеница да Међународни кривични суд за бившу Југославију суди само Србима, док друге ослобађа кривице, не зато што нису криви, напротив, већ зато што су се борили против Срба.

 

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here