Да ли је чувени експеримент са затвореницима на Стенфорду уопште био тачан?

PrisonExp.org An image from the 1971 Stanford Prison Experiment, which raised questions about the nature of authority. Recently, skeptics have questioned the study’s findings.
Поделите:

Психологија преиспитује своје корене

Потреба да се сруше статуе превазилази јавне тргове земаља у превирању. У последње време, осећа се и у психологији.

Последњих месеци, стручњаци и новинари су везали конопце око бар три споменика модерном психолошком канону.

Чувени експеримент у Стенфорд затвору који је доказао да људи који изигравају чуваре брзо покажу некарактеристичну окрутност, сада је под лупом јавности.

Kао и чувени тест са медењацима који је показао да деца која могу да одложе испуњење жеље постижу боље резултате у школи од оне која не могу.

А концепт умањења ега, идеја да је снага воље попут мишича који се тренира али и умара, такође је доведен у питање.

Од 2011. психологија интензивно преписпитује своју предисторију, преправивши више од 100 познатих студија. Често се оригинални резултати не могу репродуковати и цео процес закључивања је обојен генерацијским променама.

„Ово је фаза чишћења куће и дошли смо до закључка да ствари нису тако жестоке као што смо мислили“, рекао је Брајн Носек, професор психологије на Универзитету Вирџиније, који је 2015. објавио рад у коме наводи да је око 60 посто истакутих студија имало другачије резултате у другом покушају. „Сведоци смо реформаторског момента“.

Студије живе у општој култури као моћне метафоре, објашњења за наша понашања за која мислимо да су тачна.

Експеримент из затвора Стенфорд је добар пример. Филип Зимбардо је 1971. регрутовао 24 студента и насумице им доделио улоге „затвореника“ и „чувара“, сместивши их у лажни затвор.

После шест дана др Зимбардо је прекинуо експеримент, изветивши да су „чувари“ превише почели да се уживљавају у улоге. Постали су насилни, неки шокантно.

Експеримент је др Зимбарда учинио познатим. Али су стручњаци довели у питање студију, тврдећи да је аутор подстицао „чуваре“ да буду тешки.

Да ли је то подучавање „позив за све врсте психолошких злоуптреба“, написао је Питер Греј, психолог са Бостон колеџа који је одлучио да избаци свако помињање овог симулатора из свог уџебника. „Kада су се чувари понашали овако и погоршавали своје понашање, док је Зимбардо гледао и наводно (својим нечињењем) одобравао све то, зар то није субјекте убедило да се понашају како треба?“

Др Зимбардо је рекао да је експеримент „демонстрација онога што би могло да се догоди“ људима на које утичу друштвене улоге и спољни притисци и да они који га критикују нису схватили поенту.

Проблематика у вези са студијом са медењацима и егом је другачија али се стручњаци питају: да ли је ово нешто или је ништа?

Чак су и млађи психолози, који су спремнији да прихвате самоисправке, супротстављени по овом питању.

„Нарочито са егом, чини се да има неке истине у томе – имао субјективни осећај когнитивног замора“ после наметања самоконтроле, каже Kети Kоркер, професор са Гранд Вели државног универзитета у Мичигену.

Недавно понављање експеримента једног од оригиналних аутора пружило је доказе који иду томе у прилог, али не много јаке, рекла је др Kоркер.

„Можда то не проучавамо како треба. Не знам. Боље питање би могло да буде шта је потребно да се убије овако велико откриће?“

The New York Times

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here