24 Јул
A+ R A-


ДАНАШЊА СРПСКА ПИСМА: ЋИРИЛИЦА И ЛАТИНИЦА

Ел. пошта Штампа PDF

Повод за овај чланак јесу схватања неупућеног света да се писмом одређује  национални  идентитет  и  да  се  један  језик  може  и мора  служити  само  једним  писмом.  Према  таквим  мишљењима  ћирилица  се  сматра  српским  националним  писмом,  а латиница  хрватским.  Насупрот  овоме,  традиционални  филолошки принцип је да се национални идентитет одређује језиком,  а  да  је  писмо  секундарног  значаја.  Писмо  је  у  служби језика  и  један  језик  не  мора  нужно  да  се  служи  само  једним писмом. Значење појма српска писма овде јесте: писма којима се служи и којима се служио српски језик.

Два црквена круга хришћанства: православље и римокатолицизам поделили су српски језички и етнички простор још у средњем  веку.  То је условило и традиционално двојство  писмености. Срби православне вере задржали су словенско писмо, односно ћирилицу, и на њој створили значајну, пре свега црквену средњовековну књижевност. Срби римокатолици, као и други припадници те вере, прихватили су латиницу. Њихова, не само црквена него и народна књижевност, писана је  латиницом. Та подела никад није била  апсолутна. И међу Србима римокатолицима било је појава употребе ћирилице (фрањевци у Босни) и поготово глагољице која се, мада прогањана, дуго одржала у приморским и далматинским крајевима. Сачуван је и један ћирилички рукопис Гундулићевог “Oсмана” из времена пре но што је ово дело штампано. Са друге стране, у појединим српским  православним манастирима нађени су и написи на латиничном писму. Употреба два  писма код Срба задржала се до данас. Разлика је само у томе што данас етнички Срби свих вера и разних националних опредељења  користе оба писма упоредо или алтернативно.  Другим речима, у српским школама уче се обе азбуке, а књиге и новине пишу се и штампају и ћирилицом и латиницом. Такво решење усталило се већ од друге половине 19. века, а нарочито у 20. веку. Али идеје о паралелној употреби оба писма код Срба потичу из ранијих времена, посебно из 18. века.
 
Којим писмом Срби треба да пишу?
 
Као што у време Ћирила и Методија и њихових ученика Срби нису имали једно писмо, већ два, глагољицу и ћирилицу, тако је било и у 18. веку, у време успона европске филологије. Копитар  је  у  тексту  „Патриотске  фантазије  једног  Словена“ (1810) констатовао да Срби имају три писма: глагољицу, латиницу  и  ћирилицу.  Срби  римокатоличке  вере  употребљавали су, по њему, глагољицу и латиницу, а Срби православне вере ћирилицу. Ново писмо, у односу на време Ћирила и Методија и  њихових  ученика,  било  је  латиница.  Она  је  у  међувремену преовладала  код  Срба  католичке  вероисповести,  као  и  код других  католика  Словена:  Лужичких  Срба,  Пољака,  Чеха, Словака, Словенаца, Хрвата. Почетком  18.  века,  руски  цар  Пeтар  Велики,  у  оквиру многих реформи по угледу на западне земље, реформисао је и азбуку. У државној употреби стара ћирилица црквених књига замењена је тзв. грађанском ћирилицом. Срби су прихватили и ову  руску  новину  и у  другој половини 18. века многи су  писали том руском грађанском ћирилицом. У Историји српског народа  (1994,IV:  98-99)  Павле  Ивић  и  Александар  Младеновић  наводе  да  је  у  књиге  намењене  Србима  руску  грађанску ћирилицу  први почео  да  уводи Захарија Орфелин. То је учинио  најпре  у  Калиграфији  (1759)  а  затим  у  низу  својих  дела. После је тим писмом Доситеј штампао Живот и прикљученија (1783), а слично су чинили и други.
 
Грађанска ћирилица преовладала је код Срба тек крајем 18. века. Орфелин је ипак најзаслужнији за посрбљавање руске грађанске ћирилице. Он је у књижици Славенскаја и валахијскаја калиграфија (1778, фототипски 1990)  са великим  умећем  и високом ликовном културом обликовао ћириличка слова грађанске азбуке. И то истовремено за два народа тадашње Аустрије: за Србе и за Румуне. У истом делу Историје српског народа приказан је и покушај увођења латинице за Србе православце.  У  интерпретацији  Павла  Ивића  и  Александра  Младеновића  то  се  овако одвијало: г. 1781.  Јосиф  II  је  наредио  да  се  у  српске  школе  уведе латиница,  али  је  митрополит  Мојсије  Путник  протестовао.  О  предмету  је  расправљала  владина  школска  комисија  у  Братислави  1782. Члан  комисије  загребачки  каноник  Мандић  је  истакао  захтев  да  се све књиге за Србе осим црквених штампају латиницом, и то на икавском  дијалекту  славонских  католика.  Српски  представник  Теодор Јанковић је са много напора постигао само толико да књиге за Србе буду  на  "грађанском  дијалекту",  тј.  на  славеносрпском.  Цар  је  на предлог комисије наредио да се употребљавају тај језик и латиница. Јанковић  је  после  тога  упутио  цару  вешто  образложен  елаборат  и истакао  важне  државне  разлоге  против  напуштања  ћирилице:  таква наметнута  мера  уништила  би  углед  Аустрије  код  Срба  у  турским земљама,  а  нанела  би штету  и државној  благајни јер би омела  трговину  коју  су  Срби  аустријски  поданици,  захваљујући  познавању  језика  и  писма,  успешно  водили  с  областима  под  турском  влашћу.
 
Притисак  власти  се  ипак  наставио,  а  такође  и  отпор  на  српској страни. Године 1784, митрополит Путник је упутио цару нову претставку у десет тачака, објашњавајући да је ћирилица за српски народ подеснија од латинице и да се „с губитком писмености и сам темељ одржања народног обара", али уједно наговештавајући да би узбуђење народа могло довести и до немира. Најзад је цар 1785. одустао од првобитне одлуке. (1994, IV-2:92) Срби православне вере - о којима Ивић и Младеновић у наведеном тексту једино и говоре имали су један битан разлог за отпор према увођењу  латинице. Они су увођење латинице доживљавали као корак ка унијаћењу а одбрану ћирилице схватали су као одбрану верског идентитета. Верски идентитет је, у то време, и са њихове тачке гледишта, био значајнији  од  националног.  Много  је  доказа  који  сведоче  да  су  се Срби православне вере радије окретали православним Русима или Румунима, него истојезичним, а иноверним сународницима. У томе они нису били изузетак. Ситуација се, у Аустријском царству, битније почела мењати тек када је Јосиф Други објавио 1780. Патент о верској толеранцији. Овај документ је био  и  остао  једно  од  великих  цивилизацијских  достигнућа Запада.  Он  се  тицао  и  односа  према  Србима  православцима. Али и после објављивања овог документа, страх од унијаћења међу православним Србима није престао. У  тексту  Почеци  српског  новинарства  (из  књиге  Српска књига и српски писци 18. века, 1988) Лазар Чурчић подсећа на пројект Емануела Јанковића да покрене лист који би се штампао и ћирилицом и латиницом (1988: 262). Пошто је Јанковић исте године  умро,  његов је пројект остао  неостварен.  Али  се већ следеће године јавио један сличан пројект. О томе Чурчић каже:
 
„Нешто  после  браће  Маркидес  Пуљо,  27.  јануара  1792,  обратио се цару молбом за издавање недељног листа за Далмацију, Хрватску и Славонију  и Фрања  Богданић.  Његов лист  „би се  бавио питањима привреде,  првенствено  земљорадње,  сузбијањем  предрасуда  у  народу,  побољшавањем народног  језика  и обавештавањем народа  о унутрашњим и спољним  догађајима" и  излазио  би у  Бечу.  И ова  молба упућена је на решавање Илирској дворској канцеларији, која је, овај пут  веома  брзо,  затражила  да  се  Богданић  изјасни  којим  ће  писмом штампати  новине.  Већ  15.  фебруара  он  је  одговорио  да  би  новине штампао  латиницом,  не  кријући  жељу  да  их  штампа  и  ћирилицом. На ово је председник Илирске дворске канцеларије предложио цару да се Фрањи Богданићу дозволи издавање недељних новина латиницом и ћирилицом, с тим да подлеже цензури Илирске дворске канцеларије“.
 
За  цензора  је  био  одређен  темишварски  епископ  и  члан Илирске дворске канцеларије Петар Петровић. Али до остварења овог подухвата није дошло. И тај покушај јасно сведочи да је аустријска администрација и латиницу и ћирилицу јасно сматрала српским писмима, тј. у другој терминологији писмима Илира православаца и Илира римокатолика. Треба имати у виду  да  је  Аустрија  у  то  време  за  Србе  употребљавала  само израз  Илири,  а  њихов  језик  називала  илирским.  Привилегије које су аустријски цареви давали Србима биле су адресиране на илирски и илирско-расцијански народ а не на Србе. За Србе (свих вера) Аустрија је у 18. веку била образовала и Илирску дворску депутацију и Илирску дворску канцеларију. Све  чешћа  употреба  славеносрпског  и  народног  језика  у књижевности коју су неговали православни Срби наметала је питање  реформе  ћириличког  писма.  Неприлагођеност  старог словенског писма тадашњем српском језику све теже је падала писцима, а ни руска грађанска ћирилица није потпуно одговарала  гласовним  особинама  српског  језика.  
 
Писци  су  сами одлучивали  како  ће  писати,  која  ће  слова  употребљавати  а која  неће.  Пошто  није  било  одговарајућег  правописа  за  све типове језика који се користио у књигама, писао је како је ко умео или, како је рекао Павле Кенгелац, „по правилима бабе Смиљане". На помолу је била реформа писма и стварање нове правописне  норме.  Реформом  ћирилице  бавила  су  се,  готово истовремено, три значајна човека онога доба: Павле Соларић, Сава Мркаљ и Лука Милованов. Павле Соларић проблемом писма бавио се у Јероглифици, свом  главном  делу  које  никад  није  у  целини  објављено.   Из објављених делова Јероглифике (у уводу Беседовника италијанско-илирическога  Викентија  Ракића,  1810)  може  се  закључити да је Соларић сматрао да су Словени створили три алфабетска  писма.  Прво  од  њих,  глагољицу,  створио  је,  по  Соларићу, свети Јероним у 4. веку; друго, црквену ћирилицу, створио је свети Ћирило у 9. веку; треће, руску грађанску ћирилицу  створио  је  руски  цар  Петар  Велики  почетком  18.  века. Соларић је осећао да је српска ћирилица била дошла у кризу зато  што  је  имала  више  знакова  него  гласова  који  се  изговарају. Његова палеографска и граматолошка истраживања била су више теоријске природе. Соларић је још био жив кад је Вук и  практично  извео  реформу  азбуке;  он  је  Вукову  реформу  и јавно подржао.
 
Реформу  ћирилице,  традиционалног  српског/словенског писма,  са  циљем  прилагођавања  савременом  народном  српском  језику  извршила  су  три  Србина:  Саво  Мркаљ,  Лука Милованов  и  Вук  Стефановић  Караџић  током  само  једне  деценије, у размаку од 1810. до 1818. године. Сва тројица су били ијекавци и сва тројица су свој језик називали српским. Такође, сва тројица су били православци. Све битно о начину настанка ове ћирилице и о њеној субини објашњено је у науци. На  жалост,  све  битно  око  настанка  латиничког  писма којима  се  служе  Срби  није  објашњено.  У  периоду  превласти сербокроатистике  латиницом  су  се  бавили  углавном  Хрвати. Њихов  приказ  настанка  овога  писма  био  је  једностран.  Удео Вука  и  српске  стране  у  настајању   латинице  којом  се  служе Срби,  Хрвати  и  Словенци  био  је  маргинализован.  Школски систем  кроз  који  су  пролазиле  генерације  и  генерације,  па  и моја,  стекле  су  представу  да  је  Вук  направио  реформу  ћирилице  а  Гај  реформу  латинице;  по  том  приказу,  на  основу Вукове  реформе  настала  је  „вуковица",  а  на  основу  Гајеве реформе настала је „гајица". Моја испитивања показују да та схватања нису у складу са чињеницама.
 
Да  би  се  овај  проблем  у  пуној  мери  схватио,  треба  се вратити  табели  Alphabeti  serborum  из  првог  издања  Вуковог Српског рјечника (1818). У тој табели, у 11 колона, приказане су  српска  ћирилица  и  српска  латиница  (Serb.  graec.  и  Serb. lat.)  затим,  латинице:  мађарска,  хрватска,  словеначка,  чешка, пољска,  немачка,  талијанска,  француска  и  енглеска.  Мада  је табела  објављена  у  Рјечнику  који  је  потписао  Вук  Караџић, њен стварни аутор могао је да буде Јернеј Копитар, за кога се зна да је са Вуком непосредно сарађивао на изради овог дела. За  ту  табелу  не  би  се  могло  рећи  да  је  нека  ексклузивна Вукова или Копитарева творевина, већ само снимак актуелног стања у  писмима више  европских  народа.  Иза овог „снимка" стајала је не само словенска, већ и европска филологија. За ову расправу   интересантан је однос два писма: српске и  хрватске  латинице  онога  времена.  Идентичности  и  разлике између ова два писма лако је уочити ако се она прикажу паралелно,  у  првом  реду  српска,  а  у  другом  реду  хрватска  латиница (по редоследу српског ћириличког алфабета).
 
Као и латинице других европских народа, и српска и хрватска латиница, имале су највећи број једнаких слова за исте гласове. Разлике су испољене у неколико словних знакова. То су:  ђ  (у  српској  латиници  је:  dj,  gj;  у  хрватској  dy,  gy),  ж  (у српској: х, у хрватској: zs), љ (у српској lj, у хрватској ly), њ (у српској nj,  у хрватској ny), ц (у српској  с, у хрватској cz); ч (у српској cz,  у хрватској ch), ш (у српској sc, у хрватској ss, sh). У српској латиници ћ се писало као ch, а није било слова џ;  а у хрватској латиници није било словних знакова за ћ и џ. У  поређењу  са  другим  латиничним  писмима,  хрватска латиница скоро је у потпуности била идентична са мађарском латиницом. Разликовала се од ове само у означавању словних знакова за ч и ш (који се у мађарском означавају са cs, ts и sh). Српска латиница била је слична словеначкој латиници (имала је иста слова за љ и њ, тј. lj, nj). Словеначка латиница, међутим,  није  имала  знакове  за  ћ  и  ђ,  које  је  српска  латиница имала. Такође српска латиница имала је нека слова карактеристична за италијанску латиницу. Хрватска латиница се развијала под утицајем мађарске, српска под утицајем италијанске. (Дубровачки и други српски писци у доба ренесансе и барока развијали су се у италијанској духовној сфери).
 
Вукова реформа латинице
 
Упорно се негује предрасуда да је Вук узимао само ћирилицу као српско писмо. Та  предрасуда нема основа ни у Вуковом делу, нити у његовом начину мишљења. Вук је, разумљиво,  знао  за  Копитарев  став из текста Патриотске фантазије једног Словена (чији се један одломак доноси у овој књизи) да Срби  православне  вере  пишу  ћирилицом,  а  Срби  католичке вере пишу латиницом и глагољицом. Он је, међутим, као актуелна  српска  писма  сматрао  и  ћирилицу  и  латиницу.  О  томе може да посведочи и табела, под насловом Alphabeti serborum, из Српског рјечника (1818). Српска  латиница  код  Вука  готово  је  идентична  са  овом латиницом  којом  се  ми  данас  служимо.  Разлика  између  данашње и некадашње је у овим словима: dj, gj (đ); x (ž); ch, (ć); cs (č), sc (š), дакле у пет слова. Девет година после Српског рјечника Вук је објавио књижицу  (свега  20  страна)  која  се  зове  Први  српски  буквар (1827).  Та  књижица  стварно  није  била  први  српски  буквар, како  је  Вук  мислио.  Први  је  Буквар  инока  Саве,  монаха манастира Дечани, штампан у Венецији 1597. Други је Буквар Кипријана Рачанина, писан 1717, који је остао у рукопису, јер је настао у  време мораторијума за штампање српских књига. Вуков  Буквар  важан  је  са  становишта  развоја  српске  писмености.  Као  и  у  Српском  рјечнику  (1818)  и  у  овој  књижици постоји  једна  табела,  под  насловом  Alphabeti  serbici,  са  приказом   разних   писама.  (табела испод)

У првој колони, под називом Serbic. приказано је 30  слова  његове  ћирилице,  исте  ове  којом  се  и  данас служимо. У следећој колони, под насловом Illyr., приказано је илирско писмо. Оно такође има 30 слова. Од њих је 29 слова потпуно идентично са латиницом којом се данас служимо. То су ова слова: А, B, C, Č, Ć,  D, DŽ, E, F, G, H, I, J, K, L, LJ, M, N, NJ, O, P, R, S, T, U, V, Z, Ž. У овом низу нашло се и слово DŽ  кога  је  било  само  у  српској  ћирилици.  Само  је  слово  đ писано као диграф dj. Taj диграф   је идентичан   са диграфом из српске латинице а различит од диграфа из хрватске латинице (dy, gy).   Латиничко слово đ   ће касније у употребу увести Ђуро Даничић. Латиница,  коју  је  Вук  приказао,  није  била  одраз  или приказ стања. Таквом латиницом у то време нико није писао. Она  је  била  пројекат  писма  за  популацију  „римског  закона" која је говорила српским језиком, а која је, по правилу, називана Илирима. Али је била и пројект писма и за друге Илире, тј. Јужне Словене који се служе латиничким писмом, конкретно  за  Хрвате  и  Словенце.  Управо  та  Вукова  латиница  из 1827.  је  преживела  све  касније  реформе  и  употребљава  се  и данас (са изузетком Даничићевог слова đ). Вук је истакао као идеал да и српску латиницу треба тако поједноставити да сваки глас има своје слово   и   да   сваком   слову   ћирилице   одговара   слово латинице.  Вук  је радио и на јединству српског језика и српске књижевности. Илирским   правописом и писмом, тј.  латиницом  коју  је  Вук  сачинио,  био  је  написан  и  бечки Књижевни  договор  о  књижевном  језику.  На  овај  договор православних  и  римокатоличких  „Илира",  писан  руком  Ђуре Даничића  латиницом, и Вук и Даничић, као православци који су ту били у мањини, ставили су своје потписе латиницом.
 
У време превласти сербокроатистике био је наметнут став да је латиница којом се служе Срби, Хрвати и Словенци, писмо које је настало на основу реформе латинице коју је начинио Људевит Гај у књижици Кратка основа хорватско-славенског правописања (1830). Такав  став  је  заступао  и  професор  Милорад  Живанчевић,  најпознатији кроатиста међу Србима, у делу Илиризам које је објављено у Повјести  хрватске  књижевности  у  седам  књига  (књига  4.  стр. 13,15). Сличан  став  јавља  се  и  у  Закључним  разматрањима  моје књиге Срби и њихов језик (1997, 2001), у тачки 2. где се затупа став да Срби у равноправној употреби имају и треба да имају два писма, ћирилицу  и  латиницу.  Тамо  постоји  и  ова  реченица:  „Али  латиница коју употребљавамо није по пореклу српско, већ хрватско писмо. А хрватско је по томе што су је, у облику у којем је употребљавамо, установили  Хрвати,  као  део  једног  општег  латиничког  писма,  са највише преузетих решења из чешке латинице" (1997:468).
 
Истраживања  српских  писама,  која  сам  обављао  за  Увод  у србистику (2002, 2003), а посебно за књигу Српска писма, такав став у пуној мери демантују. То се јасно може видети и на табели која је преузета   скенирањем из Вуковог Првог српског  буквара  1827.  У  колони  илирског  писма   има  30  слова. Укупно  29  слова  су  потпуно  идентична  са  словима  латинице  коју данас употребљавамо. Различито од данашњих слова је једино слово ђ које је написано као диграф (dј). Данашње слово đ у латиницу је увео  Ђуро  Даничић.  И  други  документи  објављени  у  књизи Српска писма воде ка закључку да је латиница којом се данас служимо по пореклу српско, а не хрватско писмо. Израз  илирски,  који  је  Вук  у  другој  колони  навео,  у  време издавања свога Буквара, имао је више значења. Израз Илири односио  се  на  све  Јужне  Словене  или  на  становнике  бившег  Илирика. Званична  Аустрија  је  тај  израз  употребљавала  за  Србе  и  православне, и римокатоличке и мухамеданске вероисповести. У најужем значењу тај израз се односио на Србе римокатоличке вероисповести који  су  српски  језик  писали  латиницом.  О  томе  најбоље  сведоче Шафарикови текстови. Српски карактер данашњег латиничног писма потврђен је тиме што су се у саставу те абецеде, поред фонда слова заједничких свим латиницама, и слова која је најпре Вук, а затим и Гај  преузео  из  чешке  и  пољске  латинице  за  обележавање гласова српског језика, нашла и слова која су карактеристична за српску латиницу пре Вукове реформе.
 
Не могу се занемарити ни (Вукове) интервенције на Бечком договору које су водиле приближавању употребе латинице ћирилици, њиховој „конвертибилности".  Неоснована   је   и   тврдња   данашних противника  латинице  да  Срби  пишу  Гајевом,  „хрватском", латиницом. Латинично писмо којим Срби пишу није ни Гајева латиница из 1830, ни Гајева латиница из 1835, ни Даничићева латиница из Rječnika hrvatskog ili srpskog jezika из 1882, него је то  (са  изузетком  слова  đ)  Вукова  латиница  из  1827.  године. Већ  век  и  по  се  овом  латиницом  служе  и  Срби,  и  Хрвати  и Словенци (а касније и два новопроглашена народа, Црногорци и Муслимани, односно  Бошњаци).  После разбијања Југославије,  ова  латиница  је  остала  тековина  која  и  даље  повезује народе који се њоме служе.
 
проф. др Петар Милосављевић

 


Форум >> Дискутујте са посетиоцима сајта и ауторима текстова.

ДАНАШЊА  СРПСКА ПИСМА: ЋИРИЛИЦА И ЛАТИНИЦА
Коментари (208)
1 21 фебруар 2011
Професоре Милосављевићу, ево линка ка скену оригинала првог српског буквара:

http://digital.nb.rs/direct/S-I-0198

Вуков "први српски буквар" има 17 страница и ни трага од табеле која је вама ето крунски доказ да је Вук радио на некаквој српској латиници.

