И тај непријатељ, Руси, делује некако недостојно сјајне немачке армије. Али, иако недостојни, они су укорењени у својој земљи, у њеним огромним пространствима. Ако су чете козака биле велики проблем, то је још ништа према Црвеној армији. Сада помогнути научном организацијом и индустријализацијом Руси су неуништиви, и поред свих пораза које у почетку трпе. Концентрацијом трупа, утемељеном организацијом и често изненадним дејствима, Руси су од Стаљинграда до краја рата превазишли све што су им раније приредили Немци, све што су ови учинили на Западном фронту, и наравно сличне акције својих западних савезника. И ови војници су појединачно одрпани и неугледни, а заједно дају импресивну снагу. Можда није сасвим погрешан био назив „азијатске хорде“ које су им дали непријатељи. Јер образац незадрживог напредовања је сличан ономе у XIII веку.

Поновно успостављање и повратак правилима морално-вредносног система традиционалног српског друштва изражено кроз афирмацију особина солидарности, честитости, поштења, добронамерности, путем афирмисања самопрегнућа других и критичког преиспитивања сопствене личности, обједињено уз усвајање идеја социјалне солидарности, социјалне правде, социјално одговорне државе и друштва, правне државе и владавине права чини, управо, полазну основу спречавања даљег културног и моралног суноврата нашег народа.

Српске демократе свих боја имали су за последњих осам година, колико су на власти у Србији, прилику да се увере да та прича о Србима као злочиначком народу није сахрањена са „великим српским диктатором“, него као троглава аждаја и даље кружи светом, цери се, бљује и разара. Крајем прошле године, један од најпознатијих и најугледнијих колумниста, Жак Жулиар, у недељнику „Нувел Обсерватер“, написао је: „... И сада се један злочиначки народ, који се није покајао, спрема да уђе у оркестар европских народа“...

Да Срби имају уређену државу, лако би она изашла на крај са језичким квислинзима. Та би држава донела уредбу по којој би све издаваче новина и књига, радија и тв програма који се служе службеним ћириличким писмом ослободила државне таксе. Ослободила би таксе и гласила националних мањина која употребљавају свoје писмо. Свима осталима који се службено обраћају народу на туђем писму наплатила би таксу 100% увећану па нека се одричу себе, свог језика и писма да би се додворили другима колико год хоће. То би створило нормалан поредак језика и писма у држави Србији и очувало српско једанаестовековно писмо, на коме је написано све што вреди у српској култури и традицији.

Jedni se predstavljaju kao vlasnici srpstva, drugi kao vlasnici evropskog puta i ponašaju se kao da opredeljenje za jedno isključuje ono drugo. Kad bi došli u poziciju da nam vlast sačinjavaju oni kojima su miliji vize, devize i lažne samoizolacione krize od Oca, Sina i Svetoga duha, doveli bi nas u situaciju da postavljamo kamen-temeljac za „Bondstil 2“ u „nezavisnoj republici Vojvodini“ čiji se glavni grad zove „novi Es-A-De“

Прва последица непостојања државне културне политике било је лансирање једног полуписменог писца, и свакако недовољно образованог младића у центар књижевних збивања. Реч је, наравно, о Марку Видојковићу, који, потпомогнут невладиним сектором, разним фондацијама, моћним медијима (пре свих Б92) и заплашеним проучаваоцима књижевности замало није номинован за Нинову награду. Разум је тада ипак превладао, пре свега зато што је било очигледно да је творац ”Канџи” неталентован писац који је одређеним групацијама, које о Србији ништа добро нису мислиле, послужио за ”уметничко” уобличавање веома јасних политичких исказа који су за циљ имали да се, како у иностранству, тако и у земљи, створи изразито неповољно мишљење о држави и народу који у њој живи; а да писци, попут Видојковића, који о томе сведоче добију епитет младих бунтовника, без обзира на то колико парадоскално деловало да свој бунт против, у овом случају ”режима” Слободана Милошевића исказују скоро пет година након доласка ”демократских снага” на власт.

Будући да је Мекдоналдс и изван Србије, широм мајке Земље, препознат као знак злог Вавилона, то се све што на свету мисли и има муда дало у обрачун са овом накарадном корпорацијом. Херој ове неравноправне борбе, Канађанин Morgan Spurlock, жртвовао је сопствено тело и снимио документарац "Supersize Me", показавши шта Мекдоналдс чини човеку који се храни у овом ланцу брзе хране. Корпорација није пала, али је примила први озбиљан ударац. Неки други хероји, мање познати, схватили су као своју мисију рушење Мекдоналдс ресторана, без људских жртава, и то се дешава махом на европском континенту, непрестано. Широм света, антиглобалисти обележавају 10. октобар као светски дан борбе против Мекдоналдса.

Скоро да нема Њу Ејџ мислиоца и пропагандисте који не тврде, да је Никола Тесла био новодобац, који се бавио источњачким окултизмом, општио са ванземљцима (можда и сам био ванземаљац), највљивао доба „нове свесности“, итд. То није нимало случајно. Овај велики научник, син србског Православног свештеника, чији је најближи род био србски Православни архимандрит Петроније Трбојевић, родољуб који је на енглески превео Змајеве песме, пуне србовања, мора се „повући“ на страну „Водолијашке завере“ да би се доказала његова повезаност са окултном ревоуцијом.

Пошли смо за њим. Кроз прозор његове канцеларије, видимо да је руља нарасла многоструко. Привучени буком и звуком удараца у металне жалузине, многи од оних који су се тукли на раскршћу прешли су овамо, опијени неочекиваним тријумфом над десничарима и над неспремном стокхолмском полицијом. Сада их је већ можда и три хиљаде. Имају запаљене бакље, и носе пластични фалус виши од бандере, којим попут средњовековног опсадног оруђа – јарца – ударају у алуминијумски штит радње. Да гунгула буде још већа, и аларм се одавно укључио, али нико за то не мари.

Ево су, крајем минуле недеље, Улицу Вука Караџића преименовали у Исландску. Некаква невладина организација „Друштво пријатеља Исланда” предложила је, а „пчелице” прихватиле иницијативу да се братској држави, која је прва признала независност Црне Горе (од себе саме), укаже дужна почаст! Ред је ред! Срећа само да није Обала Слоноваче претекла Исланд, било би баш незгодно...