ŠTA SMO, VAISTINU, POTPISALI: Ako, u alkoholnom tremensu, čovek poveruje Vuku Draškoviću (koalicionom partneru Boki Takija) da će se milijarde evra sručiti na Srbiju kao mana s neba, samo ako psihički jaki glasači podrže Vuka a preko njega veselnika Tadića – vredelo bi, za trenutak, da pročitamo komentar lista Süddeutche Zeitung koji već naslovom – Balkanska mizerija Evropske unije nagoveštava o čemu se, u stvari, radi: "Potpis Evropljana ispod sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Srbijom nema nikakvu praktičnu vrednost. Možda će time porasti ugled predsednika Tadića i to kod onih Srba koji žele da iza sebe ostave mračni srpski nacionalizam. Možda će ovaj potpis umerenim snagama u Beogradu doneti po koji glas na izborima. Ali, potpisom se ništa nije promenilo kada su u pitanju pravi problemi. Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom i dalje je nezadovoljavajuća. A spor oko Kosova je i dalje nerazjašnjen. EU nije baš pametno postupila rasipajući svoje dragocene instrumente za kažnjavanje i nagrađivanje u nadi da će pridobiti par glasova demokrata u Beogradu. Te instrumente treba čuvati za velike konflikte a oni počinju kada se Srbija ozbiljno uputi ka EU koja nije spremna za taj trenutak jer nema dobru strategiju za Balkan."

Погледајте пример Русије. Један од главних предности и мотора покретача нове, Путинове Русије није - како неки на Западу непрестано понављају - нагли пораст цена гаса и нафте на светском тржишту, већ препород, васкрс Руске православне цркве. Цена енергије јесте важна, али не одлучујућа. Далеко је важније да човек зна ко је, да има мотив који га покреће да живи, да ствара, да рађа децу. Данашња религиозност Руса јесте истинска, дубока. Ја не говорим о једној групи московских интелектуалаца, пре свега из сектора «невладиних организација», који, успут да приметим, користе сваку прилику да пред америчким и британским камерама, покажу своје знање из енглеског језика. Ја говорим о руском народу, код кога је религиозност дубоко укорењена. Руска православна црква стоји готово стопроцентно иза Путина.

BEOGRAD Hrvatski tajkun Ante Žužul, brat jednog od najradikalnijih Tuđmanovih ministara „vanjskih“ poslova, srbomrsca Miomira Žužula - uveliko štampa i prodaje udžbenike za srpske osnovne škole. Prema procenama beogradskih izdavača, hrvatski štampar je zajedno sa slovenačkom firmom „Klet“ zaposeo više od 40 odsto domaćeg tržišta udžbenika, a srpski osnovci učiće prva slova iz hrvatskog bukvara!

Старо је, сматрају они, постало заиста превазиђено. Враћа се клерикализација. На богослужењу свештеник је центар, он се причешћује под оба вида, а народ под једним, он прима пунину. Пређашња позиција клира не одговара ни самом свештенству, изолује се од верника. Црква ствара дистанцу према пастви. Постојање две литургијске форме у цркви, где је увек била једна, ствара несигурност и поделе. Папа, вероватно не намерно, унео је нездрав дух такмичења и подозрења између заговорника различитог служења. Створена је нова напетост, свештеници су обесхрабрени, наметнуто им је оно што никако нису желели.

Kako vreme odmiče, sve mi se više čini da onaj famozni Akcioni plan za Kosovo i Metohiju uopšte ne postoji. U protivnom, Srbija ne bi povukla svog ambasadora iz Zagreba „na konsultacije“, nego bi odgovorila na priznanje nezavisnosti Kosovo - priznanjem Republike Srpske Krajine i vlade u egzilu. To je najmanje što je Beograd trebalo da učini. Sličnog leka našlo bi se i za druge komšije, koji nam zabijaju nož u leđa. Ali, kako da to uradi vlada koja je podržala prijem Hrvatske u Savet bezbednosti UN? Baš su nam lepo vratili! Inače, ambasador u Zagrebu je beskrajno zadužio Srbiju još kao izvršni sekretar CK SK Srbije, tako da je njegovo povlačenje na deviznu platu u Beograd zaista veliki gubitak za nacionalni interes, a bogami i za državnu kasu. Ali, to nije izuzetak, već pravilo.

AKO srpsko rukovodstvo zaista želi da dobije bitku za Kosovo, prvo što mora da napravi je da prevaziđe sve međusobne sporove i da opet bude jedinstveno. Podele i međusobna optuživanja srpskih političara idu naruku onima koji žele da definitivno uzmu od Srbije deo njene teritorije. Upravo dok su srpski rukovodioci bili jedinstveni, Amerikanci nisu mogli da ostvare svoj plan i bez otpora stvore nezavisno Kosovo. Bitka za Kosovo i Metohiju još se bije, pa i srpska politička elita mora da bude odgovorna u ovom odlučujućem istorijskom trenutku

Govorim prilično smušeno. Nameravao sam da im kažem da će oni, zlo ne trebalo, moći da pobegnu iz Srbije u Srbiju, ali gde će se Srbija, zajedno s njima skloniti ako se to dogodi. „Kosovo je Srbija", kažem sebi, a ne njima, „ali, braćo moja, posle 11. maja videćemo i mi i vi, da li je Srbija još uvek Srbija." Srbi me vode na produženi espreso u velikoj šolji, bez mleka, ne dozvoljavaju mi da platim. „Vi ste gost", kažu.

Косово компликује ову ионако компликовану дипломатску рачуницу јер се унутар и изван ЕУ већ чују упозорења да Београд не може да рачуна и на Споразум о придруживању и на „мекану поделу Косова”. Потоње се по свој прилици односи на предлог Слободана Самарџића о начину управљања деловима Косова у којима су Срби у већини. То значи да су неке од водећих земаља ЕУ, заједно са Вашингтоном, склоне да већ сада услове Београд, односно да га ставе у позицију да бира између уступака око Косова и уступака око Споразума о придруживању. То је нова варијанта старе Холбрукове формуле по којој Београд мора да бира између Косова и Европе.