ДЕФЕТИЗАМ И УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ

Поделите:

Последњих година (пре)често смо имали прилике да чујемо позиве да се поводом Косова и Метохије прихвати некаква наводна реалност. Посебно је интензивирана кампања за прихватање ,,реалности’’, откако је средином прошле године најављен, а тиме и де факто започет унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. На онај најекстремнији и већ одавно препознатљив по таквим ставовима, део јавности – назовимо га отворено другосрбијански, смо већ навикли. Њихова политика је сасвим јасна, они се залажу да прихватимо независност Косова, не само да прихватимо, него и погурамо унитаризацију БИХ – посебно ЛДП пропагира овакву активну аутодеструктивну политику по наш народ у РС и БИХ, такви се залажу и за што већу аутономију Војводине, а знамо куда на овим просторима такви захтеви могу даље да воде. Много интересантнија појава од ЛДП и осталих класичних духовних синова и кћери Латинке Перовић, су они који нису толико препознатљиви као део те бранше, који су у различитим епохама или по различитим питањима имали и различите ставове, па их је много теже сместити у том смислу на тај екстремни аутошовинистички пол. Поготово што такви често користе реторику, која је одвратна искреним анационалним и антисрпским апологетама – често се позивају на националне вредности, очување аутентичне наше културе, критикују деструктивне утицаје у том смислу споља и лоше стране глобализације, потенцирају важност народа, заједнице, изражавају бригу за село и нашу демографску будућност, одлив мозгова, и многе друге ствари које заиста јесу проблем и по тим разматрањима и ставовима могли би да се сврстају у патриотски спектар. Чак и њихови аргументи у прилог дефетистичкој опцији поводом Космета, имају криптонационалистичко оправдање – тамо има много Шиптара, шта ће нам Косово када би Косово у Србији направило од ње двонационалну државу, а можда би и гро министара, па и премијер био Шиптар итд. Наводе се и економски и безбедносни итд. разлози за предају Космета. За разлику од већински презрених у Србији особа, на том спектру који је за приухватање независног Косова, у овом колу су се ухватили многи који имају знатно бољу репутацију, јер су нешто у својим занимањима урадили, поседују одређени углед и нису политички јавно компромитовани. Навео бих само неке попут председника САНУ, Владимира Костића, академика Љубомира Симовића, Душана Ковачевића. Посебно је тужно када Љубомир Симовић, човек који је написао и по чијем сценарију је урађен Бој на Косову, сада даје дефетистичке предлоге, јер се забринуто пита шта бисмо са Косовом и да нам га врате. Симовић се тако вероватно сврстао уз онај део елите који се окреће увек у духу времена и како ветар дува, што и већина народа често ради(али срећом не и око Космета), мењајући странке и мишљења о одређеним питањима, мада ово питање око кога кардинално мења став, је фундаментално и није нешто страначки и уско дневнополитички па да човек олако га мења. Љубомир Симовић из 1989. године и овај сад, неодољиво асоцира на разлику између Новака Килибарде из тог периода и овог данас. Наравно да само будала никада не мења мишљење, али постоје и неке фундаменталне ствари око којих се не праве тако радикални заокрети. У нечему се ипак мора бити постојан, иначе нема никаквих оријентира и све је подложно промени и продаји. Да ли је Симовић био искрен тада или сада, Килибарда и сл. и да ли су се икада искрено залагали за нешто или увек опортунистички то је питање за њих. Осим тог аргумента да је нама Косово само терет, економски, безбедносни, због толико Шиптара непријатељски настројених према нама, често се као што ради Душан Ковачевић потеже аргумент, како немамо више деце за ратовање. И бивши председник САНУ, Хајдин такође недавно је устврдио како је овај народ требало већ навићи да је Косово заувек изгубљено. Чак и професор уставног права, Кутлешић предлаже кршење Устава и признавање независног Косова чак и де јуре. У оквиру унутрашњег дијалога, предлог Владимира Трапаре, о некаквом условном признању Косова, наишао је, као и сви предлози у том смеру, од стране медија и мејнстрим јавности на здушно одобравање. Имамо и условно речено, националисте, попут Чедомира Антића и сл. ћосићевске провенијенције који се залажу или за признавање Космета или његову поделу, а за узврат би се то компензовало неком другом територијом, у виду РС нпр. и заштитом и аутономијом Срба и наших верских и културних објеката доле. У чему је конструкцијска грешка свих оваквих ставова?

