ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВОЛЕТИ СРБИЈУ ВАН ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКОГ КОНТЕКСТА?

Поделите:

У тренуцима који почињу да личе на предсобље још једног апокалиптичког (светског) сукоба, првог у овом веку, пред нас се постављају нека важна и судбоносна питања. Она што не трпе импровизоване, преосетљиво-размажене и уско-партијске, кобно острашћене одговоре, ни ставове.

Ми живимо у оној једној-јединој, свима нам датој, често нежељеној и непријатној стварности. У димензији живљења која је далеко од оптималне, а камоли од оне жељене и идеалне! И морамо да учинимо све што је до нас да ствари поправимо, макар за педаљ и јоту, колико је у нашој моћи.
Неки пут су то херојски гестови (пре свега, везани за лично учешће у рату, на ма какав конкретан начин), неки пут правовремене опомене и савети, а понекад и јачање морала наше поприлично завађене и до крајности ослабљене националне заједнице. Ма шта, али се мора радити – у општу корист, а не само по свом личном, често бездушно-субјективном и ситничавом нахођењу.
Дакле, не како бисмо волели, већ како се још увек може. Много ситнијим и мање привлачним (него што бисмо волели) корацима, али – увек у покрету, приближавајући се заједничком (отаџбинском и духовном) циљу.

Победа и јесте често ПОДВИГ, а не само онај тријумфални поход и наизглед убедљиви (само спољашњи) пораз непријатеља…

Свако одрицање од оног ”идеалног”, у нашој души замаштаног, а у корист вођења реалне борбе са непријатељем је, у ствари, херојски чин. Иако увек има горки, па и бљутави укус, далеко од оног рајског и слатког какав бисмо желели. Али се понекад мора и такав напитак испијати, и то ”надушак”, да се некако ипак истрпи његова непријатна и мучна, лековита горчина.
Наравно, све ово, искључиво ако се ова операција над самим собом (и то без анестезије) чини чистог срца и са осећањем спремности на жртву.
Пошто наизглед ”исте ствари” уопште ”нису исте”, ако их чине различити људи и из сасвим различитих мотива.

У Србији сада и овде се проширио став како је искључиво важно ”истеривати правду” по свим постојећим питањима и дилемама – без обзира на често погубне последице овако безобзирног односа према реалности. Као кад неко дете крене да тражи баш одређену, недоступну играчку ”и неће ниједну другу”, све до плача и хистерије. И ту никаква убеђивања и реални аргументи не помажу, већ само још додатно разгоревају незадовољство код овако (не)васпитане и суштински размажене дечурлије.

А, уз то, догодио нам се и онај познати малограђански феномен кад скоро сви (па и они најгори, најсебичнији и најнеморалнији) почињу да глуме ”моралистичке чистунце”, огорчене ”због стања ствари” и спремне да ”дигну свој глас”. Уз све оне патетичне узвике добростојећих госпођа из београдског ”круга двојке”: ”Само напред, децо! Живела наша младост!” (са сентименталним сузицама што обилно цуркају из оваквих, иначе често сасвим другачијих окица, којима не пада на памет да, рецимо, смање кирију истим тим младима у својим собама за издавање).
Добра прилика да се истакне сопствена ”племенитост” и ”разумевање” наше побуњене студентске омладине…

То се дешава увек приликом распада (ионако скоро непостојећег) система каквих-таквих вредности и уз обилну помоћ ”са стране”.
Нема слађе ситуације за наше крвне и суштинске непријатеље од овакве. Од 27. марта 1941. па до 5. октобра 2000. године (и надаље, ка новим политикантским перформансима ове за нас самоубилачке врсте).
А шта има лепше него се окитити незаслуженим перјем и онако јуначки (”гледале их, гледале их београдске даме”) марширати по престоничким улицама. Док се не заврши ко зна све одакле продуцирана и режирана улична представа и онда сви колико их има, онако задовољни, не оду кући, на ручак.
Показаше они мрском непријатељу ”ко су, бре, Срби” и рекоше своје одлучно ”не!”.
Да би се, одмах потом, овај романтични револт неизбежно претворио у још једно кобно рушење свега оног већ склоног паду, али ипак (до тада) некако постојећег.
То недовољно, срамно, бесмислено ”мало” се тада одједном претвара у једно велико ”ништа”.
А улични јунаци се тад завлаче у своје куће, иза забрављених врата и дрхте (као три прасета из Дизнијеве бајке) пред ненаслућеним последицама њиховог једнодневног ”јунаштва”.
Искориштени попут папирних марамица за ишмркавање нечијих слинавих носева, доскорашњи хероји улице се тада склањају од самих себе, потпуно затечени ситуацијом. До следеће прилике и истог (за све наше противнике и србомрсце савршено употребљивог) манира.

Наравно, има и правих јунака у тој уличној гунгули, који се неће повући ни склањати од последица своје објаве спремности на ”борбу до смрти”. Али, они су, наравно, само изузеци што потврђују ово по нас ужасно правило колективног и самоубилачког бацања са литице историјске реалности.
Па ти јунаци главом и страдањем својих породица плаћају своју одлуку, често остајући и без гробова (ђубрећи својим телима нечију туђу победу, којој су и сами, ненамерно и несвесно, допринели).

То нам казује наша модерна историја. И то морамо имати у виду, ако имамо макар трунчицу одговорности и свести о томе на шта смо реално спремни (ми, а не само они ”други”, они што треба да, у име свих нас, одиграју улогу косовских витезова, Гаврила Принципа или мајора Тепића). Има једна стара српска пословица на ту тему (у којој се помиње ”млаћење глогиња”), али није баш савршено пристојна, па је нећу до краја цитирати.
Али је поента управо таква. Неодговорност плус огромна сујета плус губитак осећања за реалност плус политичка острашћеност плус глупичаста олакост деловања плус заслепљујуће предрасуде плус од споља дириговани колективни занос плус некажњеност оваквог става једнако – наша пропаст, у још дубљу рупу (ако она уопште постоји).

И ми смо тако дошли на ивицу амбиса. До саме његове ивице, срећом још увек на овој страни провалије.

Имамо власт којој не верујемо (из милион и једног разлога), општу атмосферу навијачког скандирања парола иза којих треба и конкретно стати (ако треба својом смрћу и страдањем сопствене деце), и помодно пребацивање теме са спољашњег искључиво на унутрашњег непријатеља и омиљену (режимску) мету.

А на другој страни су ту хладнокрвни непријатељи, подржани из читаве западне медијско-економско-политички удружене хемисфере нашег још увек, нажалост, униполарног света (са шансом да се то убрзо промени, али још увек у постојећем стању ”нереаговања на бесправно и разбојничко бомбардовање” Југославије, Ирака, Сирије…).
И ти наши непријатељи третирају и тај од нас самих омрзнути режим у Београду као главни циљ својих напада и једину реалну могућност отпора њиховим плановима и жељама. Јер они што немају тенкове, ракете и дипломатију – не могу да представљају озбиљног противника, без обзира колико снажно махали српским заставама и колико гласно викали ”Не дамо Косово!” и ”Косово је Србија!”.

Ово махање нашим барјацима и жустро заклињање у спартански отпор смо већ гледали неколико пута: подсетићу вас само на дешавања у (од многих већ сасвим заборављеној) Републици Српској Крајини, на њену трагичну и од скоро свих нас напуштену и непријатељима препуштену, ”олујну” судбину. А тамо и тада није било ни олако обећаног термопилског примера, ни Леонидиних ратника на српској страни…
И не можемо баш да будемо толико равнодушни према горком и опомињућем искуству које носимо све од тада, ако имамо ишта људско и заиста српско у себи. Ако нисмо најобичнији задригли политиканти, себично заинтересовани само да се покажу пред другима и у јавности у што лепшем и атрактивнијем светлу.

То, наравно, не значи да не треба да радимо по сопственој савести и осећању. Али, свако мора да буде свестан неколико ЧИЊЕНИЦА.

Пре свега, да у рату – само држава и њени органи одржавају главну осовину отпора према непријатељу (као што је искључиво у рукама С. Милошевића и његових најближих сарадника била судбина нашег борбе са НАТО алијансом, све од Рамбујеа па до Куманова 1999. године). И да је једино могуће реално учествовање у рату, оно у садејству са органима и оружаним снагама те наше државе (којом руководи исти онај режим против кога у великом броју гласамо на изборима). Постоје и изузеци (и сам сам био један од њих, ”паравојних”, у време наших отаџбинских ратова од 1991. па све до српског пораза из 1999-те и 2000-те), али они ништа начелно не могу да промене у општем стању ствари и по питању коначног резултата наше борбе и њене судбине.
Дакле, српска држава, каква год да је, представља једини модел суштине отпора нашим удруженим и све бројнијим непријатељима. И наше бојкотовање те исте (више него несавршене, скоро па нефункционалне) српске државе – представља дезертерство из судбине нашег народа. То јесте тако, колико год се то нама допадало или не допадало (наравно, у случајевим предратног, ванредног и ратног стања, а не и иначе).

