Komnen Seratlić: Tako je počelo

Podelite:

Mesec decembar 2017. godine ostaće u sećanju Crnogoraca, posebno Dukljana. Slavlje je bilo veliko, kažu da je i neka suza potekla. Imperija zla priznala je crnogorski jezik. Ujedinjeni savetodavni komitet za kodifikaciju jezika, sa sedištem u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, odobrio je zahtev biblioteke za definisanjem koda za crnogorski jezik. „Oznaka za crnogorski jezik biće CNR, naziv na engleskom „montenegrian“, na francuskom „montenegrin“, a u originalu „crnogorski jezik“.

Komitet u Vašingtonu, ne samo da  je priznao postojanje crnogorskog jezika, već je potvrdio da „crnogorski jezik nije varijanta srpskog jezika kako je to donedavno spočitavano“, izjavio je direktor Nacionalne biblioteke Crne Gore „Đurđe Crnojević“, Bogić Rakočević. Dodao je „da crnogorski jezik ima  lingvističku prepoznatljivost“.  Neko izjavi: „Sve za novog člana NATO“.

U mnogim školama u Crnoj Gori, u svedočnstvima za jezik, piše: crnogorsko-hrvatsko-bošnjački. Ovim priznanjem isključeni su svi drugi jezici. Srpski je ukinut za sva vremena.

Pre godinu dana sreo sam u Beogradu prijatelja koji je 1981. godine napustio ove prostotre i otisnuo se u inostranstvo. Reče: „Još čuvam kopiju tvog teksta povodom knjige Špira Kulišića“ o etnogenezi Crnogoraca. Zamolio sam da ga kopira, jer tekst nisam sačuvao, odnosno original su uzeli, jedan visoki crnogorski rukovodilac na saveznom nivou (VŽ) i na republičkom (VM), dobro su me iskritikovali i zabranli objavljivanje (uzdržaću se od bilo kakvog poređenja sa ovim vremenima, kada su u pitanju masmediji).

Tekst, koji sam te 1981. godine napisao, prenosim, povodom ovog „NATO događaja“ i slavlja, skoro u celosti (bio je u latinici i u ijekavici):

Iz štampe je izašla knjiga izvjesnog Špira Kulišića o etnogenezi Crnogoraca  (takođe, izvesni Živković u Prkazu  izjavi „da je knjiga pisana ozbiljnim i umjerenim tonom“).  Kažu da je Špiro živio i radio u Srbiji. Nakon što je napisao tu knjigu, preselio se u Crnu Goru.

Knjiga ima stotinak stranica. Osnovna joj je teza „da Crnogorci ne samo da nisu Srbi, nego da to nikada nisu ni bili“. Da bi se ta teza što bolje potkrepila,  Špiro dokazuje „da su Crnogorci srodni sa Ilirima, Tračanima, Keltima, a naročito sa Albancima“ da su običaji u Crnoj Gori slični i s nekim kavkaskim narodima“. U jednu reč (podvukao sam tada), Crnogorci su bliski svakome, srodni sa savakim, samo ne sa Srbima. Kad god je spomenuo Srbin, srpski, srpsko, svuda stoji znak navoda, čak i iza tzv., gde oobično i nije potrebno duplirati „navodnost“.

Povodom knjige pojavili su se članci u nekoliko crnogorskih nam časopisa. Naprimer u časopisu „Stvaranje“ br10 (autor Đurović), časopisu „Ovdje“, autor je slavni Vojislav Nikčević. Kažem slavni, jer je još 1971. godine (doba Maspoka) u hrvatskom „VUSU“ napisao sledeće: „I Vukova koncepcija i zaključci Bečkog književnog dogovor, nijesu se mogli realizirati, jer su bili antiistorijski i antilingvistički. Iz tih razloga Srbi su krajem  XIX  vijeka napustili CRNOGORSKI jezik, koji je Vuk uveo u srpsku književnost“. Podvukao je i ovo: „U okolnostima istorijskog objektivnog postojanja Srba, Hrvata i Crnogoraca i naroda Bosne i Hercegovine, tzv. srpskohrvatski, odnosno hrvatskosrpski književni jezik ustvari i ne postoji“ (ovo da ne postoji srpskohrvatski i hrvatskosrpski je tačno, postoji srpski jezik, prim. KKS).

Iako se ludilo (i tada sam, kao što u uvim vremenima često upotrebljavam, upotrebio reč – ludilo) na kulturnom planu nastavlja, odnosno već duže traje, za mene je novo i posebno zabrinjavajuće što se pridružio i Milija Komatina (za one koji nikda nisu čuli za njega, važio je za jednog od poznatih komunističkih ideologa) svojim tezama izloženim pod naslovom: „Izučavanje i marksistička valorizacija crnogorskog kulturnog nasleđa“. Bile su to teze za raspravu koja je vođena u Sekciji za nauku, kulturu i obrazovanje Marksističkog centra CK SKCG.