Најпре, у истинском одсуству духовне димензије, сакралног значаја који Космет има за српску државу. У геополитици, као и животу, нема ни коначних победа ни пораза, већ се вечито (о)креће. Такву грешку праве они националисти који све посамтрају једино у западном рационалистичком кључу, па тако кажу шта ће нам Косово, ту су ионако Шиптари, узмимо Српску тамо су наши. Такву сакралну димензију, поред Космета, имају и сви крајеви где живе Срби, и који су били или су и даље значајни – у Српској, БИХ, ЦГ, Македонији, делови Хрватске итд., али међу њима ипак постоји  хијерархија и асиметрични су. Међутим Космет није ни само духовно и сакрално, ни само територијално питање, већ и једно и друго. Космет апсолутно обухвата све аспекте наше државе и народа.  На Космету је наша историја, наш настанак, светиње, наш народ, и наравно да о томе треба да водимо рачуна. Али, као што би рекао Ђинђић, у последњем интервјуу пред убиство, заштитом Срба и аутономијом наших верских објеката, тиме се још права Србије као државе не завршавају. Косово је и наша велика геополитичка макротврђава, осим народа, светиња, симболичког и државног значаја, то је и скоро 13 посто наше територије, многа рудна и природна богатства којих се ниједна земља на свету не би одрекла. Свуда где живе Срби у околним државама, ми смо већ признали да живе у тим државама, и то нису биле територије које су биле у саставу Републике Србије, па се издвојиле из ње, него у другим републикама које су зе издвојиле у грађанским ратовима за јхугословенско наслеђе. Нама је битна заштита и положај и да Срби у тим земљама имају сва права, а у РС имамо и обавезу да је штитимо од свих насртаја и покушаја укидања. Потребно је у случају РС радити као што Шиптари раде, направити да де факто она буде све државнија и повезанија са Србијом, а сам де јуре статус, није јој најбитнији, поготово што Србија преко ње има утицај на целу БИХ. Али, не долази у обзир било какво смањивање њених надлежности и промена статуса на нашу штету. Срби у РС немају потребе да први посежу ту за радикалним решењем, осим уколико друга страна радикалним посезањем то не испровоцира прва. Нама одговара и изворно дејтонска Српска, и користити њу у сврху предаје Космета, није нарочито мудро. То се може повезати у смислу наше поретње и адута у рукаву, ради огољавања дуплих стандарда, поготово јер се малтене зна да такву компензацију ниједна сила не би аминовала. Још опаснији су некакви предлози о условном одрицању од Космета, попут уласка у УН, ако ми нешто добијемо или Трапариног предлога. Та логика, да ће они и то одбити, па нам то даје алиби није на месту, јер оно што је апсолутно неприхватљиво и црвена линија, то се никада ни не нуди, чак и кад би се знало да ће бити одбијено. У том смислу не треба ништа да радимо што ниједна друга држава не би радила. Такви предлози би у нормалним земљама били редак изузетак и неблагонаклоно би били дочекивани у јавности, замислите само Израел, или Британцима да кажете нешто за далеке Фолкланде, па чак и Украјинцима за Крим и Донбас. Но, овде се одомаћило да су некакви дефетистички предлози малтене мејнстрим. Замислите у Хрватској, деведесетих година пре пада Крајине, да је неко у Загребу позивао на реалност, јер тамо су Срби који не воле Хрватску и сл. аргументи које овдашња кругодвојкашка елита често користи. Мало незамисливо, зар не? У Хрватској чак ни Пуховски, Чичак и сл не доводе у питање карактер последњег рата са хрватског становишта, само што ето за разлику од оних који их нападају, признају да је у том, по њима, праведном рату, било и злочина над Србима.

Када се каже реалност и прихватање исте, мора се знати да је реалност сувише апстрактан појам и да постоје разне верзије реалности, зависно из ког угла посматрате ствари. Реалност је и да Косово скоро десет година од проглашења независности, није постало држава. Оно то, без сагласности Србије, никада не може ни постати, Зато су никад јачи притисци на нас, јер јасно је да ако би ми пристали на ту тзв. реалност, да би се онда и дуге земље сагласиле, јер би то питање било обострано договорено и затворено. Реалност је да већина становништа  на планети не признаје тзв. Косово, не може да уђе у СБ УН, чак и неколико земаља ЕУ и НАТО не признаје ту творевину и већ су почели из сопствених интереса да коче тзв. Косово на путу евроатлантских интеграција. Реалност је и Република Српска, као и то да Србија заузима централни положај на Балкану, да су Срби најбројнији народ у екс ју, и да се без решеног српског питања, не може имати стабилан Балкан. Кад кажем решеног, мислим на начин да задовољава виталне интересе Србије и српског народа. Реалност је и да је данас ситуација повољнија по нас него када смо бомбардовани и када је Косово прогласило независност. Наравно да ми де факто не контролишемо Космет, али ми смо се и сами сагласили, и резолуцијом 1244 СБ УН, која је такође реланост и Бриселским споразумом, да дајемо Приштини највећу могућу аутономију на свету и да не желимо да владамо Шиптарима, али онима који нас и даље притискају да прихватимо њихову реалност и то је мало, све до некаквог споразума којим би Косово ушло у УН, чиме би и питање српског признања било потпуно ирелевантно. Реалност је чак и да је Србија преко Српске листе повратила донекле и де факто утицај на Косову, иако је тај кондоминијум БГ-ПР, или тријумвират када придодамо и међународни фактор вероватно перверзни sui generis у светујер у истим институцијама делују људи који дијаметрално супротно посматрају статус тих институција. Не знам коју то још реалност треба да прихватимо, када смо дали све што смо могли и смели, а све преко тога би било самоуништење, и то чак ни за шта заузврат. За вечити пут у ЕУ, који се измиче ионако стално као хоризонт. Осим сакралне и територијално државне димензије, одрицање од Космета било би погубно по наше унутрашње прилике, стабилност и домино ефектом, након дообровољног одрицања од виталне територије, више не би било никаквих граница и све би било дозвољено – претила би потпуна дезинтеграицја Србије. То не могу да порекну ни они који налазе погрешне аналогије у виду Француске и Алжира, јер Алжир није територија на којој је настала Француска ни као држава ни као идеја, није колевка, већ освојена колонија која је стотинак година била под француском влашћу. Бесмислени су модели две Кореје, Немачке, јер се ту радило о истим народима идеолошки и услед деловања светских сила раздвојениму две независне државе. Кина и Тајван су такође пример једног народа, па и то није добра аналогија, осим ако би се гледало у смислу де факто независности, али не и де јуре, што би у овом тренутку одговарало Србији. О овоме треба мислити, када слушате препоруке оних који стално наводе селективне реалности, у различитим ситуацијама нпр. Космета и РС, увек је реалност на штету Срба. Титоистичка крилатица слаба Србија јака Југославија, добила је наставак у еврофанатичној слаба Србија, стабилан Балкан. Наравно да су и мир и стабилност нешто нама неопходно, и важно(Србији је као ваздух потребно барем још двадесет година мира), али чак и то има цену и некад је мање зло нестабилност од потпуне предаје чемберленско-даладјеовске, зарад лажног мира и предаха. Нико не каже да ми желимо два милиона Шиптара у Србији и Тачија за председника скупштине по македонском моделу. Најпре, Шиптара нема на Космету колико се званично мисли и биће их све мање, поготово ако још добију и визну либерализацију. Србија прихвата све оне грађане, који желе да живе у њој, прихватају је и не крше закон и не чине злочине и нису чинили. Наравно да у хипотетичком повратку Косова у Србију и де факто, не би било места ни за Тачија и већину Шиптара који у таквој Србији не би желели да живе. Тако да је тај аргумент да нам Космет не треба све и кад би Шиптари хтели да се  врате у састав Србије, бесмислен, јер је то немогуће и они никада то неће хтети, нити је то могуће. Када је у питању аргумент да немамо деце за ратовање, опет је у питању манипулација. Најпре, нико нормалан не жели рат тек тако, и он је увек крајња опција, када су све друге исцрпљене. То да свако ко није за формално одрицање од Косова и признање тзв. реалнсоти је истовремено и за рат, је манипулација. Само питање рата је комплексно, и као што је сулудо заговарати ратове тек тако, исто тако је сулудо и априори одбациваање истог – јер какву поруку шаљете другима ставом да никада нећете ни за шта ратовати и да је све друго мање важно од тога да избегнете рат. Рат уназађује и кошта и економски и у људским ресурсима, али зато нормална држава не прибегава истом осим када је баш приморана и када је већа штета при избегавању истог. Уосталом исти увек избијају из многих сложених разлога, и увек је за њих потребно барем двоје. Какви су то преговори и дијалог, ако се каже да ако одбијете максималистичке захтеве шиптарске и њихове западно-менторске стране, добијате етикету да сте за крв и рат? Због чега уосталом постоје све војске на свету, осим због тога што постоји могућност да се некад деси неки рат за шта се  војнции обучавају? Војску има чак и Швајцарска, која преко двеста година није ратовала. Ако ми као најбројнији народ, на просторима тзв. западног Балкана, са нерешеним питањима, горком прошлошћу и територијалним споровима немамо деце за рат, како то да сви други, па и мањи народи га имају – Албанци, Бошњаци, Хрвати. