Да ли је институција кумства изгубила значај?

Поделите:

Институција кумства проистекла је из поретка примања у Цркву, дакле, из праксе крштавања одраслих; касније ће она бити пренијета и на крштавање дјеце.

Онај који би желио да постане хришћанин, био би дужан да своју жељу саопшти предстојатељу Цркве, посредством неког од чланова Цркве, који би постао јемац за онога који жели да ступи у њу: тај хришћанин доводио би кандидата пред епископа и узимао би учешћа у тајни крштења. Сви су изгледи да је таква особа, јемац, постојала још у апостолско доба.

Тако је, дакле, кум првобитно био онај ко у Цркву доводи њеног новог члана, ко свједочи за њега пред црквом. Функције кума би са обављањем крштења престале да буду актуелне. Међутим, духовна веза између кума и човјека кога је он привео бањи крштења не би била прекинута. Кум је, у извјесном смислу, себе могао сматрати духовним родитељем онога кога је прихватио.

Приликом крштавања одојчади и дјеце није било потребе за свједоцима. Сами родитељи приводили би своју дјецу епископу, и васпитање дјеце се, природно, повјеравало њима. Када је у V вијеку педобаптизам постао уобичајена појава, институција кумства се већ била уобличила у потпуности. Природно је да се појавила тежња да се кумовање примијени и на праксу крштавања дјеце.

Функције кумова доживјеће модификације приликом преношења институције кумства са крштења одраслих на крштење дјеце. Њихова улога више се није у потпуности реализовала самим крштењем, него се тек актуализовала од момента прихватања дјетета из бање крштења. Кумови су постајали свједоци и јемци пред Црквом да ће дјеца коју су крстили и прихватили бити васпитана у хришћанској вјери.

Правило 53. Трулског сабора учинило је да у црквено законодавство дефинитивно уђе и устали се учење о духовном сродству проистеклом из крштења, које ће послужити као основа за развој византијског законодавства у сегменту везаном за духовно сродство као препреку склапању бракова. И Јустинијаново законодавство, и 53. правило Трулског сабора имају у виду искључиво кумове мушког пола.

Међутим, у праксу је свакако прије VII стољећа почео улазити обичај (барем на Западу, јер Трулски сабор тај обичај не спомиње) узимања двоје кумова различитог пола. И поред противљења папе Лава Великог, и супротно одлуци Сабора у Мајнцу из 888. године, обичај узимања више кумова усталио се у Католичкој Цркви. Из Католичке Цркве овај ће обичај продријети и у Православну Цркву.

Јемство, да би било реално и валидно, мора, даље, бити дато од особе која је кадра давати гаранције, а услов за то је пунољетство. Пунољетство представља неопходни предуслов за свјесно приступање овоме чину и за свјесно прихватање обавеза које кум преузима на себе. Императив пунољетства додатно се проширује у том смислу да се од самих кумова захтијева да познају основне истине хришћанске Цркве. Другим ријечима, они чија црквеност није изграђена не могу бити кумови. На овом услову у подједнакој мјери инсистирају и Православна и Католичка Црква.

Какве год да су биле реалне црквене потребе, кумство је својевремено представљало живу црквену институцију. Данас је, међутим, оно изгубило свој значај и чува се само као незаобилазни ритуал. Ово маргинализовање значаја кумства последица је губљења самог његовог смисла. Већини кумова, као и родитељима, крајње су нејасне функције кумова, особито оне које се тичу давања јемства пред Црквом.

Нејасност функције кумова доводи до губљења осјећаја оне одговорности коју кум преузима на себе у односу на кумче. Због тога нема ничег изненађујућег у томе што се кумови не бирају према критеријумима корисности за Цркву, него се полази од критеријума животне свакодневице, због чега неки пут бивају изабрани и иноверци или малољетне особе.

Институција кумства наравно, уколико би било могуће вратити јој пређашњи значај и обновити њен аутентични смисао, могла би да учини огромну услугу црквеном васпитању дјеце. Црква је та која би морала вршити избор кумова, или, ако се препушта родитељима, он опет треба да се спроводи уз сагласност и одобрење Цркве, а не смије се сводити на пуко удовољавање родитељским жељама; за кумове се могу бирати једино особе кадре да испуне обавезе које им се повјеравају, особе свјесне преузете одговорности. У цјелини посматрано, да би се обновила институција кумства, неопходно је вратити јој онај благодатни карактер.

(Никола Афанасјев, превела: Ксенија Кончаревић)

Sedmica.me

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here