Закони либералног тржишта и шта радити са наштанцованим докторима?!

Поделите:

Својевремено сам чуо за „шаљиви“ коментар, који се ваљда приписује познатом јагодинском политичару Драгану Марковићу „Палми“. Наводно, када је чуо да је једна млада госпођица доктор (наука), „Палма“ ју је, у свом познатом стилу, упитао: „Какав си ти доктор, кад немаш ординацију“?

Заиста, болоњском „либерализацијом образовног процеса“ Србија је добила мноштво „мастера“, па чак и „доктора“ наука“ и то, углавном, са друштвених факултета. По „старом“ систему, на факултетима и институтима је било довољно места за СВЕ докторе наука – штавише, било је увек и мањка, а сваки доктор је имао приходе који и приличе том звању. На докторским студијама није било испита, као ни временских ограничења. Знам за случајеве магистара који по две деценије нису успевали да одбране докторску дисертацију – зато што је управо та дисертација била оно према чему се будући доктор вредновао; и да, ЗАИСТА је морала и да се БРАНИ.

Данас, на докторским студијама, које по закону трају обавезно три, а не смеју да трају више од шест година, у прве две године су уведени неки „испити“ који заиста немају никакав смисао и најчешће само представљају продужетак основних и мастер студија. Приватни факултети постали су оно на шта су многи стручњаци и упозоравали: фабрике за продукцију диплома. Сви знамо да се тамо „не пада“ на испитима – присуство и плаћена школарина у 99% случајева значи и „пролаз“.

Тако је и високо образовање код нас подвргнуто „законима слободног тржишта“. Да би опстали на тржишту и многи државни факултети су морали да спусте критеријуме „проласка“. Данас и приватни и државни факултети углавном „пропуштају“ огромну већину студената, а покушавају да „одбране“ стандарде кроз просек оцена. На жалост, то ништа не значи, зато што ће се, „преко везе“, у државној служби пре запослити они који су на неком No name факултету завршили студије с просеком 6,6 него неко ко је државни факултет завршио са 9,6.

До чега нас је све ово довело? Гомила полуписмених бестидника данас је стекла факултетске дипломе свих нивоа – од основних до докторских, мада многи од њих не знају да правилно говоре и пишу ни на сопственом језику, а поготово не на неком страном. Испада као да сви (који то могу да плате – а образовање је код нас ипак јефтиније него у EU или SAD и „решава“ се кредитом) „имају право“ на диплому, а не на МОГУЋНОСТ стицања знања и образовања, које би било потпора дипломи одређеног степена. То је „тренд“ који никоме није донео ништа добро. Звање доктора наука некада је изазивало респект, а данас смо дошли до тога да изазива подсмех – јер, заиста, данас не знамо какав „доктор наука“ стоји пред нама – поготово уколико видимо да користи два и по падежа у говору и не зна ни ко су му били професори ни који му је био наслов дисертације. Зато данас доктори наука – и они „стари“ и ови „нови“ – раде за плате мање од оних које имају чистачице у Јавним комуналним предузећима или су чак и на Бироу рада. Наравно, на Бироу ће се најпре наћи они који су докторирали на државном факултету, али немају везу да буду примљени у државну службу, па чак ни на неки приватни факултет.

И, шта сада радити са инфлацијом доктора и мастера, која је, попут сваке инфлације, обезвредила „образовну валуту“? Где им пронаћи „ординације“, односно смисао њиховог постојања? Решења, за сада, нема. Међутим, једнога дана, ако се ред поново успостави у нашој држави, пре или касније би морало да дође до независне реевалуације диплома сва три академска степена – макар за оне који раде на државним универзитетима и у државној служби (приватницима бих оставио могућност „тржишног“ приступа).

Дакле, дипломски и мастер радови, као и докторске дисертације, морали би поново да се бране. Штавише, доктори наука би морали да покажу и своје научне радове, конференције на којима су излагали и уопште, да поред дисертације бране и свој допринос науци. Онима који не би успели да одбране своја академска звања, иста би морала да буду поништена, док би они били премештени на радна места ниже стручне спреме – без других последица (јер, неки „кармички дуг“ овом времену хаоса једноставно мора да се плати). Први се слажем да би СВАКО морао да добије прилику да се образује, али да нико нема право на било какво академско звање, само због тога што је пожелео да га има и био спреман да га плати или чак и купи. Што се тиче факултета за које би се доказало да су ту трговину омогућили у већем обиму (на пример 30% њихових полазника не успе да одбрани своје дипломе), такви би морали да буду затворени, а њихова имовина конфискована. То је премала казна за злочин против националних интереса који су починили, али макар би био пресек и почетак какве-такве катарзе и повратак достојанства научним и стручним звањима и носиоцима академских титула магистара и доктора наука. Уз све своје мане, јасно је да је „стари“ систем ипак био бољи и време је да неко опет јасно каже да је „(болоњски) цар го“ и осрамоћен.

ФБ профил Андреј Протић

Поделите:

1 COMMENT

  1. Na PBF-u verujem da mozda i svakog meseca neko doktorira. Kad uzmes, to blage veze nema sa zivotom crkve….bas nikave. Neka opsta pomamama je postala za zvanjima. Kad covek uzme, nositi zvanje doktora bogoslovskih nauka….alo, pa to je korak do svetiteljstva…bi trebao biti. Zasto? Zasto bas oaj primer navdima? Pa NEodvojivo je bogoslovlje od podviga. I sad za 2000 godina crkva je samo trojici Svetih dala prefiks Bogoslov, Jovano apostolu, Grigoriju iz Kapadokije i Sv. Simeonu. Jovan je bio Zlatoust, Nikolaj nas je novi Zlatoust…ali danas imamo stotine doktora bogoslovlja…..cekaj, zar u Pravoslavlju to ne ide ukorak sa podvigom.

    Profesor na PBFu doktorirao u Nemackoj, ispitna literatura protestantski autor, sa nemackog preveden na hrvatski jezik. Generalno radi se vise o istoriografiji, ali zar nije mogao doktor da PREVEDE MAKAR ako ne zna da napise? Cega je doktor i sta mu je svrha, da propituje druge ono sto je on nabubabcio?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here