Teze su objavljene u časopisu „Praksa“ br 3, 1980. godine. Pažnju mi je privukao deo o jeziku. Citiram dve-tri stvari: „“Razvijanje i obogaćivanje jezika u tom smislu, bar za dogledno vrijeme,, nikako ne znači da se ide ka stvaranju nekog novog, posebnog jezika, dakle drugog i drugačijek  od onog  kojeg imamo  i koji se sticajem istorijskih okolnosti u našem životu i u našem Ustavu naziva srpskohrvatski“ (podvlačenja su moja, napisah tada).

Komentar bi bio ovaj: Kada prođe dogledno vreme, onda ćemo ići na stvaranje posebnog jezikja. Istorijeske okolnosti su tako intonirane da im  samo nedostaje epitet „nesrećne“. Dodao je : „Dogovori o jezičkim normama, pa čak i aluzije u tom smislu, ne mogu biti prihvatljivi“. Dakle, nema ni dogovora ni aluzija o  dogovorima, iako u Crnoj Gori, po popisu iz 1971. godine, živi oko 40. 000 Srba, 10.000 Hrvta, i 70.000 muslimana. Tamo gde nema normi nema ni standardnog jezika.

Zatim Milija kaže: „Što se tiče naziva, to je možda stvar praktične prirode. Stoga svaki pomen o eventuialnoj potrebi  da naš narod, kao i drugi narodi koji se ovim jezikom služe, svoj jezik nazivaju, eventalno nazivaju, drugačije,  ne mora se apriorno smatrati nacionalističkom ujdurmom. Stvar je motiva  i konteksta u kojem se takvo pitanje postavlja“.

Je li Milija Komatina anketirao narod u Crnoj Gori  da bi video  šta je za njega opravdano? Zna li Milija Komatina da izvan Crne Gore živi 30,11 posto  Crnogoraca ili ukupno 153.211 po popisu  iz 1971. godine.  Ako nema dogovora  o normama, već se svako u svojoj republici  vlada po logici većine, znači li to da će i Crnogorci imati četiri normativna sistema, zavisno od toga u kojij republici žive? Znači li to da je unitarizam, doduše zabranjen na saveznom nivou, normalna pojava u republici?

Konačno: U svojoj trinaestoj (ali ne u Marksovoj jedanestoj o Foerbahu) tezi,  Milija Komadina (podvukoh da nije slovna greška) kaže sledeće: „Crnogorsko kulturno nasleđe ne može se  ni  proučavati ni na  odgovarajući način valorizovati  u koliko se ne izučava i valorizuje i nasleđe pripadnika drugih naroda  i narodnosti koji žive u Crnoj Gori, pri čemu valja imati na umu  prije svega Albance i Muslimane (tada Milija napisa veliko „M“).

Ako poretpostavimo da je pridjev „crnogorsko“ od državno-geografskog naziva  „Crna Gora“, a ne od etničko-nacionalnog  naziva Crnogorac, postavlja se pitanje, s kakvim pravom i s kojom tendenciom Milija Komadina izostavlja Srbe po popisu iz 1971. godine, koji s Crnogorcima dijele zajednički jezik, makar samo s onim koji žive u Crnoj Gori. Ako i prihvatimo Komadinino komadanje, koji ne izostavlja Albance kojih ima manje od Srba, a koji nemaju zajednički jezi, s kojim pravom  izostavlja Hrvate u Crnoj Gori.

Šta uopšte znači još jedna ovakva Komatinina „nejezička rečenica“: „Crnogorci su u pojedinim periodima svoje istorije povezivali svoju sudbinu sa Srbima, Hrvatima i Albancima i drugim narodima …“  Šta znači u kontekstu činjenica  za koju i vrapci znaju: U srpsku se naciju i to samo onaj njen deo  koji živi u Srbiji potpuno dobrovoljnno „utopilo“ najmanje onoliko Crnogoraca koliko ih je u Crnoj Gori ostalo i od kojih se oblikovala  crnogorska nacija.  Nije li ta bedna i banalna činjenica – koja uopšte ne spori postojanje crnogorske nacije, dovoljan razlog da odbacimo tako čistu besmislicu, svaku ideju o posebnim etnogenezama  tih dviju bratskih nacija.

Ne želim da se gradim stručnjakom,  čak ni u onoj meri  u kojij se grade Živković, Kulišić, Nikčević i nemali broj drugih, a odnedavno i Milija Komatina. Ovde se radi o gledištima koja siluju običnu ljudsku logiku, nezavisnu, naravno, od svih istorija, lingvistika, ideologija i etnologija. Po toj običnoj ljudskoj pameti se gazi u ime neshvatljivog „pomračenja uma“. Nisu ovo periferne stvari u kulturi kojima ton daju tamo neki inteketualci, koji su obično i inače po nekim dogmama „sumnjivi“. Naravno, ova zemlja suočena je s mnogo ozbiljnijim problemima. Ipak ne verujem da problemi, koje sam izneo, ne zaoštravaju one „važnije“ izvan kulture. Želim reći kako nisam ubeđen da ova tzv. jezička „naklapanja“  ne otkrivaju političku i ideološku stranu autora i onih ko  iza njih stoji. Honorare koje dobijaju autori ovih članaka i knjiga, zna se ko plaća. Meni na vratima ne piše dr Simo Simić i siguran sam da ovaj tekst, ako dođe u neki crnogorski list ili časopis, odmah će se upitati: ko je ovaj, ima li on doktorat, iz kakve je kuće, ko stoji iza njega, i tsl.  Ja ne umijem snijeti jaje, ali znam šta je mućak. Siguran sam da neko nešto mućka (to je bio kraj teksta, napisanog pre 36 godina).

Šta reći danas: Podele, svađe, mračni oblici separtizma, patološka mržnja, procvetali su još u doba Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije, rascvetali su se u doba socijalizma, a  u krvavom vjerskom i etničkom ratu su se potukli ko će više da uzme latica. U svim porama društvenog života Srbije i drugih bivših republika, bije se ljuta partitokratijska borba, koja se odražava i na spoljno-političkom planu. Od Sežane do Đevđelije vlada takva patološka mržnja koja će trajati najmanje još 300 godina.  Da li će Srbi, na koje su se sručile sve ale i vrane, preživeti, pitanje je svih pitanja.

 

Komnen Seratlić

VIDOVDAN

 

Podelite:

6 COMMENTS

  1. Nece Srbi preziveti,jer Beograd vrsi isto ili vece zlo Srbima,nego ostali centri u regionu,koji bar brinu za svoje.
    „Beograd“ juce ,u vezi briselskog veleizdajnickog procesa…kaze:
    ALBANCI JOS NISU FORMIRALI ZAJEDNICU SPSKIH OPSTINA?!
    Pa valjda Srbi formiraju „srpske“ opstine?
    Djuric kao retardiran adolescnt prica gluposti.
    Cak ni izdajnicki briselski potpis niste mogli usloviti automitskim i jednovremenim formiranjem ZSO?
    Beograd je izdajnik broj jedan.
    ZATO SRBI PREZIVETI NECE.
    Bez trunke dileme,postovani Kolja.

    • Ko da pusti vas osvrt?
      Ako vam se ne svidja moj komentar,obrisite ga.
      Pustite vi moj komentar.
      Vas nije briga sta ko kaze,ja sam ponovio vas stav ,a vama smeta moje ime.
      Ostarili ste.
      Smeta li vam Arno Gujon?
      Smeta li vam Mika Tripalo?
      Ajde bre…

  2. Uvaženi Manfrede, upravo sam u osvrtu pohvalio Vaše stavove, pružio ruku ljepšem i ljudskijem međusobnom obraćanju. Svaku misao, svaku Vašu riječ u prvom osvrtu sam pohvalio, iznio sam slične stavove o Beogradu (naravno, upotrebljavali smo Beograd u figurativnim smislu, a znamo na koga smo mislili, odnosno ja sam konkretno prozvao sadašnje vođe. I eto, ponadao sam se da se više nećemo uzajamno vrijeđati, a onda neki urednik ovog portala neće da objavi taj moj osvrt. Pošaljite mi Vaš E-mail da Vam ga dostavim.

    • Postovani Kolja,izvinite.
      Duboko verujem da ste posten covek i patriota.
      Njuhov zadatak je da se ne razumemo.
      Ja sam Srbin,kamufliran sa imenom Nemca iz odbrane Bajerna…
      NEMAC KOJI BRANI SRBE…ako je sve manje Srba da to rade.
      Ali,otislo je sve dodjavola.
      Pobedio je okupator,ali,jos gore,
      POBEDILE SU I NJEGOVE SLUGE.
      Beograd je uvek bio izdajnicka meka…
      U nase ime ..
      U ime Srba…
      Izvinite postovani gospodine Kolja.
      Sta god vam jos kazem,nece se cuti…od zaglusujuce buke duha minhenskih pivnica u Beogradu…
      uz pesmu Lili Marlen,koja cini da se ustase svih hoja,u sred Beograda…OSECAJU KAO U RODJENOJ KUCI…VEC CEO VEK.
      SRBIJO TUGO…

  3. Uvaženi Manfrede,
    Ikao sam optimista sa iskustvom, što upućuje da sam pesimista, uveren sam da će se Srbi jednoga dana dići iz pepela kao ptica Feniks. Ne čestitam Vam novu godinu, to nije srpski praznik, srpski praznik je Srpska Nova Godina. Šaljem ovu pesmu o srpskoj sudbini:
    „Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
    no strah nam neće zalediti grudi.
    Volovi jaram trepe, a ne ljudi –
    Bog je slobodu dao za čovjeka.

    Snaga je naša planinska rijeka,
    nju neće nigda ustaviti niko.
    Narod je ovi umirati sviko,
    u smrti svojoj da nađe lijeka.

    Mi put svoj znamo, put Bogočovjeka,
    i silni kao planinska rijeka,
    svi ćemo proći preko oštra kama.

    Sve tako dalje, tamo do Golgote
    i kads nam muške uzmu živote,
    grobovi naši boriće se s vama“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here