Овакав метод, који су са правом критиковали сви носиоци идеја о демократској Србији, оживљаван је, у суптилнијем облику, од стране појединих режима током последњих десет година. Нисам очекивао да ће слични средствима прибећи и политички аналитичари у борби да докажу исправност своје визије, или у настојању да дискредитују супротне политичке опције. Али неки су ипак томе прибегли.
На сајту НСПМ-а, у рубрици из архиве НСПМ, појавио се мој текст из децембра 2008. године, под насловом „Случај Јеремић – парадокс српске дипломатије“. У поменутом тексту дао сам условну подршку министру као ономе који у тадашњим околностима заступа бар минимум минимума националних интереса. Такође, у тексту напомињем да напади на министра могу деловати као призивање политичара другосрбијанске опције, попут Чедомира Јовановића, Батића, Чанка и других.
ВРЕМЕ НАСТАНКА И КОНТЕКСТ ТЕКСТА
Да би правилно разумели поменути текст морамо се осврнути на време његовог настанка и контекст у ком је написан. Година 2008. донела је неколико битних промена на политичком спектру Србије. Пошто ДСС, после размимоилажења са својим коалиционим партнерима по питању Косова, није хтела без нових избора да формира коалицију са радикалима, тадашњи премијер Коштуница је распустио владу, вратио мандат народу и расписао изборе. После избора, који су одржани 11.05.08., СПС је, напуштајући своју предизборну политичку платформу, формирала коалицију са ДС-ом и осталим странкама из ЗЕС-а. Потом је у септембру дошло до раскола у радикалима, а следећег месеца до оснивања Српске наредне странке, предвођене Николићем.
Патриотска опција, ионако слаба и прилично неактивна, распадом радикала је, бар за извесно време, постала још минорнија. Последице опозиционих раскола су тешко биле сагледиве. У тим тренуцима опозиција није била снага са којом се могло реално рачунати као озбиљним политичким опонентом власти.
Када пише текст, сваки аналитичар мора уважити, у датом моменту, реалне могућности политичких актера. Такође, он треба да покуша (ако је патриота), да афирмише и подстакне патриотске вредности актуелних политичких актера. Стављање акцента на поједине афирмативне националне ставове који се назиру у одређеној политичкој концепцији, у служби је охрабрења политичких актере да истрају у реализацији национално одговорне политике. Приказујући, на тај начин, позитивне стране и контекст одређене политике, тактички занемарујући негативне, патриотски оријентисан аналитичар покушава да подржи и фаворизује став који заступа.
Но, да би нагласио озбиљност, и у овом случају неопходност истрајности у спровођењу одговорне националне политике, он такође даје условну подршку опцији која је у сагласју са његови визијама. Односно, постоји одређени рок који се даје креаторима политике да би се дотадашњи наговештаји претворили у истинско патриотско вођење државе. Дотле подршка важи. Услед тога се и свакој влади даје симболичних сто дана (по примеру Наполеонове последње владе коју је он оформио после бекства са Елбе и која је трајала управо сто дана). У противном, уколико време покаже да је патриотска реторика била само маркетиншки трик зарад стицања личних и страначких поена, подршка више не постоји.
РЕЗУЛТАТИ ВЛАСТИ 2009. и 2010. ГОДИНЕ
Управо то се десило у случају ове власти и њених главних протагониста – Тадића и Јеремића. Дела нису пратила националну реторику. Догађаји који су следили показали су да је патриотска реторика имала за циљ симулирање одговорне политика зарад спровођења планова који нису у сагласју са српским државним интересима. Шта се десило током скоро две године, од настанка мог поменутог текста до данас. Идемо редом.
Током 2009. и 2010. године, следило је низ потеза који су тешко дискредитовали садашње властодршце. Прво се покушало са оправдањем ЕУЛЕКС-а, преко наводних непостојећих шест тачака Бан Ки Муна, за које је ова влада говорила да обезбеђује његову неутралност. Ово се показало као илузорно. ЕУЛЕКС врши, и практично је извршио, мисију мирног преношења власти на органе тзв. државе Косово. Усвојен је готово федералистички статут Војводине, који даље разбија Србију.
Донета је декларација о Сребреници у којој актуелна власт у име народа признаје геноцид, наводно извршен од стране српске стране, над босанским муслиманима. Ова декларација је не само аболирала НАТО злочине, већ је и агресији тог савеза на Републику Српску дала легитимитет. Такође, она је обезбедила, макар посредно оправдање агресији на Србију из 1999. године, чиме је ослабила њену преговарачку позицију око Косова (на речима једног од два главна спољнополитичка приоритета ове владе). Истовремено, овим је дат ветар у леђа албанској борбу за јужну српску покрајину.
Ова власт је потписала, још недовољно познату Истамбулску декларацију. Она подржава унитарну БиХ, као и НАТО интеграције те земље, гурајући босанске Србе у евроатлантски пакт. Сличан став има и према Црној Гори, и тамошњим Србима. Такође Турска се, од стране ове власти у последње време третира као регионални лидер, „пријатељски“ наклоњен Србији. Таквом ставу не смета то што је управо Турска признала Косово, од почетка деведесетих година лобирала за муслиманску ствар, инсистирала на доношењу Сребреничке декларације и што је већ деценијама једна од највернијих чланица НАТО-а који нам отима део територије. На крају, ова власт усаглашава (да ли присилно или добровољно није најбитније) новоподнету резолуцију о Косову Генералнпој скупштини УН са државама које нам отимају то исто Косово.
