Често ћемо чути изразе патријархална породица насупрот модерној, односно постмодерној породици. Патријархално друштво и постмодерно друштво, традиционални вредносни системи и «слободни» вредносни системи. Све су ово речи којима не бисмо требали пуно да се бавимо. Зашто?-питаћете се ви. Ево због чега. Морамо знати у ком времену живимо, какви су све образци понашања на делу, морамо бити свесни чињенице да свет гура напред, а да се ми растрзавамо у њему. И то, иако тако не делује, није ништа страшно. То је само наша могућност да будемо витези.
Сваки дом који слави
славу (било коју) прима свештено лице које у дане пре славе долази да освешта водицу
за славски колач. Како Вам се не "омакне" па поред уобичајеног разговора
са парохијанима започнете едукацију истих, о томе да се слава као сто је свети Георгије
мора, наглашавам мора славити како хришћанима и православцима доликује, а то значи
с поштовањем и достојанством што искључује слављење ПРОЛЕЋА И ЛЕПОГ ВРЕМЕНА. Хоћу
да кажем да је велики грех који Срби чине према Св Георгију дозвољавајући да се
овај светац у медијима слави као „циганска Слава“.
Више је него јасно да је у Српском народу Свети Сава лучоноша оне светлости којом је Павле умро старом свом човеку и којом је крштен и помазан у сведока и благовесника Христове Благевести, победе. Св. Саво,чији помен данас прослављамо, а прослављање угодника божијих и није друго до учешће у духовним добрима, у достигнутој и освојеној благодати, у светлости Божијој, којом је, као онда Павле, са Павлом, сада, са Светим Савом, прогледао и цео један народ, Српски народ, наслађујући се Христом “Незалазном Светлошћу”.
То је протоколарна посета римског понтифекса. Можемо да је сматрамо и државном посетом, јер је Ватикан држава. Ја сам обичан посматрач, као и сви други. Политика је световна. Ми мислимо да има аутономију јер се бави проблемима овог света. Она по дефиницији не мора да буде нерелигиозна или антицрквена. За многе је политика све, али за нас хришћане политика није све. Живот је, на срећу за све људе, па и за политичаре, много шири и богатији од политике. С друге стране и ми хришћани смо део друштва, и осећајући одговорност за време и простор у којем живимо, знамо да заједно са другима треба да изграђујемо државу за човека, и у служби човека. Треба да упозоравамо да је власт моћ служења другима, а не моћ владања другима. Треба да подсећамо на то шта реч министар изворно значи. То је латинска реч која значи слуга, онај који служи.
Zdrava logika nalaže da praznik glavnog grada, dan Beograda, bude - Spasovdan! Despot Stefan je utemeljio srpsku prestonicu koja je to ostala narednih šest vekova, bez obzira na to ko je sve vladao gradom. Despot je utemeljio grad koji je narednih vekova bio i ostao svetionik celokupnom srpskom narodu! Stoga je sramota da Beograd svetkuje godišnjice obnarodovanja poroka kasnije raspopljenog katoličkog biskupa i osmanlijskog dokumenta kojim je dugoveki tiranin srpskog naroda priznao konačni poraz u srpskoj Kneževini! Zato, zajedno poželimo Beogradu da nova gradska uprava prihvati da slavimo „Dan Beograda“ kada i gradsku slavu Spasovdan, da slavimo srpski praznik i čuvamo uspomenu na utemeljivača naše prestonice, - srpskog viteza i despota Stefana Lazarevića, tvorca srpskog Beograda.
Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион. Свако има да се определи слободно и свесно.
Озбиљност теме је очигледна. Где се предвиђа да ће завршити дијалог? Процена међународне штампе , нарочито, међутим, италијанске, јесте да ствари воде ка уједињењу Цркава са признавањем папског првенства, уз могуће жртовавње неких његових привилегија. Запад са уздржаним оптимизмом чека уједињење римокатолика и православних на основу започетих разговора. На нашем православном истоку постоји опрезност и стрепња. Верујући народ се пита: Да ли ће се сачувати чиста православна вера?
