Брисање трагова страдања Срба у Хрватској

Поделите:

Предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић оцијенио је да нова хрватска држава темељно и предано ради на реинтерпретацији историје Срба и Хрвата у 20. вијеку, са фокусом на период постојања Независне Државе Хрватске /НДХ/, а настављено је и брисање трагова страдања Срба у Хрватској. 

Поводом обиљежавања Свеевропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима и 75 година од особађања Дјечијег дома за ратну сирочад у Јастребарском, Басташић је рекао за Срну да овај хрватски државни пројекат предводе историчари Института друштвених наука „Иво Пилар“ из Загреба, Хрватско жртвословно друштво, Хрватски меморијално-документациони центар домовинског рата и Хрватско културно вијеће, уз подршку врха Католичке цркве.

„Након што су хрватски бојовниџи у протеклом рату уништили више од 3.000 споменика жртвама рата од 1941. до 1945. и спалили више од 2,7 милиона `неподобних` књига, настављено је брисање трагова страдања Срба у Хрватској, а посебно ревизија њиховe улогe у дизању устанка у Хрватској и БиХ и народноослободилачкој борби уопште“, истиче Басташић.

Он је нагласио да је тако Јасеновац постао „радни логор“ у коме готово да није било мучења и ликвидације Срба, Рома и Јевреја и у коме је „највише било хрватских жртава након завршетка рата“.

„Покољ Срба у глинској цркви представљен је као великосрпска лаж и еклатантан примјер уливања колективне кривице и геноцидности хрватском народу о чему је у неколико наставака писано у фељтону хрватског `Гласа Концила`. Покољ Срба и Јевреја на Јадовну представљен је као резултат митоманије покојног историчара Ђуре Затезала, а кажу и да у Шарановој јами на Велебиту нема ниједне кости, него само смеће“, наводи Басташић.

Он указује да се у крашке јаме у Лици и на Велебиту спуштајуе екипе организоване од хрватске владине агенције, „чисте“ их од костију које онда возе у Осијек и похраљују у такозваној привременој гробници.

„Логори за жене и дјецу или само за дјецу, које је Независна Држава Хрватска формирала у Метајни на острву Пагу, Сиску, Јастребарском, Горњој Реци, Лобор Граду, Крушчици и на још неколико мјеста посебан су трн у оку и мрља на хрватском образу, па се ова мучилишта и губилишта проглашавају `прихватилиштима`, `дјечијим домовима за ратну сирочад` и слично“, каже Басташић.

Он је рекао да се о стравичној истини о формирању логора за свештенике Српске православне цркве и њихове породице у Цапрагу код Сиска не говори ништа.

„У ове дане, када се сјећамо српских жртава крвавог августа 1941. године, обиљежава се и 75. година од ослобођења преживјеле српске сирочади из концентрационог логора за дјецу у Јастребарском“, рекао је Басташић за Срну.

Кроз тај логор НДХ, за нешто више од сто дана његовог постојања, прошло је 3.336 деце од једне до 14 година, највише српске, од тога више од 2.000 са Козаре и Поткозарја.

„Дјеца, која су у јуну и јулу 1942. у Јастребарско допремљена из Старе Градишке и Јасеновца, насилно су одвајана од својих мајки. Сва су боловала од тифуса, дизентериjе, оспица, дифтериjе или отеклих ногу од глади“, подсјећа Басташић.

Он је навео да су часне сестре из реда Светог Винка из Загреба, коjе су имале управу у своjим рукама, нечовjечно поступале са дjецом, изjављуjући отворено да су то „партизанска дjеца, да су то српска дjеца и да помагати ту дjецу значи одгаjати оне коjи ће касниjе њих клати“.

„Стариjу и здраву дjецу, и то дjевоjчице, тукле су и силиле да пjеваjу усташке пjесме, те да дворе усташе, коjи су били дневни гости часних сестара. За непуних мјесец и по дана у овом логору живот је изгубило 768 дјеце“, рекао је Басташић.

Око 500 гробова безимене дjеце иза ограде гробља у Јастребарском свjедочи о усташком поступку према тоj дjеци, али и такође и о поступку часних сестара.

Преживјелу дјецу из овог концентрационог логора ослободила је 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада Народноослободилачке војске Југославије.

Хрватско жртвословно друштво, Хрватско културно вијеће и локална жупа организују данас комеморацију са „пригодним“ програмом, поводом обиљежавања Свеевропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима и 75 година од „партизанског напада“ на Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском

Након мисе у жупној цркви у Јастребарском, биће положени вијенци на мјесном гробљу.

Услиједиће и излагање о поријекла дјеце у Дјечијем дому за ратну сирочад у Јастребарском, са посебним освртом на дјецу са Козаре и улогу кардинала Алојзија Степинца, свештеника, часних сестара „милосрдница“ и других добротворних удружења и појединаца у збрињавању ратне сирочади у Јастребарском.

Поделите:

1 коментар

  1. У лондонској “Нашој речи” објављен је чланак партизанског дисидента, инжењера Стеве Косановића – Јабучара, заменика комесара Групе кордунашких партизанских одреда под насловом “На конференцији са Бакарићем”, где cтоје ове речи:

    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…

    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: ‘Хрватска бригада ослободила српску дијецу’. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: ‘Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“ (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, Јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

    Такође, у лондонском издању Тошићеве издавачке куће „Наше дело“ и његовог билтена „Наше речи“ око којих су се окупљали извесни интернационалисти, ђиласовци, троцкисти, филокомунисти, фашисти, темплари, масони и шпијуни европских и америчких империјалиста, штампана је књига др Богољуба Кочовића „Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985. Кочовић је у књизи свесно извртао историске чињенице када су у питању наше српске жртве. Његова гебелсовско-ревизионистичка књига се ни по чему не разликује од извесних гебелсовских –ревизионистичких и расистичких књига, које су публиковане на енглеском, француском и немачком језику у Европи и Америци, у којима су извесни гебелсовци оспоравали геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 250.000 до 300.000 хиљада! (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981).

    Имајући на уму да је наша Света Српска Православна Црква званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног, окупираног, потлаченог и пониженог српског народа у Другом светском рату и о томе нема дискусије.

    Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:

    „Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).

    У Американском Србобрану од 1985. године објављен је чланак М. Васића под
    насловом „Зашто се истрчавати“. Њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Чланак сам припремио у целости, који гласи…

    ЗАШТО СЕ ИСТРЧАВАТИ?

    Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ књиге под горњим насловом, коју је издала библиотеа „Наше дело“, из Лондона. Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.

    Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.

    Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог
    светског рата износи 1.014.ооо, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим. Познато је да званични број жртава најогорценије побијају др Туђман и неки други Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности подржава др Туђмана.

    Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи
    Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на
    универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није
    струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у
    Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи
    “Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum
    1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000
    жртава, /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може
    сакрити“/.

    Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог
    аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нажој
    земљи. Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.

    Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме рату. Он је је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи, као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска православна црква, на основу књига крштених и умрлих.

    У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о
    геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је
    недавно одлучио да убрза свој рад./ „Политика“, Београд, 21/6/85.

    Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може
    сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него
    истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровић, председника Хрватског народног вијећа, који
    не носи Србе у свом срцу.

    Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за
    стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису (Види: М. Васић, Зашто се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here