Месец децембар 2017. године остаће у сећању Црногораца, посебно Дукљана. Славље је било велико, кажу да је и нека суза потекла. Империја зла признала је црногорски језик. Уједињени саветодавни комитет за кодификацију језика, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, одобрио је захтев библиотеке за дефинисањем кода за црногорски језик. „Ознака за црногорски језик биће ЦНР, назив на енглеском „монтенегриан“, на француском „монтенегрин“, а у оригиналу „црногорски језик“.
Комитет у Вашингтону, не само да је признао постојање црногорског језика, већ је потврдио да „црногорски језик није варијанта српског језика како је то донедавно спочитавано“, изјавио је директор Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“, Богић Ракочевић. Додао је „да црногорски језик има лингвистичку препознатљивост“. Неко изјави: „Све за новог члана НАТО“.
У многим школама у Црној Гори, у сведочнствима за језик, пише: црногорско-хрватско-бошњачки. Овим признањем искључени су сви други језици. Српски је укинут за сва времена.
Пре годину дана срео сам у Београду пријатеља који је 1981. године напустио ове простотре и отиснуо се у иностранство. Рече: „Још чувам копију твог текста поводом књиге Шпира Кулишића“ о етногенези Црногораца. Замолио сам да га копира, јер текст нисам сачувао, односно оригинал су узели, један високи црногорски руководилац на савезном нивоу (ВЖ) и на републичком (ВМ), добро су ме искритиковали и забранли објављивање (уздржаћу се од било каквог поређења са овим временима, када су у питању масмедији).
Текст, који сам те 1981. године написао, преносим, поводом овог „НАТО догађаја“ и славља, скоро у целости (био је у латиници и у ијекавици):
Из штампе је изашла књига извјесног Шпира Кулишића о етногенези Црногораца (такође, извесни Живковић у Прказу изјави „да је књига писана озбиљним и умјереним тоном“). Кажу да је Шпиро живио и радио у Србији. Након што је написао ту књигу, преселио се у Црну Гору.
Књига има стотинак страница. Основна јој је теза „да Црногорци не само да нису Срби, него да то никада нису ни били“. Да би се та теза што боље поткрепила, Шпиро доказује „да су Црногорци сродни са Илирима, Трачанима, Келтима, а нарочито са Албанцима“ да су обичаји у Црној Гори слични и с неким кавкаским народима“. У једну реч (подвукао сам тада), Црногорци су блиски свакоме, сродни са саваким, само не са Србима. Кад год је споменуо Србин, српски, српско, свуда стоји знак навода, чак и иза тзв., где ообично и није потребно дуплирати „наводност“.
Поводом књиге појавили су се чланци у неколико црногорских нам часописа. Например у часопису „Стварање“ бр10 (аутор Ђуровић), часопису „Овдје“, аутор је славни Војислав Никчевић. Кажем славни, јер је још 1971. године (доба Маспока) у хрватском „ВУСУ“ написао следеће: „И Вукова концепција и закључци Бечког књижевног договор, нијесу се могли реализирати, јер су били антиисторијски и антилингвистички. Из тих разлога Срби су крајем XIX вијека напустили ЦРНОГОРСКИ језик, који је Вук увео у српску књижевност“. Подвукао је и ово: „У околностима историјског објективног постојања Срба, Хрвата и Црногораца и народа Босне и Херцеговине, тзв. српскохрватски, односно хрватскосрпски књижевни језик уствари и не постоји“ (ово да не постоји српскохрватски и хрватскосрпски је тачно, постоји српски језик, прим. ККС).
Иако се лудило (и тада сам, као што у увим временима често употребљавам, употребио реч – лудило) на културном плану наставља, односно већ дуже траје, за мене је ново и посебно забрињавајуће што се придружио и Милија Коматина (за оне који никда нису чули за њега, важио је за једног од познатих комунистичких идеолога) својим тезама изложеним под насловом: „Изучавање и марксистичка валоризација црногорског културног наслеђа“. Биле су то тезе за расправу која је вођена у Секцији за науку, културу и образовање Марксистичког центра ЦК СКЦГ.
Тезе су објављене у часопису „Пракса“ бр 3, 1980. године. Пажњу ми је привукао део о језику. Цитирам две-три ствари: „“Развијање и обогаћивање језика у том смислу, бар за догледно вријеме,, никако не значи да се иде ка стварању неког новог, посебног језика, дакле другог и другачијек од оног којег имамо и који се стицајем историјских околности у нашем животу и у нашем Уставу назива српскохрватски“ (подвлачења су моја, написах тада).
Коментар би био овај: Када прође догледно време, онда ћемо ићи на стварање посебног језикја. Историјеске околности су тако интониране да им само недостаје епитет „несрећне“. Додао је : „Договори о језичким нормама, па чак и алузије у том смислу, не могу бити прихватљиви“. Дакле, нема ни договора ни алузија о договорима, иако у Црној Гори, по попису из 1971. године, живи око 40. 000 Срба, 10.000 Хрвта, и 70.000 муслимана. Тамо где нема норми нема ни стандардног језика.
Затим Милија каже: „Што се тиче назива, то је можда ствар практичне природе. Стога сваки помен о евентуиалној потреби да наш народ, као и други народи који се овим језиком служе, свој језик називају, евентално називају, другачије, не мора се априорно сматрати националистичком ујдурмом. Ствар је мотива и контекста у којем се такво питање поставља“.
Је ли Милија Коматина анкетирао народ у Црној Гори да би видео шта је за њега оправдано? Зна ли Милија Коматина да изван Црне Горе живи 30,11 посто Црногораца или укупно 153.211 по попису из 1971. године. Ако нема договора о нормама, већ се свако у својој републици влада по логици већине, значи ли то да ће и Црногорци имати четири нормативна система, зависно од тога у којиј републици живе? Значи ли тo да је унитаризам, додуше забрањен на савезном нивоу, нормална појава у републици?
Коначно: У својој тринаестој (али не у Марксовој једанестој о Фоербаху) тези, Милија Комадина (подвукох да није словна грешка) каже следеће: „Црногорско културно наслеђе не може се ни проучавати ни на одговарајући начин валоризовати у колико се не изучава и валоризује и наслеђе припадника других народа и народности који живе у Црној Гори, при чему ваља имати на уму прије свега Албанце и Муслимане (тада Милија написа велико „М“).
Ако поретпоставимо да је придјев „црногорско“ од државно-географског назива „Црна Гора“, а не од етничко-националног назива Црногорац, поставља се питање, с каквим правом и с којом тенденциом Милија Комадина изоставља Србе по попису из 1971. године, који с Црногорцима дијеле заједнички језик, макар само с оним који живе у Црној Гори. Ако и прихватимо Комадинино комадање, који не изоставља Албанце којих има мање од Срба, а који немају заједнички јези, с којим правом изоставља Хрвате у Црној Гори.
Шта уопште значи још једна оваква Коматинина „нејезичка реченица“: „Црногорци су у појединим периодима своје историје повезивали своју судбину са Србима, Хрватима и Албанцима и другим народима …“ Шта значи у контексту чињеница за коју и врапци знају: У српску се нацију и то само онај њен део који живи у Србији потпуно добровољнно „утопило“ најмање онолико Црногораца колико их је у Црној Гори остало и од којих се обликовала црногорска нација. Није ли та бедна и банална чињеница – која уопште не спори постојање црногорске нације, довољан разлог да одбацимо тако чисту бесмислицу, сваку идеју о посебним етногенезама тих двију братских нација.
Не желим да се градим стручњаком, чак ни у оној мери у којиј се граде Живковић, Кулишић, Никчевић и немали број других, а однедавно и Милија Коматина. Овде се ради о гледиштима која силују обичну људску логику, независну, наравно, од свих историја, лингвистика, идеологија и етнологија. По тој обичној људској памети се гази у име несхватљивог „помрачења ума“. Нису ово периферне ствари у култури којима тон дају тамо неки интекетуалци, који су обично и иначе по неким догмама „сумњиви“. Наравно, ова земља суочена је с много озбиљнијим проблемима. Ипак не верујем да проблеми, које сам изнео, не заоштравају оне „важније“ изван културе. Желим рећи како нисам убеђен да ова тзв. језичка „наклапања“ не откривају политичку и идеолошку страну аутора и оних ко иза њих стоји. Хонораре које добијају аутори ових чланака и књига, зна се ко плаћа. Мени на вратима не пише др Симо Симић и сигуран сам да овај текст, ако дође у неки црногорски лист или часопис, одмах ће се упитати: ко је овај, има ли он докторат, из какве је куће, ко стоји иза њега, и тсл. Ја не умијем снијети јаје, али знам шта је мућак. Сигуран сам да неко нешто мућка (то је био крај текста, написаног пре 36 година).
Шта рећи данас: Поделе, свађе, мрачни облици сепартизма, патолошка мржња, процветали су још у доба Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, расцветали су се у доба социјализма, а у крвавом вјерском и етничком рату су се потукли ко ће више да узме латица. У свим порама друштвеног живота Србије и других бивших република, бије се љута партитократијска борба, која се одражава и на спољно-политичком плану. Од Сежане до Ђевђелије влада таква патолошка мржња која ће трајати најмање још 300 година. Да ли ће Срби, на које су се сручиле све але и вране, преживети, питање је свих питања.
Комнен Сератлић
ВИДОВДАН