Да ли ви професоре ово свесно радите или сте жртва обмане?
2 21 фебруар 2011
Вук Караџић никада није радио ни на каквој "српској" латиници, латиница која се после 1954. одмаћила међу Србима дело је Људевита Гаја и илираца, и послужила је као оружје за преотимање и преименовање српског језика.
Ђура Даничић је био пионир у том послу, и међу првима је за српски језик почео да користи појам "хрватски или српски језик", наравно уз Гајево латиничко писмо које је користио и чију је измену био предложио, али није добио потпуну сагласност Илираца и бечког двора.
3 21 фебруар 2011
Сербокроатистика, како запажа Милосављевић, као дисциплина има претпочетке у илирском покрету. Она је у свом времену била срушена међу српском интелигенцијом (Вук Ст. Караџић, Сава Текелија, Теодор Павловић, Јован Суботић, Јован Стерија Поповић, Сима Милутиновић Сарајлија), али се обновила под новим именом и у нешто коригованом виду: у виду Штросмајерове идеје југословенства. Њен главни носилац у филологији био је Ватрослав Јагић. Стварањем Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу 1867. легализоваће се Јагићеве идеје о Србима као православцима и Хрватима као католицима, корисницима тобоже заједничког српскохрватског језика, и о латиници као хрватском писму и ћирилици - српском.
4 21 фебруар 2011
На крају свог чланка "Правопис" објављеног у "Даници" (1835) сам Гај је рекао да његову латиницу из 1830. треба заборавити. Тада је прихватио у основи Вукову латиницу не наводећи јој порекло и извор. Латиница која се употребљава у Јужних Словена неоправдано се назива "гајица", јер је није установио Гај него Вук Караџић. Гај није писао слова са дијакритичким знаковима који су данас у употреби (истоветни с чешким), већ са тилдама. Тилде су карактеристичне за шпанску и португалску латиницу. Квачице као наднасловне знакове употребљавао је Вук караџић а не Гај! Браво за чланак! Живела истина!
5 21 фебруар 2011
Чудим се смелости оних који јавно затиру научну основу и предлажу једно писмо за Србе!
6 21 фебруар 2011
Међу најпознатијим оснивачима Друштва "Ћирилица" су Драгољуб Петровић и Драгољуб Збиљић. Само Друштво је основано на иницијативу Вере Давидовић, жене која је била потпуно непозната. Наводно је била професор у једној средњој школи, а да јој струка није била ни српски језик ни српска књижевност. Сви су схватили да ауторитет не може да буде госпођа Давидовић, која је нестручњак за питања филологије, граматологије посебно. Више пута се писало о неодговорном понашању овога Друштва према целовитости српског језика.
7 21 фебруар 2011
Професоре Милосављевићу и остали, ви своје идеје темељите на фалсификатима!!!

У "првом српском буквару" из 1827. нема табеле коју овде представљате и помињете!!!

Па ово је заиста срамно, на овакав начин фалсификовати историјске чињенице.

http://digital.nb.rs/direct/S-I-0198

Нема табеле, нема никакве "српске" латинице.
8 21 фебруар 2011
Tačno je da se prof. Petar Milosavljević poslužio prěštampanim izdanjem "Prvog srpskog bukvara" iz 1970-tih koje je uz Bukvar sadržalo tabelu prěštampanu iz Vukovog prěvoda Novog Zavěta. Tu činjenicu je otkrio internetski diskutant Hroboatos i hvala mu na trudu i obavěštenju koje je s nama podělio.

Međutim, niti je profesor Milosavljević sa zadnjom naměrom prěuzeo tu informaciju iz prěštampanog izdanja, niti činjenica da Vuk nije autor latinice měnja činjenicu da je to srpska latinica. A evo zašto - da se obratim Ccaterpillaru:

Najprostije rečeno (Ccaterpillaru) po petstoti put: nismo u poziciji da biramo. Mi smo država i nacija u fantastično dramatičnoj krizi - ekonomskoj, političkoj, istoriografskoj, suverenitetskoj, mentalitetskoj, moralnoj, idejnoj, demografskoj, teritorijalnoj, socijalnoj, prosvětnoj - dosta je da ne nabrajam dalje. Kao takvi, jadni i nikakvi nemamo mogućnosti da komandujemo bilo čim - to ide dotle da nam se děčji udžbenici pišu pod cenzurom Zapada.

S druge strane, poslědice nemudre odluke izbacivanja latinice iz Ustava (što je "nedvosmisleni uspěh", po "njekoj politički glupljoj sorti" Srba) već vidimo u činjenici kako sve više světskih informacijskih medija obavěštava o ćirilici kao jedinom srpskom pismu, odnosno srpskoj literaturi samo na ćirilici - a svi znamo da je i latinica srpsko pismo i da ima srpske literature na latinici. Ko je kriv za poklanjanje latinične literature Hrvatima? Pa ustavodonosioci, bez sumnje.

Država i nacija, u poziciji kakva je naša, moraju da balansiraju između lošeg i goreg a ne da donose odluke o amputaciji děla sopstvene kulture i děla sopstvenog komunikacijskog kanala - među sobom (kako svědočiš i sam) i sa světom. Kada se kao nacija nađemo van krize, onda možemo da se bavimo ovakvim pitanjima, pitanjima šlaga na torti. Kuća se, dakle, gradi od temelja, a naši su kulturni temelji i ćirilični i latinični.

(nastavlja se)
9 21 фебруар 2011
У свим фототипским, дакле, каснијим издањима Бухвара табела је тамо, па проверите, а разуме се, није питање, да је у оригиналу, ако нађете - проверите! Да табела постоји може да се види и из претходних дискусија на ову тему када су људи који се не слажу са латиницом (али су стручњаци) полемисали око детаља у табели, нпр. назива слова. НБС И Матица српска не први пут подмећу, ако неко жело о томе више да зна нека чита чита вести, нпр. третман "црногорске књижевности" у НБС. Друго, било би баш јадно да један светски научник гради књигу од преко 500 стр. на измишљеној табели... Треће, они који оспоравају табелу, види се, немају увид у Вуков рад и у остала дела Вука из тог периода која расправљају о табели (дописивања нпр.). Не студира се језик џаба на факултету, а не у некој метало-кобасичарској школи.
10 21 фебруар 2011
Ccaterpillar, neprěstano reklamira kako Srbi pišu někakvom "gajevicom". Dosta je s tim. Ni Hrvati latinicu koju koriste ne zovu "gajevicom" (bar ne u školi i u običnom životu), ali će im za tako nešto pravo dati jedan neintelektualac sa světozrěnjem seoskog uče - o Zbiljiću i njegovom skautu Ccaterpillaru je rěč. Gaj nije idejni autor srpskog latiničnog pisma. Istina je da su Sava Mrkalj i (manje) Vuk tvorci "filozofije zvukova" tj. fonološkog sistema, a tek onda i grafije ovog pisma koje danas imamo.

U više navrata sam ti pokazao šta je (prava) gajica, pokazao sam ti da je to mrtvorođenče iz 1830. čiji je autor, baš zbog te knjižice na 20 strana, zapao za oko Austriji, zbog čega ga, uostalom, u Hrvatskoj i zovu bečkim agentom. Mudro ciljajući na čověka koji već imađaše jedan publikovani pokušaj grafijske studije, a da bi patent nove, vukovske grafije "Iliri" doživěli kao něšto svoje i tako lakše usvojili, Austrija 1835. daje Gaju u ruke fonološki sistem Vukove ćirilice prěslovljen na češku latinicu.

Upravo zato je nazivanje srpske latinice, latinice stvorene za jezik za koji Gaj kaže: "nu nama još niti iz daleka nije na um palo ikada tvrditi da to nije srpski već ilirski jezik", gajicom notorna netačnost, a s aspekta srpskog nacionalnog interesa poštetnički idiotizam. Kajkavske gramatike iz Gajevog doba su te koje se nazivaju hrvatskim, dok katolici ilirskim imenom zovu srpski jezik (Ignjat Brlić u svojoj Ilirskoj gramatici iz 1860. kaže da Srbi imaju tri izgovora staroslověnskog jata, a R. Fröhlich svoj Ilirsko-němački rěčnik iz 1853/4. uz hvalospěve posvećuje Mihajlu Obrěnoviću). Prema tome, ko god da je autor latiničnog prěslova Vukove latinice, on nije ni pomišljao da to nije prěslov naměnjen srpskom jeziku iz čega je zaključak jasan pa ga cementiraj za sva vrěmena: to je srpska latinica.

Ko god da je autor latiničnog prěslova Mrkalj-Vukove ćirilice, njemu nije na pamet padalo tvrditi da to nije latinica srpskog, već ilirskog jezika.

Smatrajući je i dokazujući je našom, srpskom latinicom, i praktikujući je, mi svima onima koji njome pišu ne priznajemo jezičku različitost.

Srba ima oko 14 miliona, od kojih jednu polovinu prědstavljaju ćirilični analfabeti. Krajnje je izvěsno da će se broj ćirilično nepismenih progresivno povećavati, na šta ne možemo da utičemo. Ko su ti ćirilični analfabete? Ogromna većina Srba u rasějanju, a u rasějanju je skoro polovina Srba. Oni žive u zemljama u kojima se služe isključivo latinicom. Efikasna komunikabilnost srpske kulture unutar (sopstvene) nacije moguća je samo putem latinice.

Odavno se latinica koristi u Hrvatskoj, odnedavno u Bosni, a sada i u Crnoj Gori. Trljali bi ruke oni koji planiraju da odsěku uticaj srpske matice prěma svojim sunarodnicima kada bi Srbija rěšila da potpuno izbaci latinicu iz upotrěbe - za šta se Ccatepillar zalaže.

(nastavlja se)
11 21 фебруар 2011
Професоре, да ли ви то покушавате да кажете да се та табела заиста налази у "првом српском буквару" из 1827.?
12 21 фебруар 2011
I, u zaključku mojeg obraćanja Ccaterpillaru:

1. Oko zaštite, očuvanja, negovanja i popularizacije ćirilice se slažemo.

2. Ne slažemo se oko progona latinice. Ti si emocionalno naběđen čovek, tvoji argumenti zaista nisu ništa drugo do emocionalno prěcěnjeni stavovi, kao stavovi zvězdaša/partizanovca, četnika/partizana, věrujućeg/ateiste itd. - dakle, neproměnljivi su. Postoje razlozi zašto bi bilo bolje da koristimo samo srpsku ćirilicu, ali oni nisu ništa spram razloga zašto se na taj potez ne směmo odlučiti. Ti nemaš ni jedan jedini argument za korisnost progona latinice. To je jasno svakom normalnom čověku sěm tebi.
13 21 фебруар 2011
Мркаљ је дао одличан одговор! Прави аналитички увид у стање ствари. Грујић би могао да оде до неке библиотеке или до неког лингвисте па да се распита о табели, пошто се овде две недеље људи упљували да му објасне, а он као не разуме.
14 21 фебруар 2011
Мркаљу, одговорићу ти што сам и у оној другој дискусији на ово:

""Ko god da je autor latiničnog prěslova Mrkalj-Vukove ćirilice, njemu nije na pamet padalo tvrditi da to nije latinica srpskog, već ilirskog jezika.
""

Која је српска институција, у Србији или ван ње стајала иза те латинице?

Да ли смо ми Срби толико ниско пали да нам изгледа нормално да за нам неко за српски језик мимо српског народа и његових институција прави неки нови алфабет поред нашег хиљдугодишњег?
15 21 фебруар 2011
Професоре, одласци у библиотеке постају непотребни, јер је довољно пар кликова да библиотека дође код нас...

Дакле, још једном, оригинал "првог српског буквара"

http://digital.nb.rs/direct/S-I-0198

И јоше једном питање:

ГДЕ ЈЕ ТАБЕЛА?
16 21 фебруар 2011
И САНУ и Матица српска и Покрет за обнову србистике подржавају српски језик као двоазбучни. То једино не чини друштво или удружење "Ћирилица". Њихов идејни вођа је Збиљић. Збиљићеве идеје о спасавању ћирилице своде српски језик само на ћириличко писмо и екавски изговор и са својим присталицама негира и вређа постојање Срба неправославаца. Као резултат такве политике имамо занимљиво идентично поклапање Збиљићевих ставова са ставовима хрватске филологије и нпр. Томе Матасића чија је карта проглашена усташком од стране Одбора за стандардизацију српскога језика (објављена у Минену 1984. г. за време СФРЈ највоље илуструје тадашње тенденције хрватских филолога). Да несрећа буде већа, Збиљић инсистира да је латиница хрватско писмо. Стога испада да све што је у Србији штампано латиницом припада хрватском језику или хрватској култури.
17 21 фебруар 2011
Грујићу, овим завршавам: жалосно је изјавити "одласци у библиотеке постају непотребни, јер је довољно пар кликова да библиотека дође код нас"... Тиме сте довољни рекли о себи и Вашој компетентности за расправу о овако озбиљном питању! Савет: ако вас заиста занима, идите ипак у библиотеке и на неки филолошки факултет...
18 21 фебруар 2011
Како неко може да се ослања на интернет издања? Ко је рекао да су она поуздана? Да ли неко мисли да се студентима говори да читају скениране књиге са разних интернет страница? Како некоме оне могу бити аргументи? Одакле храбрости да се тиме неко гура и подмеће ногу путу ка истини?
19 21 фебруар 2011
Уроше, ја и моји пријатељи смо мало више истраживали око те табеле, и пошто је нисмо нашли у "првом српском букавру", нашли смо је на другом месту, ако вас занима могу вам поставити и скен оригинала те табеле, као и књигу у којој се та табела заиста налази...

Све у циљу истине наравно...
20 21 фебруар 2011
Грујићу, псовке које си овде написао када си остао поражен пре два дана, могле би да уђу у антологију вређања! Сети се, уговарао си батине са својим противником који те је надмудрио. Да ли сматраш себе релевантним за диксусију?
21 21 фебруар 2011
И Уроше, не ради се о било каквом скену са "неких" интернет страница, ради се о дигиталној библиотеци Народне Библиотеке Србије, дакле онај линк је ка дигиталним издањима Народне Библиотеке Србије...
22 21 фебруар 2011
Када се 1850-тих слегла прашина око тога који народ којом азбуком пише, Вук је то разрешио објављивањем азбучне табеле у свом Рјечнику из 1852.

За Србе (Serbic) ћирилица а за Croat латиница.

Погледајте у Дигиталној Библиотеци Народне Библиотеке, Вукову књигу Српски рјечник: истолкован њемачкијем и латинскијем ријечима из 1852 године. Одмах после насловне стране приказана табела разних азбука, ALPHABETI SERBICI.

Ту је у другој колони, под називом Croat. приказана потпуно довршена латинична азбука као што је данашња хрватска. Једини је слово ђ написано као dj.

Погледајте сами на овој вези.

http://digital.nb.rs/direct/S-II-0473

Овим сазнањем је свака даља дискусија о овој теми излишна.
23 21 фебруар 2011
Па да те табеле нема прво би требало обавестити Матицу српску, САНУ, филолошке и филозофске факултете, људе који су докторирали, магистрирали, дипломирали на Вуку или проблематици (ту бих и ја припадао), објавити то као врло релевантан резултат, па оспорити више стотина књига, студија, ЈЕР НЕГДЕ НИЈЕ СКЕНИРАНА И НЕМА ЈЕ НА ИНТЕРНЕТУ!!!
24 21 фебруар 2011
Пошто је већина "аргумената" побијена у ранијим дискусијама на текстове о гајици нећу да их овдије понављам. Ко има шта да дода/одузме нека тамо настави.
Овдије ћу се се само задржати на неким новим "аргументима".
Мишљење сербокроатиста уопште нема никакву тежину нити њихове титоли на било који начин вриједе више од било ког ћириличара-аматера. Када је ријеч о ставу Матице српске и САНУ чак и Радић у свом тексту или је то можда било у дискусији на његов текст сматра да у многим питањима не раде као српске институције већ ко зан чије па тиме и њихов сербокроатиситчки приступ тешко може биити релаевантан аргумент за било шта.
Зато позивање на нечије титуле или институције у овом случају важу више против таквих "аргумента" него за.
Све врви од свакојаких "експерата" у Србији, а ситуација апокалипса ... (напиши било шта, економија, култура, здравство, право ... и језик/писмо). Е само фали да се оснује, ако већ није, неки Г17+ у филологији па да латиничари падну у делиријум.
А видим и како се сад врло лако прелази преко, игледа, очигледне лажи о првом издању српског буквара. Мислим, професор је проф. др., и ако мало лагуцне шта има веуе када је то за више интересе. То је ипак проф. др. немојте да будемо ситничави и да се качимо око таквих трица и кучина.
25 21 фебруар 2011
Деки, те табеле има, али не у "првом српском буквару" из 1827.

Та табела се налази у Вуковом "Новом завјету" из 1847. године.

Увери се и сам, потражи на овом линку "Нови завјет"

http://digital.nb.rs/scr/browse.php?collection=st-vuk&order=DI&page=20
26 21 фебруар 2011
Табела Alphabeti serborum из првог издања Вуковог
Српског рјечника (1818), у 11 колона, приказане су српска ћирилица и српска латиница (Serb. graec. и Serb. lat.) затим, латинице: мађарска, хрватска, словеначка, чешка,
пољска, немачка, талијанска, француска и енглеска. Мада је табела објављена у Рјечнику који је потписао Вук Караџић, њен стварни аутор могао је да буде Јернеј Копитар, за кога се зна да је са Вуком непосредно сарађивао на изради овог дела. За ту табелу не би се могло рећи да је нека ексклузивна Вукова или Копитарева творевина, већ само снимак актуелног стања у писмима више европских народа. Иза овог „снимка" стајала је не само словенска, већ и европска филологија. За ову расправу интересантан је однос два писма: српске и хрватске латинице онога времена. Идентичности и разлике
између ова два писма лако је уочити ако се она прикажу паралелно, у првом реду српска, а у другом реду хрватска латиница (по редоследу српског ћириличког алфабета).
27 21 фебруар 2011
Ево те странице, тј. те табеле у Вуковом "Новом завјету" из 1847.

http://i583.photobucket.com/albums/ss274/vladislavsrb/Newtestament.jpg

Како је она радовима разних експерата, доктора, магистара, итд. "доспела" у 1827. и "први српски буквар", е то је већ питање за мало обимније истраживање.

Не знам какав је утисак других, али мени се чини да нас неко завлачи, да нас вуче за нос, и да нас све време лаже.

Процените сами...
28 21 фебруар 2011
Табела је само једно питање. Вук се у свом раду бавио латиницом, о томе има 1000 доказа, читајте његова дела, он ју је реформисао! То није питање за науку, за вас неупућене, јесте. Подмећу ногу овде... Релевантно је да је латиница српско писмо и да треба да има свој статус! То нема везе са Милосављевићем или табелом, него са данашњим стањем!
29 21 фебруар 2011
Али Уроше, ако су други направили ту латиницу, мимо нас Срба тада већ 1000 година писмених, како је онда данас тек тако можемо прогласити српским писмом?
Зар само зато што се њоме користимо?
30 21 фебруар 2011
А да промакао ми је још један "аргумент".
Ето Срба има 14 милиона гдје је половина у иностранству па како они углавном не уче ћирилицу па хајде да им се прилагодимо и пређемо на латиницу. Е пошто им је и српски све тањи и тањи ако га уопште натуцају, а ето већина учи и бар натуца енглески што ми не би прешли на енглески ... мислим да олакшамо комуникацију.
А да, пошто ни то што натуцају није нешто могли би да сведемо ријечник и вокабулар на једно 1.000 до 2.000 ријечи да се не муче.
А лакше ће бити и писати књиге са толико мало ријечи.
Могли би и да укинемо неке падеже (за оне затуцане који ипак одлуче да наставе да се служе српским језиком) да им олакшамо, да се толико не муче.
31 21 фебруар 2011
Кад узмете у обзир да су и у Србији двојезични речници, телефонски именици, рекламе, упутства на производима, аутомобилске регистрације, адресе на Интернету и и-мејлу, СМС поруке и још доста тога ИСКЉУЧИВО на латиници, онда је јасно да ће латиница увек бити с нама. Са фонтом "Serbian (Cyrillic)" не можете писати ниједан језик осим српског, док са фонтом "Serbian (Latin)" можете савршено писати енглески, а уз додатак понеког дијакритичког знака и већину других европских језика. Немогуће је њу протерати! И ова коју ми користимо је вуковица, наука је одавно тако тумачи, а не хрватска "гајица". Да наука није заузела тај положај, више од 70% српског би постало одмах хрватско! па знају научници шта раде, нису они блесави!
32 21 фебруар 2011
Држава Србија, научници који се међусобно споре, инситуције, заузеле су став да је српски језик двоазбучан. Имају аргументе то да мисле. Јуче је на неком месту и г. Видић дао конструктиван коментар о третману латинице данас! Да то нису урадили заиста би велики део српске културе отишао у руке Хрвата. Протагонисти само ћирилице се нису питали јер би, желим да верујем ненамерно, оштетили Србију и то баш јако! Ако су се око овога питања дугогодишњи полемичари сложили, онда треба свако овде да размисли о последицама прогона латинице.
33 21 фебруар 2011
И ћириличари и латиничари су у бившој СФРЈ били испочетка лагано, а потом све бруталније индоктринирани најпре двоазбучјем а онда једноставно латиницом. Многи су у тој борби поклекли, и премда Срби прихватили су латиницу. И када је дошло време да се почело слободније дисати, и да се могло вратити свом писму, неки просто нису у стању да "пребришу" један део своје сопствене прошлости - лакше им је да тврде да је и латиница "српска", е да би тако показали да су и они били Срби чак и када су писали латиницом, односно да су Срби чак и ако наставе да пишу латиницом.
34 21 фебруар 2011
Професоре докторе Петре Милосављевићу, морам вам рећи да сам прелистао Први српски буквар из 1827. године аутора Вука Караџића.

Нигде нисам нашао вашу измишљену табелу којом доказујете не знам ни ја шта.

Тај лист папира који сте као магловиту појаву презентовали у овом чланику није чак ни магловит већ једноставно непостојећ.

+++

Први српски буквар из 1827.
http://digital.nb.rs/direct/S-I-0198
35 21 фебруар 2011
Аргумент да ће неко Србима отети баштину ако не пишу латиницом је просто смешан.
Па Хрвати протераше 1991. у року одмах оно мало ћирилице што је тамо било до тада, али их то не спречава да својатају средњовековна и касније дела писана ћирилицом.
Глагољицу исто тако не користе па опет имају приличну глагољичку баштину.

Али ако неки од нас Срба већ размишљају на тај начин, није ми јасно зашто се не заложе и за истовремено коришћење предвуковске, гражданске ћирилице, кад чувамо своју баштину, да је чувамо свестрано и до краја.
36 21 фебруар 2011
(наставак)
То је тако, и ту нема помоћи (као што сам једном већ утврдио у коментару). И остављати таквима да "одређују" које је писмо "српско" заиста нема смисла, они се неће зауставити ни пред каквим аргументима, користиће све могуће фалсификате, подметања, "ауторитете" и др. И уз све то и огромну дозу ароганције и агресивности.
Постоји ли начин на који би се могло доћи до тога да они изврше "прелом" у својој глави? То је право питање, на које ја немам одговор, нисам психолог или нешто слично томе. А без тог прелома, резултат се неће постићи.
37 21 фебруар 2011
Да мало поједноставимо ствари.

Латиница је српска као што је арабица.

Латиница и арабица се са ћирилицом не могу поредити нити у једној категорији.

Све што се тврди за латиницу хоћу да се тврди и за арабицу. Где сте научници?
38 21 фебруар 2011
Па шта вам је људи, Вук је објавио ту табелу! То чак и Хрвати признају па се споре око имена "илири" које стоји у њој. Зар се овде стварно сви базирају на интернетско издање? Па онда је пола лингвистичког света заведено! Смешни сте... Ако стварно заступа неко овде да је табле непостојећа, нека напише чланак о томе, а не коментар, дакле чланак о томе, о изворима, образложења и нека под својим пуним именом и презименом објави! па ће то бити валидан одговор и разлог за полемику! Хахаха!
39 21 фебруар 2011
evo ovde je tabela...lepo se vidi..nije maglovito ko ovde...sretno!..

http://wapedia.mobi/en/Serbs
40 21 фебруар 2011
Чуј њих, табела није скенирана, дакле, нема је! О Господе помилуј! Па онда и Хрвати безвезе раде оно што раде ако табеле ни нема...
41 21 фебруар 2011
А ти Данило не верујеш својим очима, него се уздаш у титуле? Благо теби.

По теби испада да су дигитални скенови ових пожутелих оригинала Народне Библиотеке Србије сумњиви...

На жалост, што рече неко горе, пре ће бити да су разне титуле и дипломе сумњиве, и да увек треба проверити, а не веровати тек тако именима испред којих су звучне титуле..
42 21 фебруар 2011
A што се трудиш Цане овима доказивати? Па ови су управо хтели да измисле топлу воду!
43 21 фебруар 2011
Рече наравно неко без титуле...
44 21 фебруар 2011
Табеле и те како има, па хиљаду спорова воде Срби и Хрвати (лингвисти) око одређења "илири"... То је једино спорно... По Милосављевићу, што и каже, то су Срби... И у праву је...
45 21 фебруар 2011
Цане, та табела је из Вуковог "Новог завјета", из 1847. године.

Ево оригинала те табеле:

http://i583.photobucket.com/albums/ss274/vladislavsrb/Newtestament.jpg

А ево и линка НБ Србије, "Нови завјет", 1847. за проверу:

http://digital.nb.rs/scr/browse.php?collection=st-vuk&order=DI&page=20

Дакле, прича о Вуковом ауторству латинице, 1827., 8 година пре Гаја (Гај је тај абецедни састав обзнанио 1835.) пада у воду, све је фалсификат, с којим циљем, процени сам.
46 21 фебруар 2011
Уроше М.,

Реците ви нама, као школовани човек, у коју библиотеку треба да крочимо како би погледали наводни оригинал табеле приказан горе у чланку?

Професор доктор Петар Милосављевић је тобоже скенирао некакву страницу сумњивохг порекла и ми сви треба у то да поверујемо.

Народна библиотека Србије скенирала цео Први српски буквар 1827. године и у то не сме нико да поверује.

Срам да ме буде што самостално употребљавам свој мозак и не мислим као други!
47 21 фебруар 2011
Неко је овде већ рекао да се не ложите на скениране књиге. Па стварно мислите да ће неко ту да прави клопку! Пред нама и пред Хрватима и светом! Па не будите наивни! Гледате исувише пуно филмова жњ категорије...
48 21 фебруар 2011
Нетачно што се титуле тиче, али није ни важно..
49 21 фебруар 2011
Уроше М.,

Реците ви нама, као школовани човек, у коју библиотеку треба да крочимо како би погледали наводни оригинал табеле приказан горе у чланку?

Професор доктор Петар Милосављевић је тобоже скенирао некакву страницу сумњивохг порекла и ми сви треба у то да поверујемо.

Народна библиотека Србије скенирала цео Први српски буквар 1827. године и у то не сме нико да поверује.

Срам да ме буде што самостално употребљавам свој мозак и не мислим као други!
50 21 фебруар 2011
lepo se vidi...ima srpske latinice a ima i hrvatske...sto se svadjate...svako svoje nek uzme i zavrsena prica..
51 21 фебруар 2011
Људи, табела је штампана више пута још за Вукова живота. Испадате смешни. Ако не верујете Милосављевићу, питајте неког стричњака за Вука о том проблему. На основним студијама српског језика свуда у Србији, о проблему табеле се воде два предавања 45+45 минута (лично слушао) од првог до последњег издања. Сложена је ствар за тај период, али наука је не само зна него и тумачи. А ви себе сматрате много паметнијим. То је проблем. Плус: нико неће рећи да је оно издање из НБС-а поуздано... Највероватније је прештампано издање из периода када је она изостављена због забране Илирског покрета, датуми су стављани оригинални, тиме су спасавали Вука од невоље... Има још и оригинала са табелом, а пуно значе поуздана фототипска издања. Не забораваите на контроверзе око Вуковог рада и да га ни сами Срби ни тада баш нису волели! Поготово латиницу још тада, па замерали су му што је увео јоту (ј) латиничну у азбуку а тек табелу! Па о томе се учи! Па мало цените научне резултате старе више деценија. Овде то и није питање...
52 21 фебруар 2011
Свако ко доводи у питање табелу нека изађе у јавност са том причом потписан! Наравно, са свим аргументима да је нема! Поздрав!
53 21 фебруар 2011
Спорна табела, која се иначе налази у Вуковом "Новом завјету" из 1847., је први пут доспела тамо где је као што се може видети оригинално нема, први пут је стављена у репринт "првог српског буквара" у години 1927. Тамо ју је сместио Љуба Стојановић на прослави 100 година "првог српског буквара", вероватно као приказ ондашњих графијских типова.
Међутим, неки, да ли из незнања или из другх побуда, покушавају да ову табелу представе као доказ постојања некакве "српске" латинице, 8 година пре Гаја.

То је наравно већ фалсификовање.
54 21 фебруар 2011
Иначе, табела из "српског рјечника" из 1818., у којој је приказана колона serb.lat није латиница коју је састављао Вук Караџић, већ латиница која се дуго пре тога користила у Дубровачкој Републици и још неким приморским крајевима, још од XV века.
Та латиница се прилично разликује од Гајеве, што се може видети у табели:

http://i583.photobucket.com/albums/ss274/vladislavsrb/Vukovrecnik.jpg

ж је овде x, ћ=ch, ч=cs, ш=sc итд..

Ова латиница је потпуно ишчезла инаугурацијом Гајеве латинице, а њоме су иначе била написана нека сјајна дела ренесансе. Ево једне странице писане том латиницом, Хекуба Марина Држића:

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/5/50/Hekuba,_Marin_Drzic,_Sibenik_copy,_1559.jpg/250px-Hekuba,_Marin_Drzic,_Sibenik_copy,_1559.jpg
55 21 фебруар 2011
U početku sam sumnjao da je verzija Vukovog "Prvog srpskog bukvara" (PSB) iz 1827. koja se nalazi u NBS kompletna, jer je i na Rastku objavljen sken PSB koji sadrži tabelu sa "ilirskom latinicom", međutim Hroboatos, koji je poznanik sa mladim kroatistom Marijem Grčevićem, u našu je raspravu na dobro poznatom domaćem forumu doněo tačnu informaciju:

1) o tome da original Bukvara iz 1827. ne sadrži tabelu na koju se profesor Milosavljević poziva (izvor Mario Grčević);

2) o tome da se tabela nas koju se profesor ilosavljević poziva nalazi na početku Vukovog prěvoda "Novog zavěta" iz 1847., što je Hroboatos prikazao na forumu.

(nastaviće se)
56 21 фебруар 2011
A sve je počelo sa Miloslavom Samardžićem koji je solidan pisac i istraživač istorije četničkog pokreta, ali je zaista amater u oblasti istorije jezika. Gospodin Samardžić je propagandnom knjigom "Tajna Vukove reforme" naněo dosta štete srpskom nacionalnom interesu, jer je ta knjiga odavno osvanula na internetu i teško zadojila dosta mladog světa. Uměsto da pročita makar jednu od petnaestak knjiga ljudi koji su život posvetili kako srpskom rodoljublju tako i lingvistici kao profesiji, ljudima kao što su profesori Miloš Kovačević i Petar Milosavljević čije knjige se, nažalost, još uvěk ne nalaze na internetu, naša je omladina dobila serviranu Samardžićevu papaz-demagogiju koja blati lik i dělo Vuka Karadžića, navodeći našu omladinu da počne sa sěčom grane na kojoj sědimo.

Trěba reći da je Samardžićeva knjiga respektabilan pamflet koji suptilno podsvěsno děluje na čitaoca da pověruje kako je upravo i samo Vuk Karadžić kriv za to što on danas nije gospodin jer je Vuk "useljačio" srpski jezik.

Po najbitnijim nacionalnim pitanjima, čitaoci Samardžićeve knjige se identifikuju sa stavovima frankovske kroatistike, a ovi im otpozdravljaju. Naprosto, kod upecanih čitalaca Samaržićevog pamfleta radi se o interesantnom adaptivnom mehanizmu projekcije. Projekcija je jedan od najpoznatijih psiholoških mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvěsti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe pripisujući im slične osobine. Zatim, ima tu i konverzije koja pomaže subjektu da ukloni psihološke konflikte i da tim putem stvori novi self-image. Takođe, na ovaj se način subjektu pruža prilika za reinterpretaciju i rekonstrukciju njihove prošlosti, kao i planiranje budućnosti u kontekstu novousvojenog self-imidža. Prema tome, subjekt konstruiše konvertirani self-imidž.

Konkretno, socio-psihološka suština Samardžićeve knjige sastoji se u tome da čoban vidi u Vuku čobana kojeg optužuje za sopstveni čobanluk, a lupež vidi u Vuku lupeža koji prěuzima krivicu za njegove lupeštine nudeći svom egu oprost od grěhova.

Takođe, trěba jasno reći da što je veća mitologizacija Vuka i njegovog děla kod nas, to je manje naučnih radova i znanja o samom Vuku. Dakle mitologizacija je poslědica naše inercije i jedna je od naših slabosti, pa i sa njom trěba da se borimo. Cěneći ljude po dělu, sklon sam Vuka uvrstiti u red srpskih plemića prvog reda, ni manje, ni više.

Druga poslědica Samardžićevog pamfleta je fanatična latinofobija koju vidimo u iracionalnom strahu od srpske latinice koji se javlja kod pojedinaca koji su čitali Samardžićevu štetnu knjigu.

Duže vrěmena pokušavam da uspostavim kontakt sa dr Petrom Milosavljevićem, pa, ukoliko něko zna njegov kontakt e-mail ili telefon, molim da mi to javi na moju e-adresu:

Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Hvala!

Mrkalj
57 21 фебруар 2011
Учени филолог, г. Милосављевић држи “неупућеном свету“ лекцију о језику и писму, и између осталог каже: „ ...традиционални филолошки принцип је да се национални идентитет одређује језиком, а да је писмо секундарног значаја...“. У нашој Пачијој Школи, у Патковграду, нисмо имали лекције из филологије – али мој учени ујка Баја Патак нам је маестрално предавао предмет “Демагогија са заменом теза“, и из тог сам имао чисту петицу (можда и зато што сам сестрић – али то одбијам да признам). Захваљујући томе, мислим да ми је теза г. Милосављевића сасвим транспарентна – да баш не кажем просто: провидна. Он пише о језику и о секундарном значају писма – а већина оних који заступају интересе угрожене српске ћирилице, која је у јавном животу Србије буквално на самрти, говори о неопходности спасавања српског ћиличног писма. А чињенице говоре ово: од 1918. (несретног стварања Краљевине СХС) па до 1945. године (што ће рећи до комунистичког приграбљивања власти и увођења њихове диктатуре), на територији Србије преко 95% штампаног периодичног материјала је излазило на ћирилици ( а од оних 5% на латиници, већина је била на страним језицима). Ако г. Милосављевића занима референца из литературе, даћу му је.
58 21 фебруар 2011
НАСТАВАК: О непериодичним публикацијама немам података, али сигурно је да је било отприлике исто као и са периодиком. Исто тако, и практично све фирме радњи и предузећа, регистрације аутомобила, комуникација у- и са државном управом је била превасходно ћирилична. У комунистичкој диктатури крмило се окреће на страну гушења ћирилице - што насилним методима, што перфиднијим техникама, а ова наша садашња полемика сведочи да то још увек траје. Дакле: на страну и Вук, и Даничић и Копитар са све Гајем, и сва филологија и шио ми га Ђура! Остаје питање: да ли сте спремни да браните политичке интересе српског народа – а то је и питање одбране и пропагирања ћирилице. Изјасните се САМО о томе! При том је потпуно секундарно оно што кажете на крају: „...ова латиница је остала тековина која и даље повезује народе који се њоме служе...“. О том – потом.
59 21 фебруар 2011
На део о секундарном значају писма у односу на језик сам заборавио. Ево да и о томе кажем понешто:

Писмо не да нема секундарни значај у односу на језик, писмо је управо језик, алфабетни састав је исто оно што су гласови језика.
Глас сам за себе не значи много, не говори много, не могу му се доделити национални атрибути. Али скуп гласова већ чини језик, језик који има између осталог и нацонални предзнак, на основу низа гласова можемо одредити који је језик у питању.
Исто је са писмом, са словима, појединачном слову тешко да се може доделити национални предзнак, осим изузетака, али низ слова већ чини језик, преознатљив, са националним атрибутом (између осталог).
Осим тога, шта је запис писмом ако није језик, исти онај који изговарамо, само на много моћнијем, трајнијем медијуму, информација која остаје, која се не може тако лако искривљавати и давати јој погрешно тумачење, информација која остаје за будуће генерације.
Сви европски, а и светски народи су ово схватили, и сви љубоморно чувају своје алфабетне саставе, и сви користе један једини алфабетни састав за свој језик, алтернативног вишеалфабетизма нема нигде осим код нас, зар то није довољан разлог да се упитамо да ли је нормално бити ван света?
60 21 фебруар 2011
Sramno bi bilo i nečasno prema našim katolicima koji su svoj jezik zvali srpskim, a sebe Srbima i najvećim dělom pisali latinicom, odagnati latinicu iz upotrěbe u Srbiji o kojoj su i oni sanjali. U pogledu nacionalne strategije to bi bilo izrazito glupo.

Dum Ivan Stojanović
Dubrovačka književnost (1900)
Johan Kristijan Engel: Povijest Dubrovačke republike, prevod (1903)


Medo Pucić
"Slovjanska antologija iz rukopisah dubrovačkih pjesnikah", 1844.
"Talijanke", 1849. (elegije)
"Spomenici srpski od godine 1395. do 1423.", knj. I, Beograd 1858.
"Spomenici srpski od godine 1395. do 1423.", knj. II, Beograd 1862.
"Pjesme", 1862. i 1879.
"Karađurđevka" 1864.

Luko Zore:
Dubrovčani su Srbi, 1903, Dubrovnik.
...

Antun Paško Kazali,
Zlatka (Zadar 1856.),
Trista Vica udovica (Zadar 1857.),
Glas iz pustinje (Zadar 1861.)
Grobnik (Rijeka 1863.)
Ćoso (autobiografski spěv)


Marko Car
* Venecija
* U Latinima
* Moje simpatije
* Od Jadrana do Balkana
* Niz rodno primorje
* S bojnog i ljubabnog polja
* Sava Bjelanović
* Estetička pisma
* Ogledala i predavanja
* Eseji
* Jedan zaboravljeni pesnik mora

Jovan Sundečić
"Ubavoj nam Crnoj Gori" (1865) državna himna Crne Gore (muzika Anton Šulc)
"Izabrane pjesme" (1889)

Mato Vodopić
* "Marija Konavoka" -roman,
* "Tužna Jele" (1868.)-roman,
* "Robinjica" (1875.) romantična poema.


Nikša Gradi(ć)
Spravljenica (komedija)
...

Valtazar Bogišić
# Slovenski muzeum, Novi Sad 1867.
# Pravni običaji u Slovena, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1867. online
# Pisani zakoni na slovenskom jugu, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1872. online
# Zbornik sadašnjih pravnih običaja u južnih Slovena I, Građa u odgovorima iz različnih krajeva slovneskoga juga, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1874.
# Narodne pjesme iz starijih, najčešće primorskih zapisa I, Beograd: Srpsko učeno društvo, 1878. online
# Tehnički termini u zakonodavstvu, Beograd 1887.
# O porodici i nasljedstvu u pravnoj sistemi, Beograd 1893.
# Zbirka slovenskih inkunabula, Dubrovnik 1898.
# Uputstva za sabiranje pravnih običaja srpskog naroda, Beograd 1900.
# Pravni običaji u Hercegovini, Crnoj Gori i Albaniji, Titograd: Crnogorska akademija nauka i umjetnosti 1984.

Ivo Vojnović
* Geranium, Vienac (1880) I-II
* Perom i olovkom, Zagreb (1884)
* Ksanta, Zagreb (1886)
* Psyche, Zagreb(1889)
* Ekvinocij, Zagreb (1895)
* Dubrovačka trilogija, (Allons enfants!..., Suton, Na taraci) Zagreb (1903)
* Smrt majke Jugovića, Zagreb (1907)
* Gospođa sa suncokretom, Zagreb (1912)
* Lazarevo vaskrsenje, Dubrovnik (1913)
* Akordi, Zagreb (1918)
* Imperatrix, Zagreb (1918)
* Maškerate ispod kuplja, Zagreb (1922)
* Prolog nenapisane drame, Beograd (1929)
61 21 фебруар 2011
(nastavak)

Vuk Vrčević
1. Male ženske hercegovačke pjesme, s dodatkom na kraju "hercegovačke napijalice"
2. Narodne pripovijetke,
3. Narodne svakojake igre,
4. Čitava knjiga odgovora na 347 pitanja Zagrebačke Akademije o pravnim običajima narodnim
5. Narodne poslovice (3700)
6. Narodne zagonetke (800)
7. Tri knjige narodnih junačkih pjesama
8. Pjesme koje samo Turci Hercegovački pjevaju
9. Narodno sujeverje i tumačenje snova
10. Druga knjiga narodnih pripovijedaka
11. Druga knjiga narodnih igara
12. Crkve i manastiri u Hercegovini
13. Glavni događaji za vlade Kneza Danila
14. Život Vladike Rada Petra Petrovića II

Pero Budmani
"Rječnik JAZU", urednik
"Pogled na istoriju naše gramatike i leksikografije od 1835."
"Grammatica della lingua serbo-croata (illirica)",
"Nešto o postanju slova z u slavljanskijeh jezika, (1873/74)
"Dubrovački dijalekat, kako se sada govori (Rad JAZU, knj. 65., Zagreb 1883.)
"Pjerin Marina Držića", (Rad JAZU, knj. 148, Zagreb 1902.),
"Praktična gramatika ruskoga jezika (za samouke)", 1888
...

Ivo Ćipiko (1867-1923):
„Pogibe k'o od šale“ (1897), priča
„Primorske duše“ (1899), zbirka pripovedaka
„Sa jadranskih obala“ (1900), zbirka pripovedaka
„Sa ostrva“ (1903), zbirka pripovedaka
„Kraj mora“ (1913),zbirka pripovedaka
„Preljub“ (1914),zbirka pripovedaka
„Za kruhom“ (1904), roman
„Pauci“ (1909), roman
„Na Granici“, drama
„Volja naroda“, drama
„Utisci iz rata“, memoarska ratna proza
„Na pomolu“, memoarska ratna proza
„Iz ratnih dana“ 1912-1917, memoarska ratna proza
„Iz solunskih borbi“, memoarska ratna proza
„Iz ratnog dnevnika“, memoarska ratna proza[/QUOTE]

Matija Ban (1818-1903)
Merima, drama
Smrt Uroša V, drama
Kralj Vukašin, drama
Jan Hus, drama
...

Niccolò Tommaseo (1802- 1874)
Iskrice


Spisak Srba katolika i njihovih děla nije izbliza potpun. A šta ćemo tek sa ogromnim brojem latiničnih izdanja na srpskom jeziku...



Moj kontakt:
Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
62 21 фебруар 2011
""Sramno bi bilo i nečasno prema našim katolicima koji su svoj jezik zvali srpskim, a sebe Srbima i najvećim dělom pisali latinicom, odagnati latinicu iz upotrěbe u Srbiji o kojoj su i oni sanjali. U pogledu nacionalne strategije to bi bilo izrazito glupo.
""
А како смо одагнали стару ћирилицу, са све я, ы, ъ, ь, й, ї, ю, щ, э ?
63 21 фебруар 2011
Милосављевић је обновитељ Матице српске у Дубровнику и објавио је више фототипских издања Срба римокатолика. Ово са табелом и нападима немој да узимаш за озбиљно, расправљаш са лаицима. Понављам, ако су тако паметни нека изађу са својим генијалним открићем у јавност и нека документују историјат вуковог рада на латиници. Немају везе с тим.
64 21 фебруар 2011
Зна и Мркаљ шта је истина у вези тих табела, јел тако Мрки?
Уствари, мислим да си већ писао овде у вези тога...
65 21 фебруар 2011
Мени стварно није јасно збиљићевци ако сте баш толико паметни, па што не напишете текст о вашим открићима на интернету. Грујић треба први да објави па он је најгласнији. Грујићу напиши текст а не коментар, па губиш валидност човече и завараваш клинце! Објави званичан текст и понуди Видовдану или још боље неким стручним часописима где и др милосављевић објављује. Ви мислите да он пише за вас овде да би варао... То показје колико само глупа нација. Што се не запитате зашто вас Грујић овде ложи а сам не изађе у јавност у одбрану српскога језика! Какви коментари, какви бакрачи? Чланак и у јавност! Појели би вас за секунд! Милосављевић је предавао у свим релевантним центрима Србије, обнавља вукову традицију, а предавао је и у Москви, на харварду, Немачкој, итд. Па изволите и ви господо! Иди и ти Грујићу! И поведи ове клинце које завараваш...
66 21 фебруар 2011
Е јбг Милосављевић није видео табелу па је зезнуо ствари! Хахаха! Па ви нисте нормални, знате колика би то била клопка за научника његовог ранга. Он је писао књиге о томе, универзитетске уџбенике, а и не само он, па вуковица уопште није питање! Грујићу, објави напис о својим открићима ако су истина а не наручене коментаре... Онда можеш звати Милосављевића. Одакле ти идеја да ће се позвати због коментара. Ајте људи, немојте стати, навалите, напишите чланак, студију, о томе како нема табеле!!! Што чекате?
67 21 фебруар 2011
Хмммм, Уроше, можда то и није лоша идеја, уместо коментара да напишем текст који ће објединити све ово што сам писао овде...
Не знам, нисам досада писао за Видовдан, иако сам на много форума износио ова открића, до којих, као што сам рекао, нисам дошао сам, има људи којима дугујем добар део овога што сам овде изнео, а као што си могао да се лично увериш, ништа није измишљено, и све се лако може проверити...
68 21 фебруар 2011
Вук је истакао као идеал да и српску латиницу треба тако поједноставити да сваки глас има своје слово и да сваком слову ћирилице одговара слово латинице.

Laik vidi da je ovo Vukova latinica.Genije covek.
69 21 фебруар 2011
Па наравно Грујићу, објави поштено чланак! А не коментаре! Само напред!
70 21 фебруар 2011
Е Грујићу мој... А ко су ти људи с којима си радио? Бојим се да знам. Ако су они на које ја мислим, шта рећи... Објави оно што сам мислиш и не веруј никоме... И све провери не два пута, него три пута! Сам!!!
71 21 фебруар 2011
Данас свако, ама баш свако зна за вуковицу. Шта вама фали људи???
72 21 фебруар 2011
Исправка за Радета: Збиљић не зна за вуковицу, па мисли да не постоји. Знаш, он је такав човек! А зна је боље од Милосављевића, само њему и његовима јако одговара да се не зна па се служе класичном методом обмане преко њима добро познатих ствари штампања у 19. в. Није он глуп!
73 22 фебруар 2011
Ако мислите да би Видовдан пуштао смеће од текстова онда потцењујете овај сајт. Размислите мало! И не дајте да вас заваравају они који немају библиографију, ни један једини чланак о српском језику! А њихови налогадавци се смеју сада... Што они не напишу нешто? Где је сада Збиљић који је рекао како је велики пријатељ са Пижурицом и Милосављевићем! Наводе на танак лед Грујиће и сличне...
74 22 фебруар 2011
"Милосављевић је обновитељ Матице српске у Дубровнику и објавио је више фототипских издања Срба римокатолика. Ово са табелом и нападима немој да узимаш за озбиљно, расправљаш са лаицима. Понављам, ако су тако паметни нека изађу са својим генијалним открићем у јавност и нека документују историјат вуковог рада на латиници. Немају везе с тим."

I ja sam, kao i ti, upoznat sam sa knjigama i radom profesora Milosavljevića i izuzetno ga poštujem - na osnovu njegovih knjiga jer ga nisam nikada upoznao, čuo na radijskoj ili televizijskoj emisiji.

Da nema njega i profesora M. Kovačevića čiji rad je manji po obimu ali sadržajno saglasan i komplementaran Milosavljevićevom opusu, srpska jezička (i nacionalna!) misao, a i jezička politika danas bi bila u većem mraku nego što je to bila za vrěme titoizma. Ove prědvodeće perjanice srbistike, srpske lingvistike, dale su zamaha i drugim srpskim lingvistima koji danas, zahvaljujući prě svega Milosavljeviću i Kovačeviću, imaju pokriće kada daju izjave koje ću navesti u sledećem saopštenju. (*)

Milosavljević nije ni za šta "kriv", niti je išta falsifikovao, jer je kao izvor koristio prěštampano izdanje koje je imalo materijalnu grěšku - stranicu viška, dodatu u reprint Bukvara iz Vukovog prěvoda "Novog zavěta" što Milosavljević nije mogao znati jer se u reprintu, koji je objavljen i na Rastku

http://www.rastko.rs/filologija/vuk/vkaradzic-bukvar.html

http://www.rastko.rs/filologija/vuk/bukvar/002.jpg

ne ukazuje na to odakle se dodatna stranica pojavila, niti se ičim naslućuje do to nije upravo stranica iz originalnog Bukvara. Hroboatos je naslutio da prvi falsifikat potiče izdanju iz 1920-tih, pa se time trěba podrobnije pozabaviti.

Zahvaljujući kroatisti Mariju Grčeviću i njegovom poznaniku koji diskutuje pod nadimkom Hroboatos, nama je ukazano da se originalna strana nalazi na početku "Novog zavjeta".

Stvar se svodi na: "ko radi, taj i grěši", a ko ne radi taj nema moralno pravo da lupa packe onom ko radi.

Kao što rekoh u početnom saopštenju, to ništa ne měnja na stvari.
75 22 фебруар 2011
Пера Милосављевић измислио вуковицу? Ово ће сутра бити главни фазон! Молим Видовдан да обрати пажњу на наставу о српском језику која очигледно не функционише у Србији када људи показују оволико незнање. Елементарно незнање! Објавите неке студије о томе. Латиницу коју користе Србе није саставио Гај, то је општи став и то не Милосављевић него српске лингвистике годинама уназад. Придајете Пери М. исувише велики значај! Он је само парафразирао ставове и документе научно прихваћене! Лаку ноћ! И књиге у шаке!
76 22 фебруар 2011
Можда си у праву, али чињеница је и онда да је проблем већи и да се тиче српске филологије уопште, а не само Милосављевића! Да је наука оманула - не би било први пут.Али треба рећи и ово: онда је чак омануо и покојни проф. др Шандор Пал који је такође заступао ставове и табелу као и Милосављевић. Друго, на предавањима се доста опширно говорило о проблему штампања у 19. в. па и о ономе што ти говориш... Све је то у пакету. Свако интерпретира своју верзију. Али рећи да је подвала, као што овде неки тврде, стварно нема везе с мозгом! Хвала ти што си изнео свој став!!! Лично и ја верујем у ту варијанту као и ти!
77 22 фебруар 2011
Ono što g.Mrkalj priča jeste jedna teza koje se pridržavaju još mnogi. Ima i drugih teza. Nije to suština! Suština je da to jeste Vuk reformisao, kad god da je objavio, onamo ili ovamo i da Srbi treba da imaju stav prema SVOM pismu!!! Dakle, ja kažem: ЋИРИЛИЦА ali i latinica!
78 22 фебруар 2011
Podrska za drage profesore Pizuricu i Milosavljevica!!!
79 22 фебруар 2011
______________________________

(*) A evo šta kažu srpski lingvisti, osnaženi naučnom paradigmom prof. Petra Milosavljevića:

______________________________

Dr Nikša Stipčević,
jun 2005:
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=76175&datum=2005-06-02

"Inače, još od mladosti sam pristalica Miklošićevog mišljenja da su svi štokavci Srbi. I danas sam ubeđen da su svi koji govore štokavski poreklom Srbi" - rekao je Stipčević i podsetio da se Institut za srpskohrvatski jezik SANU već više godina zove Institut za srpski jezik.
______________________________

Prof. dr Milosav Čarkić:
http://kovceg.tripod.com/carkic_srpski_u_21_veku.htm

Imbro Ignjatijević Tkalac piše: Može se govoriti što se hoće, mi smo s ove i s one strane (Save i Dunava) jedan narod, s jednim jezikom, s jednim običajima, s jednim određenjem u svijetu, s jednom budućnošću, koju mi moramo zajednički da ostvarimo, jer ćemo inače morati zauvijek da propadnemo (Isp. Opća enciklopedija: 1977: 572). Ilirstvo, iako je bilo jedan oblik odgovora na pritisak Mađara i Nemaca, u suštini predstavlja neku vrstu hrvatskog političkog načertanija.

Neko će reći da ni Hrvati nemaju ni dijalektologiju ni lingvistički atlas. Tačno je da nemaju. [B]Ali to je samo zato što bi takva dijalektologija i lingvistički atlas progovorili jezikom činjenica i otkrili da su Hrvati uzeli srpski književni jezik za svoj i da su [U]mnogi od onih koji se sada izjašnjavaju za žestoke Hrvate u stvari Srbi, ili tačnije, pokatoličeni Srbi.

Opšte uzevši, srpska filološka inteligencija nije imala niti ima jasan sistem znanja o srpskom jeziku, kao ni izgrađenih stavova u pogledu nacionalne književnosti (Isp. Milosavljević 1997).

______________________________

(nastaviće se)
80 22 фебруар 2011
______________________________

Dr Drago Ćupić, jun 2008.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-13-06-2008/crnogorski-jezik-ne-postoji

To što su u devetnaestom veku Hrvati uzeli model Vukovog jezika nije im smetalo da ga zadrže tako kako su ga do tada zvali.[/B] U Hrvatskoj je postojala mešavina jezika, čakavskog, kajkavskog... Ljudevit Gaj i Štrosmajer, politički prvaci, vrsni intelektualci su nastojali da se uvedu promene vezane za štokavsku osnovu kako bi lakše mogli da idu ka uniji, unijaćenju, to jest da bi mogli da formiraju nacionalni korpus na bazi tog jezika, a uz planirani prozelitizam (nadiranje katoličanstva na Istok). Napomenuo bih da u tim njihovim planovima, a Katolička crkva planira na vekove unapred, nije isključeno da se može doći i do Crnog mora, jer i Bugari su štokavci. Ti veliki državni i crkveni planovi dokaz su da se pomoću jezika stvaraju nacije, pa i države.

______________________________

Dr Slobodan Remetić, jul 2008.

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-05-07-2008/vuk-karadzic-je-stvorio-hrvatski-jezik

Na prostoru od Bugarske do Slovenije danas (ako poštujemo lingvističku logiku i jezičke činjenice) na sceni je jedan književni jezik. To je onaj tip književnog jezika koji je Vuk Stefanović Karadžić polovinom 19. veka reformisao za potrebe srpskog naroda i srpske kulture. Nauci je poznato kako je taj jezik postao književni jezik Hrvata. Zna se kako se taj jezik menjao, kako se iz društveno političkih potreba baš kod Hrvata nazivao hrvatski ili srpski, srpski, pa srpskohrvatski. Vremenom je imao i takozvane „svoje“ varijante.

(nastaviće se)
81 22 фебруар 2011
______________________________
Dr Dragoljub Petrović, 2005
http://govori.tripod.com/hrvati_ijekavci.htm

Za „hrvatski jezik” do kraja 19. veka nije se znalo ni šta je ni dokle doseže i kada bi se danas sa njega „skinula hrvatska etiketa” – lako bi se videlo da je to jezik srpski i da je zasnovan na srpskim istočnohercegovačkim govorima. U vezi s tim treba reći da su se autori Izjave HAZU opet „okliznuli” na činjenicama tvrdeći da „Hrvati u Hrvatskoj ne bi imali ovakav standardni jezik da mu nisu bitnim dijelom osnovice bili govori Hrvata u Bosni i Hercegovini” budući da „Hrvata” tamo nije bilo makar do kraja 19. veka jer se Štadler, „prvi vrhbosanski nadbiskup”, rezignirano žalio da čak ni bosanski franjevci „danas više nisu nikakvi Hrvati, svi oni sebe smatraju Srbima”.

Dr Dragoljub Petrović, decembar 2006
http://www.knjizara.com/index.php?gde=@http%3A//www.knjizara.com/pls/sasa/knjizara.s_to%3Fcttid%3D12%26cpib%3D113423%26za%3D@

Osamostaljenje „hrvatskog jezika” počelo je uništavanjem srpske imovine u Zagrebu i drugde (1895, 1902), „veleizdajničkim procesom” (1909), pokoljima u Mačvi (1914), nastavljeno u savezu s muslimanima (kao „hrvatskim cvijećem”) tokom Drugoga svetskog rata, a pre desetak godina (pod „hrvatskom” i „bošnjačkom” jezičkom etiketom) završeno zatiranjem Srba i u Hrvatskoj i u najvećem delu Bosne.

______________________________
Mr Branislav Brborić, 2000:

Jedan hrvatski filolog umerenih nastrojenja rekao mi je jednom u Zagrebu (1987) da bismo se lakše sporazumevali da su Srbi bili uporni i uspešni u zastupanju tvrdnje da svi štokavci govore srpski. Vuk Karadžić pisao je tako u "Kovčežiću" (Karadžić 1972 [1849]), skoro trideset godina pre odlaska s ovog sveta (tekst je nastao 1836, 13 godina pre prvog objavljivanja), ali ni on nije bio uporan i uspešan, a kamoli Đuro Daničić i toliki drugi posle njega koji su prihvatili – kako misli Petar Milosavljević, metodičar književnosti na novosadskom Filozofskom fakultetu (Milosavljević 1997: 7–50) – pogrešnu Jagićevu paradigmu.

(nastaviće se)
82 22 фебруар 2011
Чувени лингвиста и дугогодишњи председник САНУ и СКА - Александар Белић
каже, у време када је како - тако то смео слободно да изјави (кад му живот није био угрожен од стране комуниста) да је писмо српског народа - ЋИРИЛИЦА!!!

Погледајте:
http://album.cirilica-beograd.rs/picture.php?/715/category/VukovaZaduzbina
83 22 фебруар 2011
Ко о чему, а лингвисто-филоло-философи се џапају о језику и о ауторству некакве вуковско-гајевске-мркаљске, или какве већ “српске“латинице! О томе се у овом тренутку не ради. Српска ћирилица пропада, нестаје из свих средстава јавне комуникације у Србији – од путоказа, преко фирми, телевизије, филмских титлова, штампе и књига – а њих баш брига! Деценијама се о томе није смело говорити и писати, а сада мање-више сме, али то бива закукуљено-замумуљено и скренуто у странпутице расправа о језику. Ех, јадни Срби! Па ни Хрвати, ни муслимано-бошњаци, ни Монтенегрини не могу да вас смисле – а ви: о заједничком језику.... Па, када ћете, и да ли ћете се једном освестити? Имате свој језик – а оне остале (горе набројане) који говоре тим истим језиком, али га не признају и никада га неће признати као српски језик, никада и никаквим аргументима нећете придобити. То је завршено поглавље. Изгубљено. Чувајте оно што још имате и пишите својом – српском ћирилицом, јер иначе – ако се не освестите, и то ће да вам нестане и утопићете се у абецедно-латиничном мору. А – то и јесте коначни циљ противника српске ћирилице, и они ће, такви какви су - вас такви какви сте, на крају и победити.
84 22 фебруар 2011
А шта Пајо ако "латиничари" желе добро српском језику? И то раде много ефокасније него збиљићевци? И како то да се по питању двоазбучја слажу сви релевантни стручњаци и институције? Не треба исхитрено доносити закључке, овде многи подмећу тиме што подмећу другима... Ко разуме схватиће...
85 22 фебруар 2011
Порука за Микија Мауса.

Да ли је иједан познати и цењени језичар аргументовано подупрео корисност двоазбучја за српски језик?

Зашто сам ја Дарко Бабић дужан да поред ћирилице знам још једно писмо за писање српског језика када ја никада - али никада српски језик незаписујем на латиници нити ме на то неко може натерати?
86 22 фебруар 2011
Кад смо већ код примарности статуса говора (слушања) и писања (читања) то је данас у информатичком добу ирелеватно.

Имамо две глуво-неме особе које знају да читају и пишу. Међусобно комуницирају без икаквих проблема.

Имамо слепе или слабовиде особе које знају да читају (на брајици). По стандардима Уједињених нација особа је писмена ако зна да чита или да пише.

Сви знамо да постоји кинеско писмо, али не и језик. У Кини има око 26 језика и како ми рекоше сви они међусобно могу комуницирати писаним путем. Када би се данас Конфучије пробудио из мртвих он би без проблема мога да чита данашњу дневну штампу, али не и да слуша радио програм.

У контексту наше двоазбучне збрке могу само да каже да ако је Република Србија допустила да се хрватски језик стандардизује код међународних институција и ако га је она додатно признала као службени регионални језик на сопственој територији онда разнородна употреба писма повлачи са собом разнородно именовање српског језика. То даље имплицира да је опасност од целокупне крађе српског језика сасвим извесна.

Додатак: Ову поруку посвећујем свим људима са титулама, а поготову професору доктору Петру Милосављевићу.
87 22 фебруар 2011
Па ниси дужан. И не мораш. Али размисли колико себе лажеш ако кажеш да никада не користиш латиницу...
88 22 фебруар 2011
Ја и не знам када се неко има сматрати писменим на српском језику.
Знам за енглески, руски, француски, али за српски, иако ми је матерњи, не могу да кажем да знам који је то потребан и довољан услов да се за некога може рећи да је писмен.
89 22 фебруар 2011
1. „Повод за овај чланак јесу схватања неупућеног света да се писмом одређује национални идентитет и да се један језик може и мора служити само једним писмом. „
Господине Петре Милосављевићу, ја сам један из масе коју ви зовете „неупућени свет“ (илити „светина“) и протествујем због нечувеног омаловажавања читалаца интернет гласила „Видовдан“! (Мало је недостајало па да нас назовете „пучином“ која је „стока једна грдна“, како рече онај турски паша из „Горског вијенца“.) Ово је гласило отворено за све посетиоце и читаоце и ми имамо право да износимо своје мишљење чак и о питањима од општег значаја за која нисмо стручни, ни „упућени“, како Ви рекосте. Ми нисмо на стручном или научном скупу лингвиста, па да као „неупућени“ будемо дисквалификовани.
Господине Петре Милосављевићу, клањам се до земљице црне научницима као што су: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Јован Цвијић... Међутим, што се тиче лингвиста и филолога у Србији, ствари стоје сасвим друкчије. Срби од Вука Караџића и Ђуре Даничича, преко Александра Белића (илити Weissa), до пешикана и пижурица и осталих у САНУ који настављају са издавањем Речника српскохрватског језика, изгубили су све битке са агресивном и непријатељском хрватском лингвистиком и још нису рашчистили са називом језика србског народа и са његовим изворним писмом. Они су од србског језика и писма створили сирочад. Тек у последњих неколико година покренули су научни рад на србистици?! На основу чега сте се, господине Петре Милосављевићу, попели на ту висину са које нас називате „неупућеним светом“ у ствари језика и писма?
90 22 фебруар 2011
2. Ја као лаик размишљам о нацији на основу мисли научних светских ауторитета:
„Највише су у праву они који одређују нацију као јединство историјске судбине; национална свест и свест и свест о таквом јединству“ (Н. Берђајев).
„...нација није посебна због расне посебности, него због изграђене свести о посебности... Природност нације није у посебној крви, него у дуговечности процеса изградње свести о заједничкој припадности... Оно што је са новим веком почело као трајна карактеристика српског народа јесте његова припадност православном хришћанству.“ (М. Екмерчић: „Дуго кретање између клања и орања“)
Дакле, ја обичан „неупућени“ Србин држим да је и србско писмо ћирилица значајан део србске „свести о заједничкој припадности“ и чинилац националности. То исто мисли и већи део народа србскога, што је потврђено уставном одредбом о званичном писму, о којој се народ изјаснио референдумом! Народ је, можда, стварно „неупућен“ по Вашим мерилима, али осећа да је ћирилица значајан део његовог укупног идентитета и свестан је да је опасно угрожена латиницом и латинизирањем!
91 22 фебруар 2011
3. Ваши најјачи аргументи за латиницу као србско писмо јесу: Копитарева изјава да „Срби имају три писма: глагољицу, латиницу и ћирилицу“ и буквар Вука Караџића из 1827. године?! Копитар је био аустроугарски чиновник и радио је у корист бечког двора (о Вуку је боље да се не изјашњавам поново!). Из Вашег текста прихватам само следеће чињенице: да је бечки ћесар „наредио да се у српске школе уведе латиница“ и да су Срби православне вере „увођење латинице доживљавали као корак ка унијаћењу“. Срби православне вере су били сто посто у праву! Срби су унијаћени и помоћу латинице и коначно су престали да буду Срби католици и данас су најжешћи антисрбски део хрватског политичког корпуса. Унијаћење није престало ни данас, а најбољи доказ јесте покрет екуменизма и светски савез цркава. Ако данас још постоје остаци Срба католика, неће им бити никакав проблем да прихвате ћирилицу као званично писмо, ако су стварно Срби. Наравно, већ сам на овом форуму изразио своје мишљење да је латиница била наметнуто историјско писмо Срба и да се стандардизовањем ћирилице као званичног писма не одричемо србске латиничне баштине.
Немојте ме погрешно схватити, господине Петре Милосављевићу: ја поштујем Ваш научни рад, само Вам препоручујем да и Ви мало више поштујете савој народ. Бавите се србистиком, која нам је неопходна, а историчарима културе и законодавцу препустите бригу о томе како ће се заштити србска баштина на латиници...
92 22 фебруар 2011
Мики Маус, у вашој поруци видим нешто што говори да ја никада не користим латиницу.

То је неистина изречена са ваше стране.

Ја користим латиницу за енглески језик, Ц језик (програмирање), за означавање страница полигона (математика), за означавање хемијских елемената (хемија) и тако даље. То је она интернационална латиница састављена од 26 словних слика.

Српски језик не записујем на латиници. То је нешто што сам написао у својој претходној поруци.
93 22 фебруар 2011
Добар фазон: "историчарима културе и законодавцу препустите бригу о томе како ће се заштити србска баштина на латиници..."
Па законодавац тражи савет од филолога!
Историчари културе не могу да заштите латиницу.
Да ли стварно сви који овде полемишу, мисле да је ово једино место где ће се решити питање писма? Пошто ми тако делује... Опустите се људи, нека каже свако шта мисли!
94 22 фебруар 2011
Pustite Vuka, ako ne verujete da je on reformisao latinicu. Što ne čitate Gaja? Prof. Milosavljević je trebalo da objavi Gaja. Onda bi svima postalo jasno da latinica kojom ja upravo pišem nije hrvatska i nije "gajica". E to onda otvara mnoga druga pitanja...
95 22 фебруар 2011
А теби је Срђане нормално да Гај прави писмо за Србе и српски језик, мимо иједне српске институције, било из Србије или ван Србије, и то поред 1000 година живог и здравог српског писма?
96 22 фебруар 2011
Вук није реформисао латиницу, а и да јесте јасно је показао да је намењена само Хрватима.

Погледајте у Дигиталној Библиотеци Народне Библиотеке, Вукову књигу Српски рјечник из 1852 године. Одмах после насловне стране приказана табела разних азбука, ALPHABETI SERBICI.

Ту је у другој колони, под називом Croat. приказано да је хрватска латинична азбука направљена само за Хрвате.

Погледајте сами на овој вези.

http://digital.nb.rs/direct/S-II-0473
97 22 фебруар 2011
http://digital.nb.rs/direct/S-II-0473

Ко има проблема да чита електронске књиге Народне Библиотеке, ево кратког упутства.

1. Када одете на горњу везу појавиће се прозор са малом сликом насловне стране књиге

2. Кликните на слику

3. померите стрелицу миша до десне стране прозора и појавиће вам се стрелица за следећу страну

4. Кликните неколико пута на књигу да се слика повећа

5. Ако држите лево дугме миша притиснуто можете да померате страницу
98 22 фебруар 2011
Колико вас који овде полемишете и позивате се на књиге које не умете да тумачите завршило студије језика? Ово је питање струке. Што се то уопште пласира на оваквом месту? Богу хвала па Вас нико неће питати како да штитите српске националне интересе. Боље идите и навијајте на фудбалским утакмицама...
99 22 фебруар 2011
Крајње је време да Срби превазиђу наметнуте шизофрене појмове о себи као "троједном народу" и о свом језику као благословеном са два писма. Зар стручњаци као што је аутор овог чланка не увиђају докле је то довело српски народ и његову националну свест о себи као историјском и самобитном народу?
100 22 фебруар 2011
Зар Оливера не увиђа докле нас је довела хрватска филологија удружена са фашистичким намерама Запада? Треба и даље да нас ломе и да нас поткрадају? Они и даље раде на томе! Има нас разних вера и користимо два писма. То је чињеница! А оно о чему ви маштате јесте испуњење сна наших противника.
101 22 фебруар 2011
Za Paja Patka:

Ćirilica se može efikasno zaštititi "zakonom o srědstvima za zabavu" koji bi dělovao poput svojevrnog "poreza na šund". Sva žuta štampa, stripovi i roto-romani, svi titlovi igranih i crtanih filmova morali bi da budu ćirilični. Npr. časopis Playboy, Vogue bi morali da budu ćirilični - Пејбој, Вог. SMS-ovi koji teku za vrěme "Velkog brata" moraju biti ćirilizovani prě puštanja u etar, što se danas automatski radi itd. Široke narodne mase, u 90% slučajeva u kojima dolaze u kontakt sa pismom, dolaze putem konzumacije ovih srědstava. Time se čuva ćirilična čitačka (najbitnija) pismenost. U ostalim srědstvima (pa i službenim, državnim) upotrěba pisama bila bi liberalizovana. Šta potpada u srědstva zabave, određivao bi organ pri ministarstvu kulture prěma unaprěd utvrđenom i javnom pravilniku.

Za Ccaterpillara: Koje je pismo stvoreno od institucija države Srbije ili u saradnji sa njima? Molim odgovor.

Iznenadiće te istina.
102 22 фебруар 2011
За Мркаља:

Рецимо српска редакција црквенословенског је уведена под патронатом св. Саве, тада је искоришћено ђерв из глагољице, деспот Стефан је реформисао јусове и јерове, а у крајњој линији, кнез Михаило је 12. марта 1868. скинуо забрану коришћења Вуковог правописа у књажевини Србији, коју је увео још књаз Милош, и по инструкцијама Аустро-Угарске избацио ъ из правописа, које је Вук био оставио.
Ето, тако су српске институције и појединци на њиховом челу радили с писмом, чији је развој текао упоредо с развојем језика. Чак и у давна времена реформе писма су вршиле инстотуције и знаменити српски појединци, а данас нам се покушава представити нормалним да нам туђинци натурају туђе писмо поред вишевековног нашег.
103 22 фебруар 2011
Za Ccaterpillara:

Ne recimo, jer srpska redakcija staroslověnskog prědstavlja jezik, a ne pismo. Đerv iz glagoljice mu dođe kao Dnaičićevo đ u latinici, zar ne?

_________________
А - грчко алфа
В - грчко бета (вита)
Г - грчко гама
Д - грчко делта
Е - грчко епсилон
З - грчко зета
И - (од H) грчко ета
К - грчко капа
Л - грчко ламбда
М - грчко ми
Н - (од N) грчко ни
О - грчко омикрон
П - грчко пи
Р - грчко ро
С - грчко сигма
Т - грчко тау
У - стилизација од грчког дифтонга OY
Ф - грчко фи
Х - грчко хи
Ц - јеврејско цаде
Ч - јеврејско цаде, завршно
Џ - румунско џ
Ш - јеврејско шин

Од оригиналних ћирилских слова једино имамо Б, Ћ (Ђ), Ж. Љ и Њ су настали од комбинације ћирилских, а оригинално грчких Л и Н и танког јера. Плус, творци слова Б и Ж су Грци, а не Срби.

Поред оволиког броја грчких слова, три јеврејска и једног румунског, а да се збирно сви називају "српским", чак и заједно са латинском јотом, зар је баш толика јерес прихватити као српске чешко Š или Ě? Ако ништа друго, макар се ради о истородном словенском народу, а не о странцима који са нашим језиком немају апсолутно никакве везе.
________________________


Kad govoriš o Vuku - čudim se logici kojom něko može skidanje zabrane sa někog pisma navesti kao priměr "stvaranja pisma od srpske institucije".

Zaključak ovog děla rasprave je: za koju se ti to ćirilicu boriš, za "austro-ugarsku" ili za "svetosavsku"?

Poznajemo se dugo, Ccaterpillar - biće dvě godine? Znam kako razmišljaš i rezonuješ, kakvom se retorikom služiš, koliko (ne)znaš i koliko si u stanju da usvajaš nova saznanja. Tako, znam i to da ti ideš kao buldožer (= ccaterpillar) prěko svih argumenata boreći se tvrdoglavo i zagriženo za svoj iracionalni cilj izgona latinice iz upotrěbe u Srbiji - izgon latinice, po svaku cěnu. Mnogo je skup taj tvoj cilj Ccaterpillaru (buldožeru).

Samo nastavi, neću ti smetati, ali imaj na umu da ni buldožer ni pesnica nemaju mozak. A mozak je jači i od pesnice i od buldožera.
104 22 фебруар 2011
Да, знамо се дуго, све смо ово рекли један другом на другим местима...
Ти си алфабетни састав управо разбио овде на слова, претворио га у атоме који заиста, гледано сваки за себе немају карактеристике материје коју творе. Могао си на исти такав начин да српски језик разбијеш на низ гласова који опет сваки за себе не би били препознатљиви и не би имали карактеристике српског језика.
Српско писмо (према званичној науци) је настало угл. по угледу на грчко, грчко опет по угледу на феничанско, феничанско по угледу на сумерско итд.. Језици су сви или готово сви настали од једног прајезика, и сви су мање или више сродни.
Следећи ту логику, нико, ниједан народ и нема ништа своје, национални алфабетни састави и не постоје, а давање националних атрибута језицима је бесмислица. Међутим, овакво анационално становиште је изгледа прихватљиво и нормално само међу нама Србима, јер је очигледно да сви други са поносом истичу националне атрибуте својих језика и писама.

Наравно, писмо прати развој језика, етимологија језика се може посматрати кроз писмо тог језика. Ево пример гласа и слова Ћ, глас ћ је настао палатализацијом т, тј. као Т+Ь, ТЬ. Заиста, слово Ћ је настало спајањем ова два знака.

Али, код натурених писама, која немају никакве везе са етимологијом језика, могло би се помислити да глас Ћ има везе са ц (Ć)...
105 22 фебруар 2011
Za Ccaterpilara:

Naravno ni taj argument o "etimologičnosti" Vukove ćirilice ne stoji jer je npr. slovo Ђ nastalo od slova Ћ uměsto od kombinacije ДЈ или ДЙ. Analogija je identična kao kod zvučne bliskosti C i Ć.

To otpada, kao i sve što si do sada napisao.

Ponoviću ono što ostaje kao beton:

"Ko god da je autor latiničnog prěslova Mrkalj-Vukove ćirilice, njemu nije na pamet padalo tvrditi da to nije latinica srpskog, već ilirskog jezika."

Tebi ostaje ti da smisliš za ekskluzivitet koje se ti to ćirilice zalažeš - "austrougarske" ili "svetosavske".
106 22 фебруар 2011
Индиректно се оптужује извесни Збиљић да је услед његовог ексклузивистичког приступа ћирилици свет све српске књиге писане латиницом почео третирети као хрватске. Полако људи молим вас. Дакле ствари не иду тим редом. Прво су Хрвати успели издејствовати да се Вукова/Гајева (не бих отварао и ту тему) латиница добила статус писма хрватског језика, и све на њој публиковано се аутоматски региструје као писано на хрватском језику, као део хрватске књижевности. Ми са тиме морамо рачунати, а не дурити се и правити се да се то није догодило ма колико историјски неистинито било. Ко год та је грађанин Збигић, не би он могао да има толики утицај па ма иза њега био и Сорош, а колико схватам у питању је ипак једна посвећена, или острашћена из угла "високих" лингвиста, невладина организација несорошевске провенијенције за ЗАШТИТУ ћирилице, а по другима и протеривање латинице .
107 22 фебруар 2011
Да Драгољуб Збиљић, коловођа идеје о ћирилици као једином писму, игра нечестито, није први пут. Није први пут да врши прогон својих неистомишљеника. За Збиљића цела Србија није до јуче знала. Покушавао је да успе на различите начине међу филолозима, нигде није успевао. Онда се појавио као агресивни и најпаметнији чувар ћирилице. Овако је окупио фанатике који су заведени његовом политиком, поверовали да ће српски народ спасити ћирилица. Ово је у најмању руку превара, и вешта замена тезе. Језик ће спасити народ, а не писмо. Барем, то је искуство човечанства од којег једино ми одступамо. Српски језик ће спасити српски народ. У прилог овоме треба навести да у свету, броју језика није еквивалентан број писама. Као и да постоји опасно растакање српскога језика. Дакле, постоји аргументована чињеница да Збиљић намерно или из незнања одвлачи пажњу са главног проблема. Збиљићеве идеје о спасавању ћирилице своде српски језик само на ћириличко писмо и екавски изговор и са својим присталицама негира и вређа постојање Срба неправославаца. Као резултат такве политике имамо занимљиво идентично поклапање Збиљићевих ставова са ставовима хрватске филологије и нпр. Томе Матасића чија је карта проглашена усташком од стране Одбора за стандардизацију српскога језика Да несрећа буде већа, Збиљић инсистира да је латиница хрватско писмо. Стога испада да све што је у Србији штампано латиницом припада хрватском језику или хрватској култури.
108 22 фебруар 2011
С обзиром на то да Збиљић има стару навику да театрално граби пажњу, да се стално опрашта па враћа са својим коментарима, претпостављам да ће га oво учинити срећним јер ће се осећати важним и стога ће му годити. Следиће сигурно и излив патетичних жалопојки, у литургијском духу, као већ и оно старо: Моју борбу нећете зауставити!; или: Они прогоне ћирилицу, а не мене. А одмах потом и његово медоточно изјављивање како су му заправо сви лингвисти пријатељи, док се у позадини његових изјава роје коментари на рачун истакнутих професионалаца међу којима је и проф. др Мато Пижурица, коментари лаика који на занимљив начин показују разумевање у линвистику и у непримерeно гоњење српске научне елите.
109 22 фебруар 2011
А што да отпишем српска дела ако су их Хрвати приграбили? Шта причате ви г. Секулићу? Да се помиримо са асимилацијом?
110 22 фебруар 2011
Ко стоји иза Збиљића? Размислите мало. Овде се објављују написи о Жутој кући, о Динкићу, о Косову, има неколико коментара, али чим неко помене латиницу, сјати се један клан и буде преко 100 коментара! Дириговање постоји! Е па не дамо ми део српске културне баштине!
Само мало треба повезати коцкице!
111 22 фебруар 2011
Потпуно се противим свођењу српског језика на екавицу, јер је то ауто-етноцид, и поклањање ијекавице и икавице Хрватима. То не долази у обзир. Али молим вас, у вашем препуцавању и личним анимозитетима долази до тога да ставове градите на некритичкој и потпуној негацицији ставова омраженог опонента. И по мом мишљењу не видим никакву противречност у истовременом чувању српског језика и ћирилице, зашто би једно искључивало друго. Овде наравно као чување српског језика сматрам ословљавање тог језика српским именом, а не његово говорење под другим називима које је и довело до постепеног однарођавања.
112 22 фебруар 2011
Мркаљу,
Вуковска, а и неке предвуковске реформе или предложене реформе ћирилице су рађене у бечкој кухињи, те је заиста етимологија у извесном смислу нарушена, али деловање Вука Караџића, па и неких његових претходника је друга и јако широка тема коју сад не бих отварао.
Нама најпре мора бити циљ одбрана ћириличког писма од затирања, па макар то било и овакво какво је данас, а када тај циљ остваримо, нико не каже да нећемо поново реформисати ту ћирилицу и исправити историјске грешке.

Што се тиче ауторства Гајеве латинице, зашто увијаш, зашто јасно и гласно не кажеш да је то био Људевит Гај, и да си њега парафразирао, и то не сасвим тачно?

Ту опет по ко зна који пут морам поновити питање, како је могуће да је нама Србима нормално и прихватљиво да нам неко са стране "дарује" и клепа писмо, поред нашег хиљадугодишњег?

Зар то није у крајњој линији понижавајуће за један народ који држи до себе?
113 22 фебруар 2011
Шта је ово, увијек у пакету надиру Раја, Гаја и Влаја и скоро увијек ударају по истом циљу.
А како оно беше јуначе Влајо: ""... Има их највише у Војводини, али помало и у Србији и БиХ, а има их чак и у Хрватској ... "
Еј болан, заборавио си и Косову.
114 22 фебруар 2011
У праву сте г. Секулићу, али погледајте шта је писано против свих лингвиста који су заузели став супротан од Збиљића. Уследио је прави прогон! Критиковани су као људи, као патриоте, као стручњаци! У Србији треба са поштовањем да се говори о сваком човеку ко честито ради на чувању српског језика и изналази решења за његов опстанак. То захтева много храбрости управо због сплета околности као што су интернетске гериле промашених научника! А Збиљић је међу њима! Револт је ово поштовани г. Секулићу! Поготово након онога што је учињено проф. др Пижурици! И има аргумената, по питању Збиљића читава стручна јавност је сагласна. Збиљић нас је просто ујединио!
115 22 фебруар 2011
Ко каже да их отпишемо, ми о Српским писцима који су писали латиницом и били католици морамо на сав глас причати, ми чак и латиницу требамо задржати "у џепу" као културни капитал којим под повољнијим условима у будућности можемо политички манипулисати, али ми не смемо данас издавати књиге на латиници јер оне неће бити регистроване као наше. Врло просто а пре свега прагматично, то је оно што фали, реал политичког мишљења.
116 22 фебруар 2011
Еј, ти ниси толико глуп! Боље се бави решењем проблема него одвођењем дискусије у то да латиницу промовишу "Чанкови људи". Тога се цела Србија наслушала... Није упалило! Лингвистички и дијалектолошки Војводина има своје говоре, Матица српска објављује Речник српских говора Војводине, сигурно не зато јер мисли да Војводина није у Србији... Памет у главу и без провокација!
117 22 фебруар 2011
А што се не изборимо пред светом за нашу латиницу и изнесемо став о хрватској подвали? Зашто ћутимо и трпимо???
118 22 фебруар 2011
За "За Нешка". Потпиши се нечим и тога се стално држи па ћемо можда дискутовати.
119 22 фебруар 2011
Мени заиста није јасно каква је то 1/1 веза између писма и религије, те се у том контексту спомињу Срби католици (као да је вероисповест нешто званично, а не приватна ствар човека) као некакав ентитет који не сме бити издат ни пуштен низ воду од стране нас осталих итд.

Какве то везе има с било чим?

Па српска баштина је пуна дела писаних ћирилицом у којој су постојала слова ъ ь й э ы я ю щ ї ѣ, па данас никоме на памет не пада да користи та слова да не би "пустио низ воду" српску баштину.
120 22 фебруар 2011
Није ти фазон "Нешко"... Одговори ако имаш шта... Ако немаш, реци поштено...
121 22 фебруар 2011
А Грујићу па јесмо ли ти лепо објаснили јуче да си ти паметнији од свих нас и да је теби место међу ауторима Видовдана а не у коментарима! Па што не напишеш поштену студију? Потпиши лепо и објави!
122 22 фебруар 2011
Ја нисам из струке, не знам какви су канали којима би се требало радити, али свакако да је та борба за нашу баштину приоритет, међутим то не оповргава моју тврдњу да се док је ситуација оваква не требају штампати латиничне књиге.
123 22 фебруар 2011
Тја, Бранко, чланак је спреман, ако имаш неку везу да ме препоручиш администраторима сајта Видовдан, можда и буде објављен...
124 22 фебруар 2011
Та дела нико не присваја па их не морамо ни бранити.
125 22 фебруар 2011
Јао, дај Боже па да се обрукаш! А ако вређаш као што умеш, можда те западне и робија! Шалим се, Грујићу, не желим ја теби ништа лоше, само ти то објави! Само храбро!
126 22 фебруар 2011
Неће моћи. Хоћу да и такве могу да хватам кад се излану.
Тако кад неко прича о Војводини и Србији као различитим територијама, а читаво вријеме као "брани" латиницу (а у суштини ради на затирању ћирилице) од мене може добити само подсмијех.
Може анонимност до одређене границе.
Ако хоћеш дискусију са мном користи конзистентно један надимак па можеш очекивати договор.
127 22 фебруар 2011
Па Хрвати асимилују и дан данас!!! Јесте ли ви слепи???
128 22 фебруар 2011
А што се онда јављаш?
129 22 фебруар 2011
Za Ccaterpillara:

Opet ti je propao argument. Kada proguglaš ko je autor srpskog latiničnog slova đ, viděćeš da lupaš gluposti kada izjaviš da "реформе ћирилице су рађене у бечкој кухињи, те је заиста етимологија у извесном смислу нарушена".

A kako su argumenti gos'n Ccaterpillara elastični, patognomonično je za sve Zbiljićeve skaute:


"Нама најпре мора бити циљ одбрана ћириличког писма од затирања, па макар то било и овакво какво је данас, а када тај циљ остваримо, нико не каже да нећемо поново реформисати ту ћирилицу и исправити историјске грешке. "

Dakle, stvarno si klovn. Al' ne smeta, i klovnovi su ljudi.
130 22 фебруар 2011
Милоше Секулићу:
Погледај овдије:
http://www.vidovdan.org/2010-04-22-19-00-24
и пиши им. Скоро сам сигуран да ће ти објавити само ако није неко вријеђање.
131 22 фебруар 2011
А неко је безобразан па је опет човјек.
И мош мислити није исто окарактерисати некога као кловн, а другога као безобразан (јер је онај први који је окарактерисао другога као кловна безобразан, док је овај други само реалан).
132 22 фебруар 2011
Па и дела створена током трајања заједничке државе и језика остају каталогизована под ознаком sc (serbocroatian), чак се та ознака додељивала све до 2008., све и да хоће, нико не може да промени оно што је било, и нико и нема намеру ни могућност да те ознаке ретоактивно измени.

Међутим, пошто је дошло до коначног разлаза, логично је да свако узме назад оно што је унео у заједницу.

Е сад, то што би неко хтео да присвоји оно што му ни по каквим историјским или другим критеријумима не припада, то је већ други проблем.
133 22 фебруар 2011
Грујићу ти си се поново јавио да бесплатно делиш српску имовину... Ајде напиши и о томе чланак! Стави своје речи: "Е сад, то што би неко хтео да присвоји оно што му ни по каквим историјским или другим критеријумима не припада, то је већ други проблем". И само објави именом и презименом! Молим те!
134 22 фебруар 2011
Извињавам се јер је мој предзадњи коментар био адресиран погрешном човјеку.
Значи Владиславе Грујићу ...
погледај овдије:
http://www.vidovdan.org/2010-04-22-19-00-24
и пиши им. Скоро сам сигуран да ће ти објавити само ако није неко вријеђање.
Препорука ти није потребна.
135 22 фебруар 2011
Мркаљу,
зашто прећуткујеш да Ђура Даничић није аутор само слова đ, већ да је предложио замену 4 двослова lj, nj, dj(gj) и dž.
Од свега тога, Илирци су прихватили само замену двослова dj(gj).
Зар то не говори о томе да је Ђ.Д. био само извођач радова, те је његова националност потпуно небитна, битни су они који су одлучивали.
Или по твојој логици Високи Дечани припадају италијанској култури јер су их градили мајстори са подручја данашње Италије?

А зар сама чињеница да замена остала 3 двослова није прихваћена да би се испоштовао говор кајкаваца (који нје српски), зар то не говори довољно о томе за кога је направљен и коме је намењен Гајев лаинички састав?
136 22 фебруар 2011
Бранко, свако од нас има право да цени одређене културне кругове,и да прихвата њихове утицаје, на овај или онај начин, и то није ништа ново, то се дешавали и дешава се кроз историју.
Ирци на пример, сплетом историјских околности слабо говоре свој језик и служе се углавном енглеским.
Али наравно, не пада им на памет да тај енглески језик назову ирским, јер једноставно не постоји било какво утемљење за то, само коришћење језика није довољан разлог.

Аналогно томе, не постоји никакво историјско, културно или било какво друго утемељење да Срби својатају ову латиницу, осим фалсификованих чињеница.
Уосталом, зар би се посезало за оваквим фалсификатима каква је наводна табела из 1827. да постоје истинити аргументи?
137 22 фебруар 2011
Само ти то све објави Грујићу! И наведи све те изразе које користиш!
138 22 фебруар 2011
Одлично професоре, уједно поучи студенте да размишљају својим, а не туђим главама.
А најпре крени од себе...
139 22 фебруар 2011
Па наравно Грујићу, е добро да си рекао! Знаш, они су много глупи!
140 22 фебруар 2011
Za Ccaterpillara:

Opet ti je propao argument. Kada proguglaš ko je autor srpskog ćiriličnog slova ђ, viděćeš da lupaš gluposti kada izjaviš da "реформе ћирилице су рађене у бечкој кухињи, те је заиста етимологија у извесном смислу нарушена".

A kako su argumenti gos'n Ccaterpillara elastični, patognomonično je za sve Zbiljićeve skaute:


"Нама најпре мора бити циљ одбрана ћириличког писма од затирања, па макар то било и овакво какво је данас, а када тај циљ остваримо, нико не каже да нећемо поново реформисати ту ћирилицу и исправити историјске грешке. "

Dakle, stvarno si klovn. Al' ne smeta, i klovnovi su ljudi.
141 22 фебруар 2011
u tekstu pise da je "sporna" tabela u srpskom recniku iz 1818te a ne u srpskom bukvaru iz 1827me. te me ne cudi sto je u bukvaru "skeptici" ne mogu naci... ako su vam svi argumenti kao taj - alal vam cufte!
142 22 фебруар 2011
За "прочитао сам текст"

Прочитај мало пажљивије, видећеш да се ради о наводној табели у "првом српском буквару" из 1827.

Ово није први пут да проф.др. Петар Милосављевић помиње ту тамо непостојећу табелу као кључни доказ о "српској" латиници.
Уствари, читаво својатање Гајеве латинице почива на тој табели које у "првом српском буквару" нема..


Иначе, господо, ако немате шта паметно да кажете о теми, нема потребе за нервирањем и испадима, знате, обрисаће вам коментаре, улудо трошите своје интелектуалне ресурсе.
143 22 фебруар 2011
"А зар сама чињеница да замена остала 3 двослова није прихваћена да би се испоштовао говор кајкаваца (који нје српски), зар то не говори довољно о томе за кога је направљен и коме је намењен Гајев лаинички састав?"

Nema veze sa kajkavcima jer je tu bilo i TJ uměsto Ć. Kada uporediš sa Mrkaljevom grafijom, onda vidiš da je jota u funkciji tankoga jera (kod slova lj, nj i tj) - po Mrkalju ль, нь, ть. Dakle, opet - srpska latinica.
144 22 фебруар 2011
Владиславе, у прву сте!

Јуче је Стејт Департмент објавио да су сви језици исти, дакле враћају нам полако српко-хрватски и настављеају латињање. А Српски језик је постојао кад ове државице нису ни постојале са којима је и створен на бази трулих компромиса тај С/Х језик.
Наше писмоје увек било ћитрилично, довољно је погедати фотографије Кнез Михаилове улице из 1937 године на пример, све ћирилица, и чаки стране фирме на ћирилици

По ко зна који пут ми из чистог мира неко брише коментаре који никога не вређају !
Ово је срамота!
145 23 фебруар 2011
""Nema veze sa kajkavcima jer je tu bilo i TJ uměsto Ć. Kada uporediš sa Mrkaljevom grafijom, onda vidiš da je jota u funkciji tankoga jera (kod slova lj, nj i tj) - po Mrkalju ль, нь, ть. Dakle, opet - srpska latinica.""

Чекај Мрки, полако.

Вук за српски језик уводи љ и њ спајајући ль и нь, а из старе румунске азбуке уводи џ.

Ђ.Д. предлаже аналогну ствар Илирцима и бива одбијен.

Зашто?
146 23 фебруар 2011
Па наравно да свет неће да подржи БЦХС језик, него схвата да је у питању исти језик. Милосављевић се бори да је тај језик српски језик и има аргументе! И још многи други то говоре. Ако се то питање поново буде отварало, Србија не сме да буде неспремна. Ако Збиљић и његове присталице наставе свој рад у народу ће заживети мисао само екавица и само ћирилица. Онда смо изгубили једну велику битку за сва времена! Како то овде људи не схватају не знам. Али знам да иначе скроз разумеју овај проблем.
147 23 фебруар 2011
Бранко, сви знамо даје наш језик Српски, и да је наше писмо Ћирилично! Tа латиница је део наше историје, која се и даље користи и нема везе са докуметиинма или некаквом крађом језика Српскога!

А дијалекти и наречја су различити и у Шумадији, Херцеговими, Врањском крају, Војводини, Метохији,Златиборском крају, Крајини, далматинском крају, Романији,пиротском крају,...и наши дијалекти и наречј асу постојали пре С/Х језика довољно је прочитати књиге и чак су неки филмови и драмски програми на тим наречјима од пре једног -два века,.....

Значи ,намерно су нам наметнули какјавски и штокавски дијлекат, као да пре тога српски језик и дијалекти инису ни постојали то је намера да нам обришу историју Српскога језика и да нас полатине!
Доказ је и став америчког Стејт департмента да је све то један те исти језик(који? ,српски или с/х језик !?), и још чудније је моментално сагласје с тим ставом неких лингвиста Шипке и Клајна(са катедрр за талијански), значи како САД намигне , тако се јаве и лингвисти југоносталгичари!
Сад је јасно зашто је САНУ одељење за језике(југоносталгичари) , обајвио пре неколико месеци ,11 том Српко-хрватско Речника( а треба још 10 томова), уместо САНУ да објави Речник Српскога језика!!!!?
148 23 фебруар 2011
Г. Мијо, слажем се са свиме што сте написали! За Клајна и Шипку не треба да будемо изненађени, мада штета за њих, несумњиво паметни људи, али погрешно оријентисани. Матица српска чини такође лоше кораке, али је барем објавила Речник српског језика.
149 23 фебруар 2011
Г. Мркаљ, лако је вређати, али ето, после толико година, није се десило да неко демантује нешто из моје књиге ''Тајне 'Вукове реформе''', као што се на пример десило у овом случају са уваженим професором Милосављевићем.
Не кажем наравно да се нема шта демантовати у мојој књизи. Ево ја бих радо, кад бих имао времена, сам демантовао оне делове о богумилима, јер ме Ћоровић навео на погрешан траг, пошто нисам имао књигу др Васе Глушца ''Истина о богумилима''. Али, то су допуне, верујем да суштина остаје.
150 23 фебруар 2011
Gospodine Samardžiću i ostali čitaoci,

Prijatno sam iznenađen. Naravno, nije lěpo vrěđati te ako ste něšto od izrečenog doživěli kao uvrědu, ja se najiskrenije izvinjavam jer mi to nije bila naměra.

Ponavljam, i uvěk ću ponavljati, da su vaša istraživanja i publikacije vezane za istoriju četničkog pokreta od neprocěnljive vrědnosti. Nesumnjiv rad koji bi, ako nije do sada, trěbalo da dobije i zvanično društveno priznanje.

Postoje, naravno, i vrědna zapažanja, razmišljanja i obavěštenja u knjizi "Tajna Vukove reforme". Problem nastaje u momentu kada se ono što trěba da postane osnova za početak "prave" rasprave o Vuku i njegovoj ulozi, u vašoj knjizi nameće kao konačan zaključak emocionalno obojen kao decenijama skrivana konspiracija protiv Srpstva/srpstva - "tajna".

Upotrěbio sam izraz "štetna" ne misleći tu na Vašu krivicu - svako ima pravo da publikuje svoje mišljenje. Štetna je utoliko što je ta knjiga sticajem okolnosti (na koje Vi malo ili niste uopšte uticali) omladini ponuđena kao jedino dostupno i popularno pisano štivo sa definitivnim zaključkom o "prljavoj zavěri" (iza opaske o pamfletu, dakle, stojim), premda je ta činjenica, činjenica da je Austrija organizator standardizacije srpskog jezika, početak za dalju diskusiju. Kažem, šteta je što Vaša knjiga nije imala dostojnog prěthodnika, a još je veća što nije dobila adekvatan odgovor koji je itekako potrěban današnjoj omladini koja je u potrazi za jasnim određenjima prema ideologizovanoj prošlosti i zdravim nacionalnim pravcem.

A da je naša sklonost ka mitologizaciji, o kojoj god da se ličnosti iz naše istorije radilo, děo našeg folklora koji je štetan, već sam gorě napisao na priměru Vuka Karadžića.

Ako smo pametni, na nama je da iskoristimo prědnosti njegovog děla i držimo ga uvěk okrenutog u svoju korist, a ako nismo, jer alternativu nemamo, da ih se odrěknemo. Doněkle sličan slučaj je sa odricanjem od srpske latinice, čije prědnosti trěba dobro razuměti pa makar je i sam rimski papa izmislio.

S poštovanjem,
Mrkalj
151 23 фебруар 2011
Za Ccaterpillara i ostale čitaoce:

Neću ti odgovoriti na tvoje deseto pitanje, jer ne zaslužuješ.

Kako te dočekam na argument, nevěšto vrdaš skrećući temu postavljanjem novih pitanja, a vezu s vezom nemaš. Za tebe je latinica koju mi danas koristimo "austro-ugarska", a Daničić je zaměnu digrafa nudio "Ilircima"; srpska redakcija staroslověnskog ti je "pismo", a Obrěnovićevo ukidanje zabrane pisanja vukovicom tebi je pravljenje alfabeta od strane "српског народа и његових институција" i da ne nabrajam dalje.

Kao što sam već rekao, ti si odlučan da se boriš (pesnicama i buldožerom) za svoj cilj izgona latinice, pa makar koliko tasj cilj sumanut i nezdrav bio. Nema smisla rasprava s takvom osobom.
152 23 фебруар 2011
Мркаљу,
ја једноставно не делим твоју очараност Аустро-Угарском, тако да заиста немамо више о чему да разговарамо...
153 23 фебруар 2011
Наравно, незнајша се упецао као буцов, јер му је одговор горĕ до пола пружен, али не може да га види испрĕд носа од кашике булдожера.

1. Српску латиница не може никако бити "аустро-угарска" јер Аустро-Угарска настаје 1867. године, али то трĕба знати.

2. Ђуро Даничић није никако могао "Илирцима" понудити замĕну диграфа (евентуално тзв. хрватским вуковцима) јер се Илирски покрĕт гаси 1843. године када почиње постепено да прĕраста у великохрватски покрет касније под фирмом Штросмајеровог југославенства, али то трĕба знати.

(наставља се)
154 23 фебруар 2011
3. Ђуро Даничић је позван да идејно заснује и уређује велики рĕчник српског или хрватског (редослĕд небитан) језика ЈАЗУ и да си га читао, видĕо би да су диграфи у њему замĕњени.

Хрвати - мудро - званично нису прихватили ни један Даничићев прĕдлог док се не покаже њихов ефекат у пракси. Пракса је показала да у систему (и)јекавског правописа без тзв. најновијег јотовања (без ђевојка, ћерати) ć (од раније) и đ (од Ђуре) имају све прĕдности а ни једну ману, док слова ļ и ń имају једну битну ману, запазимо слĕдеће:

Будући да се у јатовским рĕчима врши јотовање у њ и љ, пракса рĕчника ЈАЗУ показала је једну незгодну ствар. Ево простог примĕра: рĕч Nijemac се тамо налази под словом N а његова боља половина Njemica под словом NJ, и то само због дужине акцента на јекавском рефлексу јата. Тако је и данас у јекавским речницима, али та би чињеница у оно би доба створила тешке забуне у свакодневици штокавских екаваца и икаваца (говоримо о ЈАЗУ) код којих обĕ рĕчи почињу гласом и словом Н; писати јекавицом погрĕшно "Њемац" могло би се и толерисати али погрĕшити слово и написати

Ńemac умĕсто Nijemac или
zaļepiti умĕсто zalijepiti,

како је проистицало из Даничићевих прĕдлога, а надеавно и Шипкиног, заиста би било збуњиво и непрактично.

Главни разлог задржавања lj и nj умĕсто новог ļ и ń: јатовско јотовање и проблеми везани за њега.

У Србији је овај проблем прĕвазиђен прĕвасходно прĕласком на екавицу након граматике Стојана Новаковића 1894.

(наставља се)
155 23 фебруар 2011
Управо то је један од кључних разлога зашто ја прĕдлажем развој и паралелно - неслужбено -постојање јатовског правописа (и ћириличног и латиничног), који би нарочито ијекавцима олакшао живот када је правопис и разликовање ије/је у питању. такође, омогућио би свим штокавцима матерњи изговор јата, а онима који имају најновије јотовање дозволио би да дĕтић и задĕвица читају као ђетић и зађевица, односно да потĕра читају као поћера.

Што се тиче слова đ, у пракси се (како рекох, мудро) показало практичним и увођено је веома постепeно - колико знам, у Аустро-Угарској је била слободна употрĕба gj / dj / đ.
156 24 фебруар 2011
Заиста нисам обраћао пажњу на детаље да ли је Аустрија, Аустријско Царство, Хабзбуршка Монархија, или Аустро-Угарска.
Такође нисам обратио пажњу на то да ли се ради о Илирцима, или неком од других лица, уствари истог лица аустријске (хабзбуршке, аустро-угарске) политике под различитим маскама, јер се свакако ради о истим људима и једном те истом великохрватском политичком програму под разним именима, девастирајући резултати тог програма по српски народ су очити и данас.

Али ето, најважније је да сам свом саговорнику дао материјал да ме поклопи таквим ситницама, потпуно небитним за суштину.

Иначе, пошто су Хрвати „мудро“ сачекали, и на крају нису прихватили замену двослова lj и nj, онда испада да је Вук Караџић, који је био предвидео само један српски стандард- ијекавски, испада да је Вуково решење лоше, и да је уствари ова ћирилица мање савршено решење од Гајеве латинице, нека ме саговорник исправи ако грешим, али ја једино тако могу да протумачим његово објашњење.

О слову џ и замени двослова dž ни помена, иако је Даничић предвидео и замену тог двослова.
157 24 фебруар 2011
Такође, Даничић је уређивао речник ХРВАТСКОГ ИЛИ СРПСКОГ језика, не само да је редослед битан, још битније је да је он међу првима почео са преименовањем језика и додавањем атрибута „хрватски“ српском језику.
У вези тог речника ЈАЗУ, интересантно је поменути да (Гј)уро Даничић тражи 10.8. 1877. од српскога министра вањских послова Јована Ристића допуст ради припреме првога свеска Рјечника ЈАЗУ у Загребу, Даничић тврди да се "ствар своди на просто питање: је ли за Србију боље да се овај посао уради с њом или без ње?". Према његову мишљењу "Србија не може желети да се без ње ради". (Зборник о Ђури Даничићу:471).

Дакле, са или без Србије, стварање заједничког језика, тј. преименовање српског језика ће бити урађено, наравно уз помоћ Гајеве латинице, са или без двослова...
Спонтаности у овој ствари нема, иако саговорник верује у њу, тј. верује да се готово сасвим случајно десило да
đ ето "прође".

И на крају, што се тиче јатовског правописа, изгледа да ћемо ми Срби на крају баладе имати укупно 4 што службена, што неслужбена правописа. Смешно.
158 24 фебруар 2011
1. На једном скупу удружења "Ћирилица" Нови Сад изнео сам мишљење да ћирилица може опстати само ако је народ доживаљава као српски национални симбол, а у том смислу сам прогледао на слави код сељака Станоја Ђујића у селу Доњи Детлак код Дервенте,који ми је поставио овакво питање :"Зашто се узбуђујеш због нестанка ћирилице, када је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица." Тоје она квака која објашњава нестанак ћирилице, па чак и да се то не планира и не усмерава. Наравно, ако је и латиница српско писмо, ћирилица престаје бити национални симбол. Све је ово могао разумети и Милосављевић, јер је читао академика Крестића и оспоравао његово разумевање идеје југословенства , који је писао да су Срби у Хрватској увек бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице. Тако је било и у БиХ, после увожења у њу 250000 католика од старне Аусроугарске.
159 24 фебруар 2011
Ma, daj, Ccaterpillaru, vrtiš se kao pile u kučinama. DŽ nije slověnska fonema; Vuk je grafemu prěuzeo iz rumunske ćirilica, a fonema je (kod nas i Rumuna) turskog porěkla. Lingvisti su smatrali da grafem Ğ ne trěba da bude specifikum jednog slověnskog alfabeta. Zato je ostavljen digram, a ne zbog někakvih kajkavaca ili šta ti sve još neće pasti na pamet.
160 24 фебруар 2011
2. На оно главно, назначено у самом поводу Милосављевићевог јављања - оспоравање ћирилици обележја националног идентитета, устремио се готово једини Виде Даничић. Он је оспорио професорову тезу толико убедљиво да му нико није могао контрирати, па немам потребе ни ја да нешто додајем.Иначе,и моја веома прецизна питања штабу Покрета за обнову србистике, упућена у коментару на мој чланак "Нетачне чињенице о латиници", остала су без одговора.
Већ сам више пута писао да је поменута Милосављевићева теза најбољи резултат показала у Републици Српској. Његов тамношњи следбеник проф. др Душко Певуља, пре неколико година је , представљајући књигу "Српска писма" у новинама "Глас Српске", дао је највећи значај ставу да писмо нема национални карактер.На то су се упецали политичари па су Уставом Српске отписали ћирилицу.Преварен је и народ, који је слушао на ТВ тог професора и њему сличне. Тамо је ћирилица већ готово пропала и у великој је опсаности јер није ни заштићена уставом. Али он данас каже да је требамо спашавати, али не на рачун латинице, јер је и њу Вук смислио за Србе.
Владика Јефрем сведочи да га је високи страни званичник убеђивао да се Срби не требају плашити унитаризације јер имају свој кинески зид - ћирилицу, а Милосављевић и његови следбеници су тај зид већ готово срушили. И уместо да се ћирилицом обележи српско, и њоме брани и држава и језик, у уставу се он више ни не зове српским, него језиком српског народа. То не виде лингвисти.
161 24 фебруар 2011
3. Проф. Петар Милосављевић има веома занимљиво мишљење о одговорности Срба за све ово што им се дешава. У својој књизи "Идеје југословенства и српска мисао" (Бесједа, Ars libri, Београд, Бања Лука, 2007.) на старни 43. он пише овако :

"Готово сви европски народи имали су своје ратове у прошлости. Али , сви они су те сукобе превазишли тако што су се интегрисали на основу језика и на принципу језичке толеранције. Ни на Балкану не би било друкчије да нема геостартешких планова и интереса светских моћника. Па ако то знамо и имамо у виду, дужност нам је да у своје душе и поимање односа не уносимо маглу и страсти, да не правимо сукобе који су увек у туђем и никад у нашем интерсу и то ниједног балканског народа и ниједног његовог дела. Срби треба у овој области да се понашају и раде како то чине и други европски народи. А од европских народа треба тражити да се и у случају Срба примењују исти критерији као и другде у Европи.
Ставови које управо износим били су и ставови Вука Караџића и слависта 19. века.Тих ставова се није одрекао ниједан други европски народ . Срби који гласно славе Вука, историјски су кажњени што његове ставове нису спроводили и не спроводе у дело."
162 24 фебруар 2011
4. Професорово гледање ме некако подсећа на познати став : Срби су криви што су нешто учинили , или што су пропустили да нешто учине. Могу бити само криви.Нетолерантност су показивали у толикој мери да им је морало бити суђено у Загребу 1980-9.г. због коришћења ћирилице. Усудили су се да у "своје душе" не угнезде туђе писмо. Криви су само зато што су хтели да остану оно што мисле и осећају да јесу - Срби.Вук је мислио друкчије па је прешао у католичку веру и потписао се латиницом испод оног договора о језику са Словенцима и Хрватима из 1950.г. То је била политика аустријске царевине, али је није могла прихватити већина српског народа.Прихватили су је Срби из Имотског и прво постали Срби католици , а онда Хрвати. Најчувенији њихов представник је Андрија Артуковић.Његов син Радослав носи баш лепо српско име, па када чује за оволику бригу за Србе католике можда ће се преобартити у њих. А можда ће ићи скроз уназад до Срба, ако ови докажу своју толерантност и одустајањем од ћирилице.
163 24 фебруар 2011
5. Видели смо да је краљ Александар био захватио веома широко, све до Аустрије, па није испало добро. Али погледајмо на стр.21. поменуте Милосављевићеве књиге докле досеже његова визија, па чак каже да још није потрошена српска идеја југословенства. Види се да би се над Србима могао направити још који експеримент.

" Било би у реду да Срби почну да изучавају чакавски и кајкавски као хрватске дијалекте ( језик ), као и бугарски и остале јужнословенске језике. То би било сасвим у духу српске идеје југословенства, која није потрошена, и у интересу је укупне јужнословенске популације и сваког од словенских народа на Балкану посебно. Било би то и у интересу одбране имена и идентитета српског језика као основног анционалног спецификума."
Имајући у виду и његов предметни чланак, професор нам нуди :
свугде српски језик латиница.Колико је то реално и добро за Србе, нека читаоци сами закључе.
164 24 фебруар 2011
Догодила се грешка у коментару бр 4. "Велеиздајнички процес" у Загребу био је 1908-9.г.
165 24 фебруар 2011
Veleizdaju srpskoga jezika čini Zbiljić svodeći srpski jezik na ćirilicu i ekavicu. I njegovi pomoćnici. Ujedno, to zastrašujuće podseća na ciljeve NDH. Ali to svi vide zato su sve vaše snage na internetu, a ne u naučnim krugovima...
166 24 фебруар 2011
Видићу, и да си у праву, а ниси, ти си у историји радио са људима који су следбеници усташких идеја. А не памтим да си то умео да објасниш. И не памтим да си реаговао на Суботићев чланак о теби као "продужетку хрватске филологије". Рекао си да као не знаш за то... Тако да, шта рећи, да ниси смешан, био би жалостан...
167 25 фебруар 2011
А ти Пајо ниси чуо да је идеолог и духовни отац усташтва Анте Старчевић користио само екавицу и залагао се да Хрвати пређу на екавицу?
168 25 фебруар 2011
Паја и Сава, сасвим случајно један латиницом а други ћирилицом, приписују Збиљићу и мени идеје усташлука.Такве коментаре Видовдан не брише, а брише песму о ћирилици Недељка Ердељанина "Негативна молитава" . Опет ми прете "старијим братом" др Момчилом Суботићем, студентом Милосављевићевим, а приговарају и што нас нема у научним круговима. Ја се не бавим никаквом науком , него само следим учење правника акдемика Радомира Лукића који је рекао да опредељење за писмо није стручно питање ( а камо ли научно- Н.В), него је то политичко питање националне културе од највећег значаја. И захваљујући искључиво том правнику ћирилица је заштићена Уставом из 1990.г.
Милосављевић није случајно ауторитет, и бесмислено је да га кудим или уздижем. Али ако вам се чини да је наука то што он пише о писму, дозвољвам и да јесте, али само лажна наука. Његову основну тезу да је Вук аутор ове хрватске абецеде оспорили су Драгољуб Збиљић и Милослав Самарџић али, што је још важније, и проф. др Радоје Симић. Нешто ћутите о томе.
Већ сам писао где је Милосављевић навео за проф. др Лазу М. Костића да је највећи српски писац у емиграцији, а он сто посто супротно писао о ћирилици. Па је навео 76 примера да су се у прошлости Срби препознавали у ћирилици, а по њој су Србе идентификовали и странци. А тек опредељење народа само за ћирилицу 2006.г., што је преточено у Устав Србије.Тиме, а другом аргументацијом, оборена је и друга кључна теза проф. Милосављевића да ћирилица нема обележје националног симбола.
169 26 фебруар 2011
Ово је баш далеко отишло, чим сада званична, државна, или чија већ, лингвистика, тврди да ћирилица нема обележја националног симбола!
Апсурдно.
То је још један тест који можемо примењивати, попут овог: Којим језиком је говорио Свети Сава? Свако дете ће рећи: ''Па српским, како то можеше да ме питаш! Али ни један српски лингвиста неће рећи ''српским језиком'', ни по коју цену!
Данас је, дакле, много горе него кад сам писао књигу. Онда је још био жив академик Павле Ивић, који је тврдио ово што каже Немања, да је реч о политичком, а не научном питању. Написао је да је политика до тада била да се гради српскохрватски језик, са одговарајућом употребом писама. Да се политика променила и да се треба вратити српском језику и писму. У том смислу је говорио и о скретању са ''Вуковог пута''. Ивић је био ауторитет и могао је да покрене ланац промена на боље.
На жалост, прерано је преминуо, а изгледа да у лингвистици више немамо таквих ауторитета. Заправо, судећи по ономе што се пише на овој страници, пали смо по овом питању на ниске гране, нарочито у Републици Српској.
170 26 фебруар 2011
Иначе, Ивићу сам послао један примерак књиге ''Тајне 'Вукове реформе''', као и пропратно писмо, где сам написао да оно где сам га критиковао није ништа лично, што потврђују и странице на којима сам га хвалио, у вези чланка ''Вук је начинио грешку''.
Ивић ми је одговорио и то писмо чувам. Одговорио је дипломатски, да у књизи има и ствари које му се свиђају, и које му се не свиђају, али да је најбоље да свратим код њега на кафу, да продискутујемо.
Стално сам одлагао тај одлазак, због вечите заузетости, и онда прочитах у новинама да је преминуо. Много ми је жао што се нисмо срели.

П.С.
Г. Мркаљ, зашто за моју књигу кажете да је памфлет?
Ја тај израз користим за нешто што нема основа, што је износи нетачне пофатке, што је пропаганда, и сл.
171 28 фебруар 2011
Odgovor g. Samardžiću:

"Г. Мркаљ, зашто за моју књигу кажете да је памфлет? "

Zato što je pretenciozna. Pogledajte ove nedokazive teze sa samo jedne stranice (str. 11) Vaše knjige:

""""""""""""""
Тада је наступио Вук Караџић са новим именима: "српскохрватски", "хрватскосрпски", "српски или хрватски" и "хрватски или српски" језик.
...
Од Вука Караџића створена је теорија о тзв. двојству српског језика кроз свс те векове, до коначне појаве "оца писмености".
...
Уместо цркви и православљу од Вука Караџића српска култура је окренута атеизму или католичанству, а уместо византијско - словенском кругу тзв. аустријском словенству и утицајима западне цивилизације.
...
Али, код свих је присутан класни моменат, онако како га је на марксистички начин дефинисао још Вук Караџић револуционарних 1848-их година у свом чланку "Виша класа нашега народа". Сви, дакле, "народном језику" супротстављају "ненародни језик" "више класе".
"""""""""""""""""""

Moje je mišljenje da je Vaša polazna ideja, štaviše, raison d'être Vaše knjige, teza da je Vuk rodonačelnik srpskog komunizma i zato ste na njega bacili drvlje i kamenje. Vi ga posmatrate kao duhovni izvor zla koje je ustoličilo srpsku diktaturu proletarijata i konačno dovelo i do srpskog bratoubilaštva. Da ste to jasno u knjizi rekli, možda bih se s Vama doněkle i složio, ali Vi ste prikrili ideju vodilju i osuli neargumentovanu paljbu po njegovom liku i dělu napravivši od njega odioznog tršićkog prostaka, seljačinu i srpskog veleizdajnika, što je notorna besmislica.

Kada govorimo o srpskoj prijemčivosti za ideju komunizma, Vasilije Krestić se u više navrata meritorno bavio realnim problemom srpskog odnosa prema aristokratiji (npr. u članku "Duhovni problemi srpskoga naroda" i dr., pa i u televizijskim emisijama) iz čega se vidi da je "filozofija jednakih želudaca" i nepoštovanje sopstvenog plemstva duboko ukorěnjeno u srpskom mentalitetu, mnogo dublje i dalje u prošlosti nego što je to dělo Vuka Karadžića.

(nastavlja se)
172 28 фебруар 2011
Kada govorimo o filološkom aspektu Vukovog rada, dětinjasta je i u tom smislu razumljiva optužba da je Vuk uprostačio srpski jezik.

Izběgavajući slověnosrbizme, Vuk Karadžić je crpěo osnovu srpskog narodnog jezika, onog srpskog narodnog jezika kojem su se stolećima divili i domaći i stranci; Vuk je tragao za čistim narodnim jezikom, tj. njegovom prěčišćenom strukturom na osnovu koje je mogla da počne nadogradnja u skladu sa kulturnim i civilizacijskim potrěbama srpskog društva. Gotovo sve rěči koje udovoljavaju morfološkim kriterijumima srpskog jezika vraćene su (vidi Selimovićev popis) u srpski rěčnik, suvišni turcizmi potiskivani slověnskim rěčima (mada je turska kultura ostavila neizbrisivog traga u světskoj baštini: jogurt, kiosk, kavijar, pižama, kafa, ćevap, tulipan), ali ostaje činjenica da je Vuk u svome dobu do jezičke strukture narodnog jezika mogao jedino kroz usta naroda i njegov govor, uz poslědično "seljačenje" jezika. Kada govorimo o strukturi jezika, o gramatici, posao koji je započeo Vuk još uvěk stoji nedovršen, a svoju je kulminaciju doživěo početkom XXI. věka, rekao bih sa najmanje 100 godina zakašnjenja, dělom "Tvorba rěči u srpskom jeziku" Ivana Klajna.

Vuk je insistirao na Srbima triju věra dajući jedino moguće tumačenje svojeg potpisa na bečkom papiru iz 1850. i time (i ne samo time) austrijsko zakulisje okrenuo potpuno u srpsku korist. Videći to, Austrija je uoči Vukove smrti angažovala Hrvata Vatroslava Jagića koji je potpuno prěokrenuo Vukovo dělo i njegov srbistički smisao, a zahvaljujući Skerliću, Beliću, a naročito Karađorđevićima kod Srba je izokrenut smisao Vukovog rada i děla. Upravo je Jagić rodonačelnik srbokroatistike i ideje da je staroslověnski ustvari starobugarski jezik. To su postavke postvukovske austrijske politike sa Jagićem kao njenim eksponentom, koje su uspěšno nametnute Vukovim naslědnicima u Srbiji i među Srbima uopšte, nedoraslim da im se, prě svega ideološki, ali i naučno odupru i suprotstave. Među prvima u tom smislu vidim Petra Milosavljevića i Miloša Kovačevića, kao obnovitelje vukovske srbističke škole.

Ostajem pri stavu da je knjiga "Tajne 'Vukove reforme'" pamflet. Kao olakšavajuću okolnost mogu uzeti vrtložno vrěme njenog nastanka (stranica iz koje su citirane rečenice prema podatku iz knjige pisana je 1994. - ako se varam ispravite me), vrěme u kojem je slika socijalistički i juguslavenski ideologizovanog i mitologizovanog Vuka još uvěk snažno ukorěnjena u srpskoj javnosti i lingvistici.

S poštovanjem,
Mrkalj

(nastavak postoji)
173 28 фебруар 2011
Г. Мркаљ, мени се чини да сам те ствари доказао у књизи, наводећи доста конкретних података. Ви овде ипак пишете уопштено.

Moje je mišljenje da je Vaša polazna ideja, štaviše, raison d'être Vaše knjige, teza da je Vuk rodonačelnik srpskog komunizma i zato ste na njega bacili drvlje i kamenje. Vi ga posmatrate kao duhovni izvor zla koje je ustoličilo srpsku diktaturu proletarijata i konačno dovelo i do srpskog bratoubilaštva. Da ste to jasno u knjizi rekli, možda bih se s Vama doněkle i složio, ali Vi ste prikrili ideju vodilju i osuli neargumentovanu paljbu po njegovom liku i dělu napravivši od njega odioznog tršićkog prostaka, seljačinu i srpskog veleizdajnika, što je notorna besmislica.

Није ми то била полазна идеја, то је дошло само по себи, на основу приложеног. Заиста је Вук један од родоначелника и комунизма и, још више, Југословенства - две фаталне идеологије.
174 28 фебруар 2011
Kada govorimo o srpskoj prijemčivosti za ideju komunizma, Vasilije Krestić se u više navrata meritorno bavio realnim problemom srpskog odnosa prema aristokratiji (npr. u članku "Duhovni problemi srpskoga naroda" i dr., pa i u televizijskim emisijama) iz čega se vidi da je "filozofija jednakih želudaca" i nepoštovanje sopstvenog plemstva duboko ukorěnjeno u srpskom mentalitetu, mnogo dublje nego što je to dělo Vuka Karadžića

Нисам читао те Крестићеве радове, али, пошто детаљно познајем прилике у Другом светском рату, тврдим да то није основано. Наиме, управо су комунисти поништавали ту ''филозофију једнаких желудаца'', уводећи од почетка драстичну неједанкост у својим редовима, а де не говорим о неједнакости према другима. У њиховим редовима се правула драстична разлика између руководећех слоја и осталих. Први су имали посебне казане, затим право на по једну ''другарицу'', итд. Код четника је било незамисливо да официри једу из посебних казана, јер је у ствари то традиција српске војске. Да се официри издвоје на овај начин - српска војска ви се распала.
Даље, српски менталитет подразумева слободу говора. Србин воли да скреше у брк и цару и ћесару, а камо ли председнику владе. А код комуниста нема ни говора о томе.
Срби су једнини на Балкану у последња два века имали своје племство, итд, дуга тема...


Izběgavajući slověnosrbizme, Vuk Karadžić je crpěo osnovu srpskog narodnog jezika, onog srpskog narodnog jezika kojem su se stolećima divili i domaći i stranci;

''Дивили и домаћи и странци''! Видите каква је ово пропаганда. Очекивао сам од Вас научну терминологију.
175 28 фебруар 2011
Vuk je tragao za čistim narodnim jezikom, tj. njegovom prěčišćenom strukturom na osnovu koje je mogla da počne nadogradnja u skladu sa kulturnim i civilizacijskim potrěbama srpskog društva.

Није трагао Вук, него су трагали уз помоћ Вука; он није имао представу о овоме о чему пишете.


Vuk je insistirao na Srbima triju věra dajući jedino moguće tumačenje svojeg potpisa na bečkom papiru iz 1850. i time (i ne samo time) austrijsko zakulisje okrenuo potpuno u srpsku korist.

На страну што се Вук сам одрекао ове своје тезе. Рецимо да није, теоретски. А Ви тврдите да се ово може доказати!

П.С.
Можете ли ми рећи какав је то фонт којим пишете? Са квачицом изнад ''е''.
Г. Самарџићу, можемо кроз Ваше “Тајне” ићи тезу по тезу. Прĕдвиђам да бисмо на тай начин потврдили тезу да су “Тајне” настале као саставни дĕо Вашег опуса о четничком покрету и да се заснивайу на прĕцĕњеной идейи "Вука кумунисте". Наравно, идейа нийе оригинална, већ йе, помало брзоплето, и морам да примĕтим парадоксално, йеретички чак, прĕузета од ваших љутих противника - идеолошких писаца Брозовог социйализма койи су мит Вука прилагођавали према потребама социйалистичке стварности, као и све остало, на крайу крайева. Има она мудрост - "нийе важно шта каже, већ ко каже" - койа нам помаже да схватимо шта тачно писац каже.

Прво ћу одговорити на Ваше примĕдбе.

(наставља се)
Одговор на питање о йату (ĕ) можете пронаћи на овой страни мог блога: http://forum.krstarica.com/entry.php/22107-Kako-se-%C4%8Dita-Mrkaljev-jat

Да йе Вук био инструисан од Копитара, па и да йе био инструментализован, чак могу да се сложим и да йе био присиљаван, али све у свойе врĕме и не толико дуго да ефекте свога рада не би могао да окрене у српску корист, што йе и учинио.

Не видим ништа спорно (или демагошко?) у чињеници да се српски народни йезик цĕнио и био комплиментиран од домаћих и странаца - не видим зашто йе то "пропаганда". Прĕ Вука, имамо Доситĕйа, имамо Вĕнцловића койи йе народним српским йезиком исписао 9.000 страница имамо Йеротĕйа Рачанина, имамо сачувану опоруку кћерке кнеза Лазара Йелене као свĕдочанство о томе колико се народни српски йезик мало изменио од Йелене до данас. Na kraju, повеља Стефана Уроша, краља српског из друге половине тринаестог вĕка, о наредби да се трговцима койи пролазе кроз Брсково ништа не наплаћуйе:

Да ходе, по земљи краљевства ми, свободно и никто да им не испакости ништа. Ни им забави ништа. И койи купци греду мимо Брсково а не свраћайу се у Брсково да им никто не има забављати. (овдĕ забавити значи задржати, прим. Мркаљ).

(Љуб. Стойановић, Краљ Стефан Урош (Милутин), Повеља да се трговцима койи само пролазе кроз Брсково ништа не наплаћуйе (после 1282), Старе српске повеље и писма књ. 1, Београд / Ср. Карловци, 1929, стр. 35.)

И, ето нашег краља, Стефана Уроша (Милутина) како "Вуковим говедарским(/комунистичким?)" йезиком проговара.
Цитат койи у Књизи наводите као поткрĕпу тезе да се Вук одрекао става да су штокавци Срби трийу вĕра налази се у Вуковом одговору Б. Шулеку на текст "Срби и Хрвати" обйављеном у 8. бройу загребачког Невена за 1856. койим йе Шулек покушао да побийе главне Вукове тезе из чланка "Срби сви и свуда" позивайући се на Доситейа и Вука и фалсификуйући наводе:

(1) Шулек фалсификуйе цитат Доситейа Обрадовића. У цитату из Доситейевог Писма Харалампийу, у койем се тврди да се йедним йезиком говори у низу крайева, Србийи, Босни, Славонийи итд. Шулек йе изоставио две кључне речи у заградама: "кромĕ мужа" (што значи изузев кайкаваца) уз помињање Хрватске, тако да йе испало да се истим йезиком говори свуда и у Хрватской, и да Доситей нийе ни примĕтио да кайкавци говоре другачийе.

(2) Фалсификуйе цитат Вука С. Караџића. Уз цитат Вуковог текста Срби сви и свуда из Ковчежића, Шулек Вуковом тексту дописуйе реченицу койе код Вука нема, а койа гласи: „и то да сви паметни Срби и Хрвати признайу, да су йедан народ".

У оба случайа Шулек йе на некоректан начин цитирао, и Доситейа и Вука, да би потврдио свойу тезу о томе да су „Хрвати и Срби йедан народ, йеднога рода и кољена".

У свом одговору фалсификатору Шулеку, стойи Вукова реченица койу цитирате као "доказ" да се Вук свойег става одрекао; а йа ћу сада цитирати већи дĕо Вуковог одговора Шулеку, па ћемо, имайући у виду Шулеков прљави фалсификат, овай пут без вађења из контекста, схватити да йе Вук йош одлучнийе него у "Србима свима и свуда" потврдио свой став да су штокавци Срби трийу вĕра:

(наставља се)
Вук одговара "родољупцу" Шулеку овако:

SRBI I HRVATI

Јa sam 1848. godine u „Kovčežiću" govoreći o Srbima, kao mimogred kazao da su današnji „Čakavci" ostaci ili potomci Porfirogenitoviјeh Hrvata. Po tom јe B. Šulek dokazivao da to niјe istina, nego da su Čakavci u Dalmaciјi i po njezinu primorјu i otocima bili јoš priјe nego su se Hrvati u one kraјeve doselili.

Ako јe ovo dokazivanje B. Šuleka istinito, onda se slobodno može reći da Hrvata ne samo danas nema nigdјe nikako, nego da ih nigda niјe ni bilo, kao naroda koјi se razlikovao od Srba, već da se je jedna grana srpskoga naroda zvala Hrvatima, kao n. pr. danas što se zovu Crnogorci, Brđani, Hercegovci i t. d.

Ali ja ne ću sa svijem ovako da kobim Hrvata, kao što ih kobe njihovi rodoljupci, nego i sad mislim da su se stari Hrvati u jeziku razlikovali malo od Srba, i da su današnji Čakavci pravi njihovi ostaci i potomci, i da se po pravdi samo oni mogu zvati Hrvatima.

...

Hrvatski rodoljupci sadašnjega vremena, videći da je Čakavaca prema Srbima tako malo i želeći Hrvate umnožiti makar kakijem Slavenskijem plemenom, ne samo nijesu marili da istražuju gdje stanuju danas Čakavci i koliko ih ima, nego se još srde i na mene što se o tome trudim; [Ja sam prije nekolike godine molio znatnoga Slovenca G. profesora Kljuna da bi mi preko svojijeh prijatelja u ovome što pomogao, pak su u Zagrepskijem novinama za to vikali i na mene i na njega!!] ali ću ja i ovdje opet da kažem jošte što o današnjijem Čakavcima, ne radi pomenutijeh Čakavskijeh rodoljubaca, nego radi poznanja našega (Slavenskog) naroda.

Glavna su staništa današnjijeh Čakavaca ostrva ili otoci Jadranskoga mora od Istrije do iza Korčule. Osim ovijeh mjesta oni stanuju: 1) pored mora od Rijeke do iza Senja; 2) u Dalmaciji u gdjekojim primorskijem mjestima, kao n. p. u Omišu, u Spljetu, u Kastelima, u Trogiru i u Šibeniku; ali se u svijem ovijem mjestima osim Omiša i Trogira u jeziku umaljavaju malo po malo svaki dan: u Spljetu i u Kastelima miješajući se jednako sa seljacima već su i jezik svoj pomiješali sa Srpskijem; u Šibeniku izvan grada u varoši nema ih nikako, a i oni koji su u gradu pored mora, sad zbog paroplova, koji ondje radi tovarenja uglja gotovo svaki dan staju, sve više i više miješaju svoj jezik sa Srpskijem. U Zadru gotovo je sva služba od Čakavaca sa ostrva, i oni se ondje ne mogu posrbiti, nego će se mnogi poitalijaniti. 3) Čakavaca ima i u Hrvatskoj vojničkoj granici, osobito u Otočkoj regimenti, nego po svoj prilici i oni svoj jezik sve više i više miješaju sa Srpskijem; 4) njih ima mnogo u zapadnoj Madžarskoj i u susjednoj ondje Austriji gotovo do Beča, koje Bečlije obično zovu Voserkrobotn. Po svoj prilici su ovi svoj jezik malo izmiješali sa Slovenskijem, ali se u glavnijem razlikama opet poznaje da su Čakavci.

(наставља се)
– Koliko u svijem ovijem mjestima ima Čakavaca ja pri svoj želji i trudu do sad nijesam mogao doznati.

...


Ovo je sve što sam ja do sad kazao kao predgovor ili priprava k onome što treba upravo kazati. Šta ćemo u ovome smislu kazati za današnju hrvatsku kraljevinu? U njoj, osim vojničke granice, koja još upravo i ne pripada njoj, i gdjekoga primorskog Čakavca, nema Hrvata nijednoga, nego su samo Slovenci i po gdjekoji Srbin. Tako je Hrvatska kraljevina samo političko i geografičko ime, kao n. p. Švajcerska. Ne bi li po tome pravije bilo da se u našemu jeziku ljudi koji sastavljaju Hrvatsku kraljevinu ne zovu Hrvati nego Hrvaćani, kao u Švajcerskoj što se zovu Švajceri i Nijemci i Francuzi i Talijani?

...

U ostalome pak, koje su Srbi koje li Hrvati, ja drugačije ne znam kazati nego ovako:
Hrvati po pravdi mogu se zvati: 1) Svi Čakavci; 2) Kekavci u kraljevini Hrvatskoj koji su se na to ime već obikli.

Srbi po pravdi mogu se zvati svi Štokavci makar koje vjere bili i makar gdje stanovali; i oni se, osim manjijeh razlika, od Hrvata razlikuju tijem: 1) što ne govore ni ča ni kaj nego što ili šta, a 2) što na kraju slogova l pretvaraju u o, n. p. mjesto kotal, kazal, žetelci, govore kotao, kazao, žeteoci i t. d.

Ako Hrvatski rodoljupci ne pristaju na ovu na razumu osnovanu diobu, onda se za sad u ovome ništa drugo ne može učiniti nego da se podijelimo po zakonu ili vjeri: ko je god zakona Grčkoga ili istočnoga onaj se makar gdje stanovao neće odreći Srpskoga imena, a od onijeh koji su zakona Rimskoga neka kaže da je Hrvat koji god hoće. Istina da bi se inostranci mogli nasmijati ovakome našemu dijeljenju naroda u današnje vrijeme, ali šta ćemo kad smo nesrećni ljudi te se drugačije ne može.
""""""""""""""""""""""""

Из овог йе више него йасна Вукова потврда става да су штокавци Срби трийу вĕра као и иронийа с койом у задњем пасусу говори о "стању на терену" койе се коси са његовим ставом.

Извући из контекста Вуков цинизам и прĕдставити га Вуковим одустайањем од става "штокавци = Срби трийу вĕра" значи тенденциозно починити материйалну грĕшку.
> Мркаљ,-- "Срби трийу вĕра"-- , на овом примеру показуйете баш тай йезик, тј. ЋИРИЛИЦУ - койу би у следећим реформама требали да приближимо нама самима, да исправиомо неправду нанeту радикалним и компромисним реформама, койи су нанели штету Србском йезику,нашем словенском наслеђу пoсле разних новокомпонованих реформи , од уласка у зайедницу са хрватима и словенцима ,до данас!
Како је испало да се и Ви позивате на Венцловића и остале старе писце на тзв. народном језику?
Дакле, у сваком друштву постоје мање и више образовани људи а језик свих њих је - народни, тј. језик тог народа.
Венцловић, Јелена, краљ Урош... не могу бити претходници Вука Караџића, већ само Вукових противника.
Вук Караџић је узео језик најнеобразованијег слоја народа као књижевни и само тај језик је назвао народним
Ja sam uběđen da smo obojica rodoljubi i da želimo da se něke stvari iz naše prošlosti stave na prikladno město - něke skinu malo niže, něke uzdignu na svoje město.

Sve priměre jezičkih tipova daću u ujednačenoj transkripciji da bismo se koncentrisali na jezik a ne na grafiju.

Ovo je Věnclovićev narodni jezik, "Crni bivo u srcu" (početak 18. věka):

"Po večeri jošte za sofrom ostaše sedeći u razgovoru, al' opet dođe vratar i kaza da je opet od carice drugi poslanik došao. Dovede i toga. Kaza se da je od carice doneo vina i deset dukata; poslala je — reče — za sutrašnji gostima što će biti trošak. A i ribe dosta donese. Jošte so tim u razgovoru bijahu, opet vratar dođe kazujući da je od patrijarha došao čovek. Dovede i toga, te dade igumnu crkovni novi okrut i putir s diskosom, govoreći to jer zakteva patrijarh sutradan, na mučenike, doći u manastir služiti mu svetu leturgiju. Odgovori mu iguman sa svom braćom te ovako mu reče:
— Kako bog uzhoće, tako da i bude — i zapita ih svu trojicu hoće li ostati na konaku onde, ili će se vratiti natrag doma u Carigrad."

Dakle, ne "takozvani narodni" već narodni srpski jezik Gavrila S. Věnclovića. Pored 9.000 stranica na narodnom, ispisao je oko 11.000 stranica na slavjanoserbskom. Dakle, ne može biti govora o "takozvanom jezičkom dvojstvu" već je jezičko dvojstvo objektivna realnost.

(nastavlja se)
Obojica znamo da jezik Vukovih protivnika nije narodni srpski jezik. Međutim, po objavi ključnih Vukovih děla (Rěčnik, Pismenica, Pěsme...) njihov jezik vrěmenom dobija sve više i više narodnih elemenata. Zato trěba biti pošten pa porěditi Vukov jezik sa jezikom njegovih protivnika zapisanim do 1818. godine, odnosno sa jezikom tradicije na koju se naslanjaju njegovi protivnici zaključno sa 1818. kada izlazi prvo izdanje Vukovog ili Vuk-Kopitarovog rěčnika.

Evo npr. slavjanoserbskog jezika Zaharija Orfelina, "Slaveno-serbskіj Magazinъ to estj Sobranіe Raznыhъ, Sočinenіj i Prevodovъ, kъ poljzje i uveselenіju služaštihъ. Tomъ, pervıj. Častj, I" (Venecija 1768).

"... Ako to činetj u onыhъ narodahъ, gdje obštestva glavnjejšee o školahъ i naukahъ, staranje imadu, i gdje tolj mnogo učenыhъ, ljudej nahoditse; a začto bы onoe ne nuždno bilo činiti u narodu, u koega skudost u jednomъ i drugomъ krajnjaja? konečno nuždno. Poistinje Narodъ Serbskіj jestj izъ onogъ čisla narodovъ, koi po prirodje naisposobnjejšіi kъ svakimъ naukamъ, tako duhovnыmъ i Graždanskiimъ, kako i voennыmъ, i kъ svimъ prinadležaštimъ do Ekonomіi, Kupečestva i protč. Žalj čto onъ promыslitelej lišavase! ..."


Evo ruskoslověnskog jezika Jovana Rajića koji je "Istoriju" pisao nepun věk poslě (!) Věnclovićevog "Crnog bivola" (štampana 1794):

Istorіja raznыhъ slavenskihъ narodovъ ... Častj tretaja.

... Oboi polki meždu strahomъ i nadeždeju volnovalisja, koimъ ščastіe blagonaklonno budetъ. Serblemъ ono načalo zadъ obraščati po tomu čto vъ glavnjejšihъ Polkovodkahъ prežestokaja nenavistj vladjela, otъ koeja i Polkahъ Lazarevыhъ dovolnыhъ, dobrihъ, hrabrыhъ i mužestvennыhъ smjatenіe rodilosja, a malo potomъ i pogibelj i iskorenenіe. Dva otъ Zjatej Lazarevыhъ Vukъ Brankovičъ, i Milošъ Kobiličъ oba slavni i hrabri i velikіi Muži za maluju njekuju bezdjelicu vъ nenavistj prišli, za kotoruju Vukъ staršіj zjatъ Lazarevъ o izmjenje klevetalъ na Miloša poistinje pravdivago i hrabrago čelovjeka ..."

... a ruku na srce, taj je jezik srpski samo po tome što su se Srbi njime služili.

Dakle, uopšte se ne radi (potpuno pogrěšna opaska) o stepenu obrazovanosti govornika, već se radi o strukturnim (gramatičkim) osobinama jezika. Može se reći da je jezik obrazovanih pravoslavaca redovno imao više elemenata književnog (srpske redakcije staroslověnskog odnosno ruskoslověnskog i slavjanoserbskog), međutim, čak i takav jezik je narodni jezik jer mu je struktura drugačija od "književnog" - na priměr, narodni jezik Dositeja u "Životu i priključenijima".

(nastavlja se)
Na kraju pogledajmo testament kćeke cara Lazara, Jelene, narodni jezik star šest věkova:

"Sade, ja, rečena gospođa Jelena, činju riječ za života, mojej dobrej svijesti u moći. ... Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi se poju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. ... I plašt z biserom, ako je milost gospodina vojevode, da se da gospođe Jelene vojevodine, i jošte oglavje moje s kamenjem i sa biserom, i obotci velici. ...I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinogradi i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj."

S druge strane jezik naših katolika i muhamedanaca nije imao ovaj problem jer su srpskom narodu nove crkvene vlasti "podilazile" narodnim jezikom:

Matija Divković (Jelaške kod Olova, 1563. - Olovo, 1631.) svoj jezik naziva bosanskim a pismo kojim piše - srpska slova.

"Bješe jedan čovjek koji svojijem pravijem drugom bješe mnogo vrijeme pribivao u mijeru i ljubavi. I poče djavao ova dva druga vele kruto napastovati da bi se ovjesili i na toj dovede da obodvoje odredi i odluči u svomu srcu da se objesi za uteći sega svijeta tuge i nevolje.

I tako radi ove napasti i take zle i strašne odluke obodvoje bješe vele tužno i sumorno, neveselo i žalosno, tako da ni mogahu piti, ni jesti, ni spavati. I tako stojeći poče jedno drugoga pitati govoreći: "Što tako sumorno i neveselo stojiš?". Otgovorivši muž reče: "Svrhu svake stvari želim da mi se objesiti." Otgovorivši žena reče: "Takojer i ja". I tako se zgovoriše i zamčice pripraviše čijem se objese.

Reče žena mužu: "Gospodine, daj da se napijemo najpri onoga dobroga vina u ime Isusovo, štono smo sahranili s novoga vinograda, ot koga nijesmo jošte pili i ne znamo kakovo je. Napimo ga se da se opivši lašte umremo".


Mehmed Uskufija (1601, Soli kod Tuzle - poslě 1651)

Poziv na vjeru na srpskom jeziku

"Otac jedan, jedna mati
Prvo bi nam, valja znati.
Jer ćemo se paski klati?
Hodte nami vi na viru.

Nek ne čini silu, slavu,
Ne priliči niko lavu,
Nek uznade Svetog Savu.
Hodte nami vi na viru.

Pamet nije bit se, klati,
Već na viri biti brati,
Vrlo pravo, virno slati
Hodte nami vi na viru.

Dosta se je zla činilo,
Paski klalo i svinjilo
I bezumno još kinjilo.
Hodte nami vi na viru.

Dobro znade Donju Solan
Rad Hevaji biti viran,
Pomoć čini, Bože jedan,
Hodte nami vi na viru."

Eto, to je taj srpski narodni jezik.
Има ли негде Јелениног писма у оригиналу?
Ово је сигурно прилагођавано, само да видимо колико.
Izvor je knjiga:

"Spisi o Kosovu", Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd 1993.

http://www.rastko.rs/istorija/spisi_o_kosovu.html

Budući da je iz datog Jeleninog testamenta Milica Grković za svoj rad:

http://www.filozof.org/pdf%20format/milica%20grkovic%201.pdf

citirala dvě rečenice, upravo kao priměr narodnog jezika:


Da se da gospođe Jelene vojevodine i jošte oglavi moje s kamnjem i sa biserom i obotci velici................i Todore, moje unučice, da se da pojasac na plavetnoj tkanice i prsten u kom je kami safin.

a prema:

Ljub. Stojanović, Gospođa Jelena, Njen testament, "Stare srpske povelje i pisma" knj. 1, Beograd / Sr. Karlovci, 1929, str. 395.)

koje se poklapaju sa Testamentom objavljenim u "Spisi o Kosovu" (gde ima i prilagođenih tekstova), nisam imao razloga da sumnjam u autentičnost zapisanog jezika. Budući da je sama je Milica Grković sarađivala i na knjizi "Spisi o Kosovu", to je verovatno ceoTestamenat iz njenog izvora.

Ne znam da li je original testamenta uopšte preživěo 1941.


Ali zato imamo originalni zapis, crno na bělo, od strane Pačence, 55 godina mlađeg datuma od Jelenine oporuke

http://img12.imageshack.us/img12/7455/1497ruggierodipazienza.jpg
(skenirao g. Tandoori Masala iz M. Pantić 1977.)

Moj prěpis sa Pačencinog transkripta italijanskom latinicom:

(Orao vija se nad gradom Smederevom)

"Orao vija se nad gradom Smederevom.
Nitkore nećaše s njime govoriti,
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:

"Molim ti se, orle,
Siđi malo niže
da s tobom progovoru.

Bogom te (kumim), brata si imaju,
pođi do smederevske (gospode)
Da se mole slavnomu despotu
da me otpusti iz tamnice smederevske.

I ako mi Bog pomože
i slavni Despot pusti iz tamnice smederevske,
Ja te ću napijati crvene krvce turske,
Beloga tela viteškoga."
"Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno" (Věnclović, početak 18. věka).

Citiraću Mešu, odnosno Věnclovića:

"Po onome što danas znamo, pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih, narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno", piše Venclović, objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i otvoreno je izražavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljaštvu kao društvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda našega zazvučati preteće.)"

Kao što vidimo Meša i od Věnclovića pravi komunistu, a Samardžić ne uspěva da napravi kritički otklon prěma socrealizmu.
... само када је Вук у питању.

Какве везе има Вук Караџић има са несрĕћним крајем четничког покрета?

Прочитајте овдĕ:

Miloslav Samadžić, str. 172-175

"Тако се опет враћамо на почетак… "
(pa do)
"… Гледишта слична Настасијевићевим имао је и један од наших највећих писаца, Милош Црњански."

Самарџићеву констатацију: “Вук Караџић је први донео комунизам у Србију.” инспирисала је једна Селимовићева идеологизација Вука у духу соцреализма, коју Самарџић тенденциозно (а не наивно) не приписује духу врĕмена у којем Селимовићева расправа настаје:

"Рјечник нам говори да је овај свет подељен на сиромашне и богате и да су за зло и неправду криви богаташи, а жртве су сељаци. (Камата -"велики, неправедни интерес"; обходња у Сријему -"кад у селу сељаци редом иду на какав господски посао"; погосподити се -"погосподио се па неће да ради" итд.) Сиротиња се бори против неправде ("Неимање немир од свијета"). Господски свет је покварен, без морала, без душе: новац га квари ("новац душогубац", "дукат-губодушница"). Сиротињско искуство је тешко ("Жива жељо кукурузна пројо"; "кад је млијека, није каше; кад је каше, није млијека"; "трпеж и крпеж по свијета држе"), али је то осиротело сељаштво људски највредније: његов морал, начин живота, обичаји, веровање, све је то изван спора, и Вук увек говори с поштовањем једино о патријархалним сељачким институцијама." (Меша Селимовић http://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html )
Dakle, Mešin socijalistički idealizam (idealizam socijalne pravde) dopriněo je da Samaržić ne vidi komunistu u Meši, već da u Vuku vidi (brkatog!) partizana i antičetnika. Otud izvire Samardžićeva dosad neshvatljiva omraza na Vuka, oprědmećena u njegovom pamfletu “Tajna ‘Vukove reforme’”. Samardžićev animozitet projektovan na Vuka dao mu je toliko spisateljske strasti sa kojom blati Vuka da njegova mržnja uspěva da se usadi u srca mnogih čitalaca koji i ne prěispituju poluistinita i potpuno netačna obavěštenja koja autor u svojem pamfletu suptilno servira. Na priměr, on Selimovića citira selektivno; Selimović ukazuje na definicije iz Vukovog rěčnika koje su u duhu socijalizma, međutim, Samardžić se ne bavi onima koje imaju opšteljudski karakter, njih prěskače i bavi i definicijom rěči kamata koja se uklapa u Samaržićev unaprěd određeni obrazac “brkatog partizana”.

Ovim su ujedno objašnjeni motivi Samardžićevog izleta izvan istorije četničkog pokreta u oblast istorije jezika.

Interesantno je da je několicinu svojih radova, upravo one koji su mu doněli prestiž, na Samadržićevom pamfletu zasnovao hrvatski lingvista Mario Grčević, a još interesantnije da je potprědsenik Hrvatske, inače lingvista, Dalibor Brozović (Grčevićev mentor) izjavio da se mit o Vuku Karadžiću “ne pobija otvoreno, bučno i ofenzivno, takovu mitu treba naprotiv prirediti svečani sprovod”. Ono što Brozović nije mogao ni da sanja, to je da trěba samo pustiti Srbe kao što je Samaržić da za Hrvate urade taj posao.

Uprkos nasrtajima, Vuk ostaje neoboriva konstanta srpske moderne istorije. I ovo bi bio jedan skroman ali pristojan povod za sprovod Samardžićevom pamfletu.
191 27 април 2011
Мрки, свака част!
Такођер и од мене свака част! Господин Самарџић је једном чак изнио сулуду тврдњу да је "зли Вук" српске епске пјесме "преводио" са екавице на ијекавицу, па и тиме "оштетио" српски језик, књижевност, шта ли већ ... заборављајући у којим крајевима је тај дио српске књижевности био највише заступљен, као и дух српскога језика у тим крајевима. Исто тако остала ми је у сјећању још једна његова тврдња из "Тајни Вукове реформе" ђе је по њему Херцеговина гранична територија према западу а не центар српскога народа, што је у историјском смислу најобичнија шпрдња.
Шта год мислио писац чланка, латиница йе страно тѣло у нашем йезику. Наше йе колико и кинеско писмо.

Што се Вука тиче, он бѣше велика штеточина, нанесавша огромну, и на жалост, ненадокнадиву штету нашему йезику. И то на више поља. Суштина Вуковога дѣловања йе свођење србскога йезика на йезик неписмених становника његова села. Тиме из нашега йезика бѣху протѣрана три множинска падежа и замењена општим (датељни, творитељни и мѣстни). Такође бѣху протѣрана и причастия (речи попут "видѣвша" и "сѣдећа"), коя се данас делимично враћайу у йезик, преживѣвши Вуков покушай прогона. Штета њиме нанета граматичкому саставу нашега йезика се тиме не завршава, трѣбало би ни доста простора ако би се сва хтела навести. Примѣри наведени Мркаљем старога йезика не бѣху падежно унакажени као што йе то йезик Вукова села, те тиме пада у воду његова тежња за таквим оправдавањем Вукових нѣдела.
Исто тако велику штету Вук нанесе йезику прогоном србских рѣчи некоришћених у његовом селу, док у исто врѣме чуваше многобройне турске рѣчи. То йе делимичан узрок оволикому бройу страних рѣчи прљайућих наш йезик.
Треће подручйе унаказивања йе везано за прљање наше азбуке латинским словом "J" и прогоном нашега слова "Й". То наравно, нѣйе све штетно што он учини са нашим писмом.
Мркаљ: Uprkos nasrtajima, Vuk ostaje neoboriva konstanta srpske moderne istorije.

На жалост, Мркаљ йе у праву. Вук остайе константа у нашой саврѣменой повѣсти. Али његова "слава" не долази од стварања него од разарања, разарања свега што не бѣше тршићко. Уништавање и латинизовање србскога писма, уништавање и срозавање србске граматике на наказну граматику његова села. И наравно прогон књижевности неписане нарѣчйем његове матере Йегде. О турчењу рѣчника и прогону такозваних "словѣнских" рѣчи и да не говорим. Србски йезик бѣше изйедначен са Тршићем и из њега протѣрано све непознато његовим неписменим становникомъ.
Хвата ме ужас од саме помисли на шта би наш српски језик данас личио да не бјеше бриљантних људи попут Вука, Саве Мркаља и Доситеја .. Вјероватно до дана данашњега не би био сређен! Можда би нас данас Хрвати учили српском језику?!Скоро као да се ништа није примијенило за сто и педесет година.. Пљувачи и критичари исту још увијек исту козу деру. А ви госпон Невски (и они вама слични) зовете тај језик сељачким?! Не, госпон то је језик племенити и племићки, то је језик ускока, граничара и хајдука, то је језик Гундулића, Његоша и Карађорђија.. језик слободе... на коме су највећа дјела наше српске књижевности написана.
Значи Срби нису користили тај језик, али су нам га Хрвати ипак украли? Његош није писао језиком који ја користим, али га ипак без проблема разумем? Морам да признам да логичке бравуре које се могу наћи у појединим коментарима овде просто... прожимају.

Не знам како да вам ово безболно саопштим, али 2011. је. Људи пишу научне радове на том језику. Речник се обогатио. Којом мотком је Брка спречавао народ да употребљава речи некоришћене у његовом селу? Какву штету је направио увођењем латиничног "ј"?! Толико се грми о томе, а ево већ 2 века нема смака света због "ј". Једини проблем који ово слово прави је у главама површних особа којима је форма битнија од суштине, тј. писмо од језика. Кад сте толики традиционалисти вратите се чертама и резама, зашто се зауставити на ћирилици. Још да убедите Бугаре да је ћирилица њихово писмо колико и кинеско, где ће вам бити крај...

Просто је невероватно колико су неки људи у стању да понављају исте бесмислице...
Мийо,
Не знам на који језик мислите. Ваљда на језик који се развијао под утицајем цркве, прије свега Руса и Грка? Тај језик су све мање разумјевали и они који су са њим писали, а поготово га није разумјевао народ. Језик којим је говорио Вук и који је узет за основу данашњег српског језика је народни језик који се говорио од Крагујевца па до Карловца. Говорни и писани језик су у свом развоју отишли толико далеко један од другога да су постали готово два различита језика, те је било крајње вријеме да се нешто у вези тога подузме. Тим истим језиком је говорила и моја прабаба која је рођена у другој половини 19. вијека, а која није била превише писмена нити је имала времена да изучава језик који је "измислио" зли Вук.
Мийо, неко ко не прави разлику између "АНалфабета" и језика не би требало да се позива на непознавање материје других.
"Маните ме сербо-кроатике"... ?! Нико овде није ни спомињао чакавштину. Нисам ни Кекавце нигде приметио до сада.
Традиција није нигде побегла. А није ни култура. Штавише, реформом је само добила ветар у леђа.
Како се неко (не пронађох име) налупао о "идејама Збиљића", поа каже и ово:

"Збиљић инсистира да је латиница хрватско писмо. Стога испада да све што је у Србији штампано латиницом припада хрватском језику или хрватској култури."

Када би тај човек бхио стручњак почетник за језик, знао би да на основу писма не може никоме да припадне књижецносњт неког Србина. Па, човече, то и озбиљна деца знају да писмо не мења језичку пророду, оно је ту само да забележи језик графички да би се то читало и касније. И како сада да се Збиљић залаже да преко писма неко други присвоји српску књижевност. Где ли је тај учлуи школу о језику. Кад човек жели некога да оптужи, па лаже као пристрасни адвокат, то је пораз људског мозга и душе. Овај нападач на мене и стручно и морално је сам себе уништзио!.
200 08 август 2012
Драгољуб Збиљић
Да Драгољуб Збиљић, ко

Нисам стигао раније да видим како је овде неко тврдио да сам "до јуче био непознат". Одговарам непотписаном (зашто се крије?) да ЋУ САДА СИГУРНО БИТИ ПОЗНАТ АКО НИ ЗБОГ ЧЕГА ДРУГОГ, А ОНО ЗАТО ШТО СЕ ЗНАЊЕМ И УПОРНОШЋУ БАВИМ ОЧУВАЊЕМ СРПСКОГ ПИСМА.
Да, Драгољуб Збиљић, коловођа је данас у одбранма српске ћирилице. Непотписаном недобронамерном шаљивџинји то признајем без икакве шале.
Збиљићу, човече, не наседајте на будалаштине. Чланак Проф Др Мр латиничара је давно написн и превазиђен. Сад неко гура да га поново исчитавамо и текст и коментаре.
Нико србима не брани да користи сва светска и белосветска писма. Ако има неки залудан и беспослен србин, нека измишља и она писма која не постоје. Ево - Руси, Украјинци и сви којима је ћирилица државно и једино писмо - несметано користе латинице свих врста, кинеско, грузијско, ирачко - сва писма. Проф Др Мр оптужује латиницу да је хрватско писмо, одн намеће Збиљићима и мени да је латиница хрватско писмо. Какве глупости. Латиница има разних. Немачка се мало разликује од енглеске. Енглези немају Ш (нем.Sch) као немци, немају Ч (нем. Tsch). Колико наш проф Др Мр има година?
203 11 август 2012
Драгољуб Збиљић
Молим уредника Видовдана да допусти да цитирам овај памфлет у нападу на мене, да бих коректно одговорио нападачу. Не могу да нађем име аутора овог памфлета, али тачно гласи овако и објављено је то раније баш на сајту Видовдана у овом облику:

„Да Драгољуб Збиљић, коловођа идеје о ћирилици као једином писму, игра нечестито, није први пут. Није први пут да врши прогон својих неистомишљеника. За Збиљића цела Србија није до јуче знала. Покушавао је да успе на различите начине међу филолозима, нигде није успевао. Онда се појавио као агресивни и најпаметнији чувар ћирилице. Овако је окупио фанатике који су заведени његовом политиком, поверовали да ће српски народ спасити ћирилица. Ово је у најмању руку превара, и вешта замена тезе. Језик ће спасити народ, а не писмо. Барем, то је искуство човечанства од којег једино ми одступамо. Српски језик ће спасити српски народ. У прилог овоме треба навести да у свету, броју језика није еквивалентан број писама. Као и да постоји опасно растакање српскога језика. Дакле, постоји аргументована чињеница да Збиљић намерно или из незнања одвлачи пажњу са главног проблема. Збиљићеве идеје о спасавању ћирилице своде српски језик само на ћириличко писмо и екавски изговор и са својим присталицама негира и вређа постојање Срба неправославаца. Као резултат такве политике имамо занимљиво идентично поклапање Збиљићевих ставова са ставовима хрватске филологије и нпр. Томе Матасића чија је карта проглашена усташком од стране Одбора за стандардизацију српскога језика Да несрећа буде већа, Збиљић инсистира да је латиница хрватско писмо. Стога испада да све што је у Србији штампано латиницом припада хрватском језику или хрватској култури.“
204 11 август 2012
Драгољуб Збиљић
1. Нисам коловођа идеје о ћирилици као једином писму српскога језика. Ја сам "коловођа" идеје да Срби свој језик пишу по Члану 10. Устава Србије и како сви народи света свој језик пишу једним писмом јер су два писма за један језик и један народ непотребна,неодржива и да су бесмислица. А знам да се српски језик (мислим на оне преименоване језике: хрватски, босански/бошњачки и црногорски пишу латиничким писмима (општехрватско писмо које је и бошњачко, а Црногорци имају своје писмо с два нова знака).
2. Нисам никада вршио прогон својих неистомишљеника јер не радим у СУП-у или МУП-у, нити сам икада припадао никаквом органу који је некога гонио ма због чега.
3. Врло честито играм. И тврдим да се српски језик исписује на више писама, а да је само ћирилица српско изабрано писмо и да је она била апсолутно суверена у српском језику, и поред свих забрана и прогона ћирилице све до Новосадског договора (1954), када је од комуниста наложена „постепена замена ћирилице латиницом. А да латиница није српско писмо тврди исто као моја маленкост и проф. др Милош Ковачевић (в. „Против неистина о српском, језику, , 2005, стр. 153-154).
205 11 август 2012
Драгољуб Збиљић
4. Покушавао сам да успем међу филолозима и успео сам. Написао сам тачно десет књига о српском језику и ћирилици и објавио сам око 700 разних врста радова о српском језику и писму, а на основу књига и радова имао сам позиве и учествовао сам на више научних скупова, а један од њих био је и Округли сто „Језик и писмо у Републици Српској“ у организацији АНУРС-а у Бањалуци 25. новембра 2011. године.
5. Нисам „агресиван“, а јесам упоран чувар ћирилице српскога језика.
6. Тачно је да заговарам да Срби само у оквиру стандардног језика, а не у књижевности и другим употребама српскога језика изврше даље уједначавање свога језика према препоруци и Вука Караџића један изговор: екавски (боље) или (и)јекавски. Такав предлог је имало прво руководство у Републици Српској и тај њихов предлог сам проценио као политички мудар потез који су несрећно омели највише лингвисти из Србије и Црне Горе, што се показало као штетно, а тек ће се показати убудуће. То руководство је донело и устав у коме је за писмо Срба изабрано српско ћириличко писмо и тиме су уважили светску праксу да један народ има једно писмо у свом стандардном језику, а не да се једини предваја (и) у писму.
206 11 август 2012
Драгољуб Збиљић
7. Бесмислица је да се моји ставови „поклапају са ставовима Томе Матасића јер су моји ставови у складу са србистиком Вука Караџића која се држала науке, па је сматрала вуковски (штокавски) језик српским, а чакавски језик хрватским језиком и да су хрватски језикословци у 19. веку преузели за свој језички стандард тај српски (вуковски, штокавски) језик. Матасић то никада није тврдио, него лаже да је било супротно.
8. Наравно да није тачно да ја „инсистирам“ да је писмо латиничко – познато у науци као „гајевица“, „гајица“, „хрватска абецеда“, „хрватска латиница“, „хрватско писмо“ (ја додајем назив и „србокатоличка латиница“ у складу с табелама с називима писама у првом издању Вуковог „Српског рјечника“ (Беч, 1818) „хрватска латиница“, него се тај назив чита у табели с називима писама код Вука Караџића из другог издања „Српског рјечника“ (Беч, 1852), а то тврде и сви српски језичари који су били на Новосадском договору, па и Александар Белић и многи други, а неће бити да наш један од највећих лингвиста није знао башни то које је српско, а које је хрватско писмо. То знају и сви српски сељаци до Новосадског договора, сви који су икада написали и једно једино јслово.
207 11 август 2012
Драгољуб Збиљић
9. А писац овог политичко-идеолошког памфлета обрукао се „до корица“ када је рекао да инсистирањем да је латиница „хрватско писмо“ ја „предајем српске књиге на латиници у хрватску културну баштину“. Е то је најординарнија бесмислица која се објашњава тешком глупошћу и незнањем. Свако ко ишта зна о језику и писму, зна да се на основу писма не мења природа језика и да само преко писма није никако могуће преузети нечију књижевност. Јер, ако би се написала нека књига на српском језику, а на било ком језику у свету, та би се књига могла разврставати само по језику, а никако по писму.
Зато сада свако разуме да је у овим речима прљавог исказана само зла намера садржана у томе да се фалсификује „српска латиница“ као општесрпска а која никада до сада није постојала за све Србе е да би се тако довршило затирање српске ћирилице и из ових неколико процената изузетака ћирилице у јавном коришћењу српскога језика у српским градовима, на улицама и сл.. Била је најпре наметнута верски само Србима католицима. Србима православцима је општехрватска и србокатоличка латиница наметнута насилно коначно између 1954. и 1968. године у односу 90 процената латинице према 10 одсто ћирилице.
208 11 август 2012
Драгољуб Збиљић
Данас је тај однос у јавном исписивању српског језика само даље погоршан иако је то неуставно и противно светској пракси и већинској народној вољи у Србији с референдума за Устав Србије (2006).
10. Према томе, и стручњаку за језик и писмо сасвим је очигледно да се писац овог памфлета (који сам најпре цитирао, па написао овај одговор) страховито оклизнуо и пао без могућности да се подигне икада више карактерно и стручно.

Читаоци ових коментара ће ми, верујем, опростити што је одговор дужи, јер се истина мора одбранити с већом бројем речи, јер лажи увек траже дужи одговор.

Додај свој коментар

Ваше име:
Ваш емаил:
Наслов:
Коментар (Ovde možete koristiti HTML tagove):

Последњи текстови

Facebook