Митрополит Кирил: То одвајање је последица људског греха. По томе је слично разводу брака. Хришћански Запад и хришћански Исток разишли су се јер су сматрали да један другом нису потребни. Сједињење је могуће једино путем духовног заједништва. Није важно колико ћемо докумената потписати. Док не будемо осећали да љубимо једни друге, да смо једна породица и да су сви чланови породице једни другима потребни, јединство се неће остварити.
Ovu, iznad svega slepu i gluvu političku vrhušku, niko od takozvanih ozbiljnih naučnih, kulturnih i medijskih institucija nije javno optužio za bezočne krađe, korupciju i gaženje svakog morala, etike i zakona. Masovno udvorištvo, licemerje i verovanje u očigledne laži, proizvod su histeričnog insistiranja na "što hitnijem ulasku u Evropsku uniju" i otvorenih pretnji da će svako ko je protiv toga snositi istorijsku krivicu u slučaju poraza Ideje. Ti isti srpski političari, Dinkić, Jelašić, Đelić, Tadić, Đilas, Šutanovac, i njihovi spikeri koji danas govore o Evropskoj uniji kao spasenju, skoro da su i vlastitoj laži poverovali. Kao u dubokom religioznom transu, novi boljševici prete "reakciji" i grde njihove preživljene ideologije, pozivaju na njihovo izopštenje i izlaganje javnoj poruzi, kao u zlo doba jednoumne parole: "Ko drukčije kaže, kleveće i laže." Istina o tome da je najviši evropski zvaničnik poput Vilija Vimera još 2000. godine kazao šta ima na temu srpskog pridruživanja takozvanoj porodici evropskih naroda (kao da ta porodica nikada ranije nije postojala, kao da se nikad nije ujedinjavala i razjedinjavala), trebalo bi da otrezni svakog pismenog i punoletnog građanina Srbije.
Више је него јасно да је у Српском народу Свети Сава лучоноша оне светлости којом је Павле умро старом свом човеку и којом је крштен и помазан у сведока и благовесника Христове Благевести, победе. Св. Саво,чији помен данас прослављамо, а прослављање угодника божијих и није друго до учешће у духовним добрима, у достигнутој и освојеној благодати, у светлости Божијој, којом је, као онда Павле, са Павлом, сада, са Светим Савом, прогледао и цео један народ, Српски народ, наслађујући се Христом “Незалазном Светлошћу”.
То је протоколарна посета римског понтифекса. Можемо да је сматрамо и државном посетом, јер је Ватикан држава. Ја сам обичан посматрач, као и сви други. Политика је световна. Ми мислимо да има аутономију јер се бави проблемима овог света. Она по дефиницији не мора да буде нерелигиозна или антицрквена. За многе је политика све, али за нас хришћане политика није све. Живот је, на срећу за све људе, па и за политичаре, много шири и богатији од политике. С друге стране и ми хришћани смо део друштва, и осећајући одговорност за време и простор у којем живимо, знамо да заједно са другима треба да изграђујемо државу за човека, и у служби човека. Треба да упозоравамо да је власт моћ служења другима, а не моћ владања другима. Треба да подсећамо на то шта реч министар изворно значи. То је латинска реч која значи слуга, онај који служи.
Zdrava logika nalaže da praznik glavnog grada, dan Beograda, bude - Spasovdan! Despot Stefan je utemeljio srpsku prestonicu koja je to ostala narednih šest vekova, bez obzira na to ko je sve vladao gradom. Despot je utemeljio grad koji je narednih vekova bio i ostao svetionik celokupnom srpskom narodu! Stoga je sramota da Beograd svetkuje godišnjice obnarodovanja poroka kasnije raspopljenog katoličkog biskupa i osmanlijskog dokumenta kojim je dugoveki tiranin srpskog naroda priznao konačni poraz u srpskoj Kneževini! Zato, zajedno poželimo Beogradu da nova gradska uprava prihvati da slavimo „Dan Beograda“ kada i gradsku slavu Spasovdan, da slavimo srpski praznik i čuvamo uspomenu na utemeljivača naše prestonice, - srpskog viteza i despota Stefana Lazarevića, tvorca srpskog Beograda.
