Описујући један од сусрета са "ратним командантом сребреничких муслимана", Мустафић (на страни 288) дословно преноси Орићеве речи : " Када смо ону екипу заробљених на Залазју (српско село прим. аутора ) из затвора поново повели према Залазју и када је почело клање, мени је допао Слободан Инић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни ријечи. Извадио сам бајонету у директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око . Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!"

Све ово и много штошта другог произилази из проблема српске цивилизације (а ништа мање и националних мањина, које врло често делују политички деструктивно и недржавотворно, а имају права каква немају друге националне мањине у свијету, то макар ја знам), односно пада морала. Склони смо да све бацимо под ноге: не постоји ни патријарх, ни шеф државе, ни предсједник Владе, ни славне и знамените личности – наше као ни туђе, ни породица, ни родбина, ни пријатељи, ни знање, ни стручност (ако неко одскочи у нечему, одмах га понижавамо, исмијавамо, оговарамо, а оговарање је одгођена агресија), ни саобраћајни знаци, ништа. А држава без ауторитета и народ без светиња не могу имати оптимизам у погледу своје будућности.

Међутим, у овом контексту се поставља и једно питање: Како је могуће да je руководство СПС-а прешло преко свега горе поменутог и у једној класичној трговачкој нагодби по други пут убило свога председника и извршило политички „салто мортале“ ушавши у сада већ потпуно извесну владу са демократском странком? Да не говоримо да није било никаквог извињења ни са једне ни са друге стране за догађаје из прошлости. Нити се СПС дистанцирао од Милошевићеве политике деведесетих, нити се ДС дистанцирао од политике ДОС-а после петог октобра. Дакле, нити су се челници ДС извинили нпр. за испоручивање Милошевића Хагу, нити се СПС извинио демократама нпр. за изборну крађу 1996/97 када су људи три месеца по зими демонстрирали против прекрајања изборне воље грађана? И каква је то онда влада ако нема зрнце искрености по питању наслеђене прошлости? На којим основама за „светлу“ будућност је та влада онда заснована? На којим принципима? На којој идеологији? На ком програму? Одговор је кратак и јасан. Једини аутентични програм који спаја будућу владу јесте воља за моћ, односно гола власт. Све остало ће „бармени“ из Брисела заједно са домаћим „конобарима“ лако измешати у жуто црвени коктел са мирисом Палме и укусом старог пензионерског вина, а уз звуке Бетовена и Шопена...

Још давне 1944, одмах по „ослобођењу“ Београда, Броз је пред постројеним народом и трупама на Бањици прокламовао да ће “Србима сломити кичму пршљен по пршљен”. Ево, већ трећа генерација његових заклетих следбеника са тог пута не скреће. Једино што сада они отворено постављају питање - да ли ову бескичмену, љигаву масу људства уопште више и треба звати Србима? Можда су и у праву. Како смемо дозволити да онолика маса, сила и решеност нашег народа из фебруара 2008. сада постану само беспомоћни таоци ништавне групице продатих политиканата? Дошло је крајње је време да се режимска квази-елита почне бојати овог народа више него својих спољних газда.

«Kod Zorana u kancelariji sedimo i ćutimo. Čekamo da se pilot javi. Imam dva telefona. Jedan se usijao od poziva... svi traže proveru informacije da je izvršena ekstradicija. Konačno mi, nešto pre osam, zvoni i drugi telefon. Pilot se javio iz Tuzle. Znači, kraj je. U tom trenutku, Zoran me je upitao – Da li možes da zamisliš da je danas Vidovdan? Malopre su mi rekli da je danas Vidovdan. – Sedam dana nismo spavali. Nismo uopšte znali ni koji je dan ni datum.»

Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savrsena uskladjenost izmedju zivih bica i sredine u kojoj zive. Recimo, imate neki primer: polarna lisica… I, on je zakljucio da nikako ne moze biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili cas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A buduci da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, ocigledno je da se ziva bica menjaju, odnosno evoluiraju.
Znaci, on je video savrsenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o bozanskom stvaranju nepromenljivih vrsta....

Из свега што можемо видети последњих година, па и деценија, Србија нема Националну стратегију као нешто што је донето у конципираној форми и што се плански покушава спровести. То наравно не значи да није било неких спорадичних и краткорочних покушаја прављења квалитетног програма у некој од важних области државне и друштвене политике који су повремено чак и давали извесне резултате. Али оно што би смо могли да прихватимо као осмишљену Националну стратегију и програм, нисмо свакако имали већ дуго. А, сад на питање зашто га нема, и то у годинама у којима су се решавала изузетно важна питања за нашу државу и народ, то је друго питање.

Као некада Мустафа Голубић, само сада у духу „неокоминтерновског интернационализма“, многи наши мондијалисти верују да „усрећују“ свој народ. Они су се „просветили“ и желе да се то деси и са њиховим, ипак не генетски инфериорним, народом. Желе и да му омогуће да своју „просвећеност“ докаже одрицањем од Косова и Метохије у корист „доброг“, „напаћеног“, донедавно „потлаченог“ албанског народа. Уз то, хоће да нам омогуће да оперемо грехе са нешто сопствене крви – слањем контингената у Ирак или Авганистан.

Питање чланства Србије у Европској Унији (ЕУ) и потписивање Споразума о придруживању ЕУ је потпуно паралисало Србију. Уместо да своје преостале снаге усресреди на економски развој, отварање нових радних места и сузбијање незапослености и сиромаштва српски политичари предвођени Борисом Тадићем и његовом партијом Демократском странком (ДС) залуђују и разлуђују Србију причом о светлој будућности кад једног дана Србија постане чланица ЕУ. О неспособности, неискрености и непатротизму Бостиса Тадића не треба трошити речи, али се теба замислити око неспособности српског колективног бића да се тргне из замађијаности

Но када се оставе племенита осећања и жеље по страни (социјални програм, економски просперитет, територијални интегритет) у овај брак из рачуна млада ће ући на основу тога ко да више. СПС коалиција што се тиче министарских места, УО и осталих намештења и од једне и од друге стране добија сличне понуде. Остаје одлучујући фактор, а то је договор у четири  ока, у коме несумњиву предност има кандидат који је највећим делом учествовао у власти, јер је тако највише стекао и следствено томе има и највише да понуди. У овој трговина заборава за заборав, или како ономад рече г. Тадић бола за бол, који се најлакше лечи мелемом власти без части, председник ДС нуди заборав за мрачну прошлост СПС, прање биографије, показујући тако папску моћ да (про)даје опроштај грехова.