Све се то догодило за последње непуне две године. Не могу министар Јеремић и председник Тадић да у таквим околностима имају национално позитивне улоге, које су им доделили поједини аналитичари. Не могу да избегну последице погрешних одлука. Не могу њихове грешке да се правдају аргументима типа: „мученички су се борили, али није могло ништа да се уради против такве силе“. Неприхватљиво је да после свих споменутих политичких пораза и промашаја правимо великане од политичара који су за то криви, због њихове наводне херојске борбе за српску ствар. Елементарна политичка логика је да се мора прихватити одговорност. Ова власт, а не неко други, сноси пуну одговорност за погрешну и јалову националну политику, и дужна је да се суочи са тим. Међутим, она то очајнички избегава, штавише та могућност јој је потпуно страна. И то је оно што највише брине.
ТАДИЋ, ЈЕРЕМИЋ И ДРУГОСРБИЈАНЦИ
Када је у питању идеологија актуелног режима предвођеног ДС-ом мора се констатовати да су они на путу да оно што је било у назнакама када су преузели власт, потпуно доврше. Другосрбијанска идеологија, истина прикривена националном реториком, на путу је да буде готово потпуно прихваћена од стране ДС-а. Да ли је она временом све отвореније промовисана из идеолошких или прагматичних разлога мање је битно. Но, сигурно је да је прихватање статута Војводине и Сребреничке резолуције репер њихове компатибилности са другосрбијанцима.
Најбоље текстове у прилог онога што сам сада рекао, треба на то подсетити читалачку публику, написао је Слободан Антонић. У тексту из октобра месеца 2009. Под насловом „Војвођанска јесен Бориса Тадића“ он каже „Оно што је Борис Тадић урадио 1. Октобра (мисли на митинг против наводног насиља у Београду), може се протумачити као симболичко пристајање Демократске странке уз Другу Србију. Да ли је то пристајање било само тренутно, или је то ипак најава неке дугорочније сарадње, видеће се веома брзо. А одлучујући тест за то јесте – какав ће Статут Војводине бити усвојен“. Дакле Антонић тада као оријентир за оцену прихватања другосрбијанског курса ДС-овског естаблишмента наводи евентуално изгласавање војвођанског статута. Знамо да је статут прошао и постао један од пројеката који иду на душу ове власти.
Такође, председникова подршке „Паради поноса“ и разним лажним тзв. антифашистичким пројектима инспирисаним од другосрбијанаца несумњиво показује или благонаклон став или индиферентност према свему томе. Чак је ДС у оквиру „Коалиције младих“ учествовала не једном таквом скупу. Скуп који је био организован наводно „против насиља“ у Београду, одржан је октобра 2009., на челу са Тадићем, а у режији свих перјаница „друге“ Србије. Да не говоримо о препуштању образовања и културе некомпетентним и са националног аспекта у најмању руку сумњивим кадровима из идеолошког крила НВО-а.
Дакле констатација у мом тексту из 2008. године, која са намером подиже патриотски кредибилитет Јеремићу, а која гласи – да они који нападају Јеремића на неки начин призивају на власт политичаре другосрбијанске провенијенције, до сада је обесмишљена низом потеза Тадића, Јеремића и владе. Њиховом делатношћу у последње два године како на политичком тако и на културном плану, где су остварени пројекти у складу са другосрбијанском антисрпском идеологијом. Наравно, евроатлантисти с времена на време нападају Јеремића и Тадића због наводног претераног националног става. Но, тиме им само подижу рејтинг у патриотским круговима, и додатно им дајући шансу за наставак симулацију њихове наводно патриотске политике.
ПОКУШАЈ ДИСКРЕДИТАЦИЈА ВИДОВДАНА
Ипак главни циљ постављања мог текста на НСПМ-у нисам ја, а није то ни мој текст. У полемици коју воде водећи аутори Видовдана – Анђелковић и Радун, са Вукадиновићем и Антонићем, мој текст, који наизглед стоји на данашњим позицијама НСПМ-ових аналитичара, има за циљ дискредитацију читаве екипе Видовдана. У недостатку аргумената потегло се за овом, нимало витешком врстом борбе, која треба да покаже на мом примеру наводну недоследност свих аутора Видовдана. Порука које се шаље постављањем овог текста отприлике гласи: „Видите ко нас критикује. То су исти они који су били на нашим позицијама, а сада су их променили, па ви читаоци видите коме можете веровати“.
То наравно не одговара истини. Кредибилитет је нарушен НСПМ-у и његови водећи аналитичари сада, свесни да су разобличени, разним смицалицама и акробацијама покушавају да дискредитују Видовдан и поврате свој пређашњи, сада пољуљани углед. Овај, на жалост перфидан потез НСПМ, само показује сличност коју је временом, тај некада угледни патриотски интернет портал, почео да показује са режимима који су чинили слично, и то обично онда када су улазили у фазу слабљења и када им се ближио крај. Ипак, дискредитација Видовдана није успела. Оваквим потезима, на овакав начин, обично онај који покушава да неосновано омаловажи друге, сам бива жртва својих некоректних вратоломија.
