Звона добротвора Саве

Поделите:

Сава Лозанић са породицом и пријатељима (Фото лична архива)

Од иметка, стицаног у тешком металском послу, Савa Лозанић, звани Мајка Србија, одвајао је за болесне и здраве, за хорске певаче („Абрашевић”), за фудбалске играче (БСК), за уметнике у беспарици, за занатлије из комшилука… Али 6. априла 1941. у бомбардовању Београда од његове ливница на Дорћолу готово ништа не остаде…

Звона српских православних цркава својеврстан су показатељ српске слободе кроз историју. Забрањивана, ућуткивана, уништавана и претапана, увек су поново искрсавала сведочећи о нашој вери и самосвојности. Аустроугарска је током Првог светског рата готово сва наша црквена звона претопила у топовску муницију, којом нас је њена војска гађала. Ипак…

После рата појавио се звоноливац Сава Лозанић, који је црквена звона лио широм Краљевине СХС. О његовом животу и судбини недавно је снимљен документарни филм, у режији Драгана Ћирјанића, а по сценарију Зорана Стефановића, који је за Божић премијерно приказала Радио-телевизија Србија.

Саву Лозанића су звали Мајка Србија. Бешe то човек меке душе, који је од свог иметка, стицаног у тешком металском послу, често, одвојио лепу пару за болесне и здраве, за хорске певаче („Абрашевић”), за фудбалске играче (БСК), за уметнике у беспарици, за занатлије из комшилука… Али дође онај 6. април 1941. и у немачком бомбардовању Београда настрада и његова угледна ливница „Меркур” на Дорћолу. Од те Лозанићеве „индустрије”, коју је три деценије марљиво подизао и унапређивао, скоро ништа не остаде. Само писма и захвалнице које су му стизале из православних цркава, али и од грађана и… приче које полако бледе о добротвору познатом по звонима на добром гласу. И још понечем – од метала створеном.

У поменутом рату страдала је и црква у Јасеновцу, али остало је писмо-уверење те црквене општине у коме Саву Лозанића обавештавају да су „добили звона и да су њиховим звуком веома задовољни”. То писмо, и друга слична, данас чува најмлађа Лозанићева унука Милица Хакман. Дебео је то свежањ jeр пошта је стизала из многих градова и села у којима звоне звона из ливнице „Меркур”. Дуг је тај списак места и цркава, а био би и дужи када би се данас свему томе могло ући у траг. Тако се мисли и да већина манастира на Космету имају звона из ове ливнице.

Сава Лозанић је рођен 1882. у Меленцима, у Банату, као јединац оца Драга и мајке Марије. Родитељи су му рано умрли, а он је као младић кренуо новом животном стазом која га је водила у Београд. Ту се запослио у „Фабрици железног намештаја – браћа Гођевац”. Момак вредан и способан лако стиче наклоност власника фабрике. Убрзо упознаје Јелену Рајковић, с којом ће се венчати 1906. и у том браку родиће се четири кћери: Цвета, Радмила, Ружица и Милица. Са миразом супруге и кредитом код Српско-америчке банкe, овај млади предузимљиви човек купује стару ливницу у Улици Сењанин Иве и назива је „Ливница и емајлирница Меркур”. Са њом је и започела његова професионална и пословна афирмација.

О добрим делима звоноливца Саве Лозанића, осим Милице Хакман, његове унуке, у филму говоре и др Предраг Пеђа Ристић, архитекта-протомајстор, Сања Јанчић, композитор, и др Александар Раковић, историчар

Све то прекинуће историјска 1914. када ће, делећи судбину српске војске, и Лозанић поћи у рат. За то време, његова супруга Јелена је са ћеркама живела у Крагујевцу, шила капе за војнике, а претходно је машине из ливнице педантно увила у платна и закопала у земљу. Када се њен Сава 1918. вратио из рата, могао је одмах да почне са радом.

И док са унуком Милицом, која је један од саговорника у филму Драгана Ћирјанића, прелиставамо породичне папире и успомене, видимо и захвалницу СПЦ општине у Ковину, која је од ливнице 1923. наручила три звона, од 468, 207 и 108 килограма, и ту пишу да су „задовољни како израдом и звуком тако и хармонијом са старим звоном њихове цркве”. Пред очима нам је и текст из листа „Правда” у коме се каже да су звона за нову цркву у селу Звездан, код Зајечара, изливена у звоноливници „Меркур”, те да су „одлично хармонична, имају мек и уједно снажан звук”. И пуно је још таквих писама – и комплимената.

Приложен нам је још један новински „сусрет” који се у породици посебно памти. На истој страници у „Правди”, октобра 1937, видимо име Лозанићево, у тексту о добротворима штићеника Дома слепих у Земуну, док је у оближњој краткој вести, која најављује велику репрезентативну изложбу у Павиљону „Цвијета Зузорић”, и име сликара Косте Хакмана. „Суседи” на новинским ступцима, који се тада нису ни познавали, постаће једног дана породица. Познати сликар ожениће се за Радмилу Лозанић, а њихова кћер јединица наша је саговорница.

Од Милице Хакман, иначе историчара уметности, чујемо да је била мала када јој је деда умро. Памти га као високог, крупног човека, који се са њом, својим најмлађим, деветим унучетом, увек играо и шалио и обећавао да ће да јој купи понија. Не зна да ли је озбиљно мислио, али присећа се да су те 1952. били у Словенији, да је деди позлило, да су сви око ње били узнемирени и – да га после тога више никад није видела.

И вратимо се још мало „Меркуру”.  Када се завршио Други светски рат, индустријалца Лозанића замало да осуде као ратног добитника, премда су му бомбе 1941. порушиле ливницу. Занимљиво је да су га од такве неправедне пресуде на суду спасили његови радници. Међутим, од Закона о национализацији предузећа нису могли.

Али, гвоздене трагове „Меркура” време лако не брише.

По истим таквим ми и данас у Београду често корачамо. И, наравно, у многим малим и великим местима са наших цркава још се чују она „мека” деда Савина звона.

Аутор: Љиљана Петровић

Извор: ПОЛИТИКА

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here