Као друго, без обзира на то ко је и колико крив за садашње, више него трагично стање на Косову и Метохији (краљ Александар Карађорђевић, Јосип Броз, Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић, Николић, Вучић…) ми смо ту где јесмо и ваља нам деловати ”из реалности”. Једне једине, тренутно постојеће реалности ситуације у којој се налазе Срби са Косова и сви ми с њима заједно.
Тако да ламентирање на тему ”политичке и националне кривице за стање у коме се налазимо” нема апсолутно никаквог, сем деморалишућег ефекта на поменуту ситуацију. Што се често заборавља, са трагичним последицама по све…

Сетимо се само како су Руси (а не само бољшевици и комунисти) својски подржали Стаљина у рату са Немцима који је зато (због општенародног учешћа) и назван ”Отаџбинским ратом”. А било је то, не заборавимо, време језивог верског тлачења и националне издаје највишег ранга са самог врха совјетске (по много чему ”антируске” – али, у исто време, и једино постојеће руске) државе…
Не пропадају у ратовима само режими и владајуће гарнитуре, већ и читави народи, заједно са њима. Непријатељи немају милости премама дисидентима из редова непријатеља, сем када их брутално пропагандно користе за своје сврхе (и против интереса нација из којих потичу ти опозициони мислиоци и борци). О томе најинтересантније сведочи Солжењицин, крајем свог (разочаравајућег) боравка у Америци и после повратка у Русију…

Ја одлично знам да ће наизглед сличне тезе овима, на свој начин, гурати и од режима професионално ангажоване институције и појединци. Споља сличне, па често и тачне, али из неких сасвим других разлога од оне стварно објективне и заиста патриотске врсте.
Шта да се ради. Не може се истина прескакати и не говорити, јер вас то може довести у непријатну ситуацију и лоше друштво.
То је све неважно, ако вам је стало до истине и до интереса свог народа. Посебно у оваквој ситуацији и када је Косово (и судбина српства) у питању.

Ничег лакшег од потписа (посебно електронског) на неком од Апела и Резолуција на тему неопходности одбране Косова и Метохије. Што, наравно, не значи да се сви не требамо сложити око важности ОДБРАНЕ КОСОВА ДО ПОСЛЕДЊЕГ СРБИНА, али реално и без великих речи и вербалних обећања. И без отровног дејства политике.

Ствар је у томе да не смемо себи допустити да унапред видимо пораз и капитулацију, ма шта лично мислили о појединим актерима у тој борби са Шиптарима, Американцима, Албанцима, Европском Унијом, британским и свим другим обавештајцима, НАТО лобистима, хрватским агентима у нашим редовима…, али и са кукавицама, дезертерима, себичњацима свих врста (којима је важнија сопствена заноктица или ”Луј Витон” ташна од Косова са све Метохијом), другосрбијанским апатридима, квази-националистичким расколницима и мрачним распиривачима народне неслоге и општег незадовољства.
Широк је и бројан овај неформални антисрпски савез за наше коначно уништење и брисање са историјске мапе.

Док год постоји и један милиметар шансе за борбу и коначну победу, не смемо пројектовати пораз који се није десио.
Док год није потписан уговор са ђаволом, не смемо га сами од себе призивати и, одмахујући руком, изговарати оно ужасно, недопустиво: ”ма, све је готово”, ”ми смо, бре, г.вна” и ”Косово је продато и већ одавно изгубљено”. Тако размишњају и говоре само комплетни идиоти са формално српским именима и презименима…
Док год постоји Српска Православна Црква (у њеном аутентичном устројству, са патријархом, Сабором и Синодом) и док год она чврсто стоји на позицијама ”недопустивости предаје макар и стопе Косова и Метохије непријатељима”, са све упозоравајуће усмереним поверењем према нашој држави (логиком: ”верујемо вам да нећете продати Косово, јер би у супротном значило да сте нечасни издајници и непријатељи своје Цркве и народа”), ми имамо конкретну духовну везу са, једном нам заувек датим, светосавским заветом и нашим славним прецима.
Док год нису уведене (недопустиве) српске санкције Русији и док председник Путин, Лавров, Шојгу и људи из самог врха руских државних, војних и обавештајних пријатељски разговарају са овдашњим руководством, не смемо се понашати као да то не видимо и не примећујемо.
Док год се одуговлачи са тим фамозним српским државним потписом коначне предаје Косова (не дао Бог!) то је у жанру за нас једино пожељног ”замрзавања конфликта” (макар се формално говорило против тог истог ”замрзавања” које се, у исто време, примењује). Док год нисмо постали део НАТО снага (као што је то урадио, рецимо, црногорски вечити председник М. Ђукановић), ми још увек нисмо бацили под ноге све оне наше јунаке пале у одбрани Отаџбине.

Како то неком може да не буде јасно, осим ако није фанатично и заслепљујуће обузет искључиво својом мржњом према Вучићу, Вулину, Дачићу…, па макар и нестала Србија?

Борба са Шиптарима још увек траје.

Косовска битка већ пуни своју 629. годину, са разним поставама на терену.
На нама је да убацимо ту тројку у последњем секунду, којој се скоро нико више не нада. Упркос свим прогнозама и очекивањима и огромном труду здружених непријатељских снага на другој страни попришта.

И даље од (свакога од) нас толико тога зависи!

ФБ профил Драгослав Бокан

Поделите:

1 COMMENT

  1. ,,Без Мене не можете чинити ништа.,, говори Господ . Неће моћи на мишиће. Свакако ће доћи боље време за наш род Српски само онда када ми будемо бољи.Када будемо са Господом и речима и делима.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here