Антисрпско деловање Сороша у БиХ

Поделите:

Према званичним подацима Отвореног друштва БиХ Сорошова фондација је од 1993. до 2006. године Босни и Херцеговини донирала преко 70 милиона долара, чему треба додати 50 милиона УСД из Сорош хуманитарног фонда, те 6,3 милиона из Института отворено друштво. Ред је проанализирати како нас је то “усрећило”!

Свакодневно се питамо због чега нам не ваља економија, јавна управа, здравство, правни систем, образовање, култура и уметност… зашто уместо регионалне сарадње имамо експанзију нарцизама и анимозитета “малих разлика”… и зашто медији предњаче у општем слуђивању популације… или како то да су нам деца и омладина огрезла у деликвенцији и накарадним навикама… зашто? Па управо сам побројао категорије какве је Сорош понајвише обасипао новцем, или каквима је преко две деценије несебично „помагао“!

Но, овде морамо поставити нека кључна питања, а примарно: колико је наша колективна свест способна спознати стварност и објективну истину? Ма шта нам сугерисали “компетентни стручњаци” (какви у крајности од неког примају плате), једно је непобитно – стање у друштву увек кореспондира са развијеношћу колективне свести. Зато, примера ради, Скандинавци дан започињу информисањем о пореским олакшицама и сличним питањима која се тичу њиховог личног “џепа”. На другој страни наш дан започиње дневнополитичким мантрама наших лидера и њихових опонената.

И ту управо налазимо примарно извориште наше поприлично унакарађене свести и способности спознаје. Ван сваке сумње овде деценијама (па и вековима, али оставимо се тога) егзистира снажна политичко-медијска спрега примарно базирана на обостраним интересима. Политичарима је у интересу да своје „идеје“ промовишу у максимално могућој мери јер им од тога зависи грађанска подршка, позиционирање или одржавање на власти и остало што иде уз то. На другој страни медијима је у интересу да пласирају садржаје какви привлаче пажњу јавности, односно да пласирају „робу“ каква се добро продаје. Иначе феномен „потрошачког друштва“ базира се на ирационалној перцепцији „потреба“ у каквој људи купују све и свашта без иоле свести да је њихово такво понашање крајње будаласто. Тако и у сфери информација, елементарних претпоставки наше спознаје, понајвише купујемо управо оне садржаје какви нас у бити претварају у „фах идиоте“ или народски речено – у будалетине!

Овде се морамо запитати: како смо уопште дошли у позицију да одређени субјекти манипулишу нашом свешћу у мери да нас претварају у „корисне идиоте“? Прво морамо схватити да је Сорошових 126 милиона долара тек „кап у мору“ онога шта су овде „донирале“ Сједињене Државе и бројне друге државе капиталистичког Запада (говорим о буџетском новцу), па бројне друге фондације попут браће Рокфелер, Мота (Чарлс Стјуарт), белгијске краљевске породице Бодуен и увек присутног Националног покрета за демократију (НЕД). Говоримо о милијардама долара!

Надаље, погледајмо којим друштвеним субјектима су ове паре понајвише даване. То су на првом мјесту конвенционални политички субјекти (политичке странке) и то по Правилу Пентагона ФМ 100-10, па неконвенционални субјекти (НВО, удружења грађана, академска заједница…) по Правилу ФМ 100-5као и у овом „светом тројству“ неизоставни медији. Донирано је и образовању, здравству, култури, уметности и другим сферама друштвеног деловања, али по правилу новац су добијали само они субјекти који су заговарали друштвене промене у правцу интереса „мецена“.

Но, задржимо се на „светом тројству“ политичке плурализације, грађанске „културе“ и медиократије. Шта је произвела политичка плурализација? Данашња БиХ има убедљиво највише регистрованих политичких странака на европском континенту. Само, то никако не значи богатство идеја и конкурентност политичких пројеката. Овде де факто доминира матрица „колонијалних намесника“, без обзира да ли политички субјекти врше ову позицију или претендују на исту. У комплетном Б-Х политичком спектру нећете ни у назнакама наћи идеје слободарства, човекољубља или уопште универзалних цивилизацијских вредности. Све се своди на подаништво према „свјетским моћницима“ и безобзирно гажење/разарање популације и друштва.

Са друге стране у овој земљи немамо експонираност и развијеност невладиног сектора као у Србији или Хрватској, но, то никако не значи да је утицај тих „ревизиониста“ свега и свачега мањи. Овде апострофирам да ћу се овим елементом у даљем тексту нешто поближе позабавити, уз опаску да „невладин сектор“ функционише на идентичним принципима битисања конвенционалних политичких субјеката. Све се своди на подаништво према „донаторима“ и слабљење отпора према хегемонији какву њихове газде настоје наметнути у максимално могућој мери. Све те идеје развоја „грађанског друштва“ у својој есенцији своде се на слабљење отпора империјалном капитализму!

И долазимо до трећег стуба „светог тројства“ нашег слуђивања – медија. Поново долазимо до проблема да плурализам не значи квалитет, него, баш напротив, само кванититет у реализацији злочиначког плана „глобалног затупљивања“ зарад претварања човечанства у модерно робље. И то само дела човечанства које преживи „апокалипсу“ какву су нам (све очигледније!) наменили западни Господари. Овде морам нагласити чињеницу да је у домену медијског слуђивања начињен „напредак“ о каквом је Гебелс могао само сањати. Прво је успостављена контрола над „конвенционалним медијима“ (како постојећим, тако и новопроизведеним), а потом су искориштени капацитети друштвених мрежа (нормално у власништву хегемона) за стварање матрице како је сваки појединац својеврстан „медиј“. У једном тако (циљно) створеном медијском хаосу можемо само резигнирано проценити како ће се опште слуђивање и даље прогресивно развијати, а све у функцији аутодеструкције и самоуништења.

Значи, да резимирамо овај део анализе, колективно слуђивање и претварање популације у „корисне идиоте“ функционише по врло једноставном моделу. Уједињени у „свето тројство“ партократски, квазиграђански и медијски субјекти популацију буквално „бомбардују“ информацијама у обиму какав ни они најинтелигентнији нису способни квалитетно „запримити“ и уврстити у властиту спознају. Свака запримљена информација да би се квалитатовно одразила у домену наше спознаје треба да је претходно критички сагледана, правилно контекстуализована, прихваћена или одбачена у односу на наша лична убеђења, класификована, операционализована, био-хемијски адекватно „похрањена“ (синаптички) и друго.

То, сасвим разумљиво, отвара питање обима информација који човек може запримити у простору властите спознаје. Тиме што неселективно и некритички, па и уз изостанак елементарног размишљања, свакодневно запримамо обиље информација у домену свега и свачега(потребног и непотребног – „потрошачко друштво“) у ствари контаминирамо сопствену свест, властиту спознају. Управо таква контаминација свести на појединачном и популационом плану и јесте циљ хегемона какви су нам „донирали“ милијарде, а узели човечност, интелигенцију, хуманизам. То што нам одузимају територију, државу, инфраструкту, привреду и природна богатства, што на „уложене“ милијарде зарађују билионе, и није наш највећи проблем. Морамо схватити да нам, нашим претварањем у „фах идиоте“ или будалетине, у ствари отимају нам будућност!

Шта је најгоре свако од нас верује да нико на овом свету не влада са више “информација” од њега лично, да ама баш нико није боље упућен у “тајне знања”, као и да је број добијених “лајкова” најбоља потврда његовог утицаја на окружење. Прихватили смо да је боље изражавати се фотографијама и клиповима него речима (јер свако “зна” да слика говори више од хиљаду речи), да своје мишљење морамо сузити на максималнио 140 карактера (Твитер) уколико стремимо да га делимо са другима, да је читање “декадентно” пошто од нас тражи размишљање за какво немамо воље и временакао и да питања личног и колективног идентитета нема потребе преиспитивати с обзиром да смо то “завршили” још 90-их (значи у прошлом веку или у “далекој прошлости”).

Сад, на једној тако климавој интелектуално-перцептивној “бази” неселективно и некрититичко препуштање “бомбардовању” информацијама у ствари доводи до озбиљне контаминације свести. Поменуто “свето тројство” партократије, квазиграђанства и медиократије одлично зна да је колективна слуђеност једини простор у каквом могу постојати и реализовати сопствене интересе, и управо због тога несебично „храни“ овакву ситуацију. У коначници све се своди на интересе, али уз постојање свести о томе да лични и јавни/општи интереси треба да кореспондирају, да садрже бар минимум баланса и општеприхваћених принципа функционисања (ко)релације појединац-друштво. Kод нас је све то унакарађено и дезавуисано, а због чега? Па „продали смо душу“ Сорошу за 126 милиона долара!

KАKО СУ МЕДИЈИ „ПРОДАВАЛИ ДУШУ“ СОРОШУ?

У даљем тексту намеравам се фокусирати на податке које сам прикупио из финансијских извјештаја Фонда за Отворено друштво за период 1993.-2006. година. Из табеларног приказа укупних донација можемо извести сасвим аргументоване закључке који одлично кореспондирају са неспорним чињеницама.

Примера ради, можемо видети да ’93. и ’94. године Фонд у БиХ доноси 7,7 милиона долара (укупно), од чега 1,1 милиона иде „развоју“ медија. То морамо посматрати кроз призму тадашњег настојања Сједињених Држава, НАТО и западних центара моћи да промене карактер рата. Требало је зауставити тада већ тешко ескалирани хрватско-бошњачки сукоб, створити претпоставке усвајања Вашингтонског споразума и враћања ситуације на „почетну позицију“ – савезништва против Срба и новостворених српских држава (РС и РСK)Требало је припремити „Олују“, „Бљесак“ и све оно иза тога.

Наредне 1995. године од укупних 6,7 милиона УСД (значи озбиљан пораст донација) чак 1,2 иде медијима. Увидом у годишњи извјештај (изражен у дојче маркама) видимо како у донацијама предњаче сарајевски листови „Слободна Босна“ и „Ослобођење“, који заједно добијају преко 450 000 ДЕМ или преко 40% од укупног издвајања за све штампане и електронске медије. И ту није урачунат репроматеријал у виду папира, где ова два листа добијају готово 70 тона (за претходну и ту годину штампаним медијима донирано је 165 тона папира). Не треба ни подсећати шта је српски народ западно од Дрине преживео те године, односно у функцији чега су Сорошове паре трошене. За креирање свести да су монструозни злочини над српским народом цивилизацијски прихватљиви обзиром да су у функцији „одбране од агресије“, од „геноцида“, идеја „Велике Србије“ и сличних мантри каквима је бошњачко-хрватска популација хомогенизована против нашег народа!

Долази 1996. „година мира“ у каквој је требало неоружаним дејствима довршити ратне циљеве. Требало је сломити и окупирати Републику Српску, а све у оквиру реализације следећег зликовачког наума – агресије на Србију. Зато се Сорош одлучује на развој „медијског петоколонаштва“ унутар Српске, додуше у врло симболичном износу од 16 500 ДЕМ донираних „Независним новинама“, од укупних 2,6 милиона ДЕМ намењених БиХ медијском „развоју“.

Врло индикативна је наредна 1997. година, кад је Сорошова фондација (из њима знаних разлога)буквално преполовила укупна издвајања за медије у БиХ, а са друге стране драстично повећала донације у Републици Српској. Тако „Независне новине“ добијају 280 000 ДЕМ, чак више од декларисано антимилошевићевског „Репортера“ (само 243 600 ДЕМ), док се бањалучка „Алтернативна телевизија“ (АТВ) задовољава  са 62 866 ДЕМ. важно је напоменути да већи број српских медија добија мање износе. Због чега овакав нагло преобраћање у „корист“ Српске? Па требало је јавност адекватно „припремити“ за септембарски државни удар, за прекрајање изборне воље на локалном и републичком нивоу, те у коначници за нову владу изгласану од стране Бошњака и Хрвата.

И следећа ’98. година је „занимљива“. Укупне донације расту за пола милиона долара, но дистрибуција садржи неке очекиване, али и неочекиване, релације. Очекивано „Репортер“ добија убедљиво највиши износ (надмашио и сарајевске медије) од 287 480 ДЕМ, с обзиром да саучествује у тада већ нескривеном рушењу Милошевића. Истовремено, „Независне“ се морају задовољити са 54 000 ДЕМ, а АТВ са 42 500 ДЕМ, с обзиром да десетак медија из различитих градова Српске добија износе 5-15 хиљада. Но, ово „шкртарење“ чича Сорош већ наредне (1999.) године широкогрудо надомештава па „Независне“ добијају 106 000 ДЕМ, а АТВ за њих невероватних 186 000 ДЕМ. Мислим да контекст тадашњих дешавања и ових донација нема потребе претерано објашњавати.

Елем, у наредној 2000. започиње „драматургија“! Те године БиХ медији добијају свега 252 000 УСД, односно тек 15-20 одсто онога шта су добијали претходних неколико година – док су служили реализацији хегемонистичких циљева својих донатора. Знамо сви шта се догодило 5. октобра те године, па можемо врло лако закључити да је новац преусмерен на тада „актуелно игралиште“ – београдско. И наредне три године сличан тренд прати Сорошове донације, а онда се „прича“ своди на тек неколико десетина хиљада. Последње 2006. године, бар по службеном извештају Отвореног друштва, медији у БиХ нису добили нити један долар! Зашто? Ваљда је „ђаво“ проценио да је довољно платио медијско „продавање душе“!? На ред је дошло „чистилиште“!

У резимирању овог дела анализе морам апострофирати једну чињеницу. Гро Сорошових донација отишао је сарајевским пробошњачким и, уједно, антисрпским медијима. Отворено друштво је издашно финансирало уништавање Републике Српске и разбијање српског народа. Садржај какав су емитовали донирани медији понајбоље сведочи/доказује како се њихово деловање своди на разарање српског етничког бића. Од укупно издвојених девет милиона долара свега 10-12 одсто добили су „српски медији“, а препустићу сваком понаособ на оцену колико су исти доприносили Републици Српској, а колико саучествовали у злочинима против ње. Но, једно је непобитно – медији из Српске (не могу их називати српским) „продали су душу“ газда Сорошу за (горе-доле)милион долара. Сада, можда то делује премало, али морам подсетити, како сам напред поменуо, и на неке друге (сличне) фондације, а ту су и донације држава!? Ипак се ту ради о мало више милиона. Да ли је то много или мало? Ко би то знао!

ЏОРЏ СОРОШ „ЛИБЕРАЛИСТИЧKИ ГЕБЕЛС“!

Сороша је „либералистичким Гебелсом“ назвао руски политички аналитичар Михаил Леонтјев аргументујући то ставом да сваку државу која му преда део свог богатства, преко властитог институционалног и медијског апарата, „хијенски напада“ оптужбама за најгора идеолошка и неморална чињења. Сопствени неморал импутира жртвама злочина, шта је управо својствено фашистичким методама.

Но, овде долазимо до својеврсног проблема: како неког декларисаног Јеврејина поистовећивати са фашистичким или нацистичким идејама и чињењима? Врло једноставно, и Ротшилди и Рокфелери, као и многи други њихови најближи сарадници попут Сороша, декларишу се као Јевреји (иако нису „етнички Јевреји“, а национално поријекло им је немачко, америчко или мађарско, док се декларишу „наднационално“ и на линији Новог свјетског поретка)Центри моћи окупљени око „јеврејских“ породица Ротшилда и Рокфелера су идејно креирали а затим и материјализовали (створили)тоталитаризме попут фашизма и нацизма, те изазвали два светска рата, а све зарад сопственог богаћења. Дакле, морамо начелно раздвојити страдања Јевреја од тога ко је генерисао холокауст.

Данашње човечанство тавори са низом тешких проблема јер није адекватно/квалитативно схватило извориште фашизма/нацизма, односно да овакве идеологије нису побеђене, него су преживеле и развиле се до неслућених размера. Морамо схватити да је нимало случајно за првог предсједника Билдерберг групе изабран члан нацистичке партије и СС официр (након женидбе са Јулијаном и обавештајац) холандски принц Бернард. Па и то да је Рокфелерова Трилатерала „млађа сестра“ Ротшилдове Билдерберг групе, те да је Сорош врло важан експонент обе ове неофашистичке организације. Уосталом, и „Сорошов човек број 1“ у БиХ је такође декларисани Јевреј – Јакоб Финци, човек који је Републици Српској нанео зла много више него се то и званично и незванично сме рећи.

Неупућене морам подсетити да је Јакоб Финци дводеценијски верни сарадник клана Изетбеговића, од Алије до Бакира, те да је као такав финансирао на стотине пројеката кривотворења историје, лажне босанске историографије, креирања бошњачког “менталитета жртве” и остало.

Истовремено, пресудама “Сејдић-Финци” овај Трилатералац отворио је пут ка одлуци Уставног суда БиХ о конститутивности народа, која је иако супротна Дејтонском и Вашингтонском споразуму и међународном праву уопште, ипак произвела погубне последице по Републику Српску и српски народ. О Финцијевим антисрпским делатностима можемо говорити у недоглед, али поента је ваљда јасна.

Зашто о овим проблемима нема ни помена у српском и регионалном јавном дискурсу? Просто, на сцени имамо „свето тројство“ партократије, квазиграђанства и медиократије, како већ рекох, коме се ретко ко усуђује супротставити. Овдашње „елите“ продале су душу ђаволу (Сорошу) за тричавих 126 милиона долара, а кад елита „ћути“ светина се забавља садржајима какве им нуде у неограниченим количинама и без икакве критичке мисли. Сорошов циљ општег слуђивања је постигнут!

Аутор: Борислав Радовановић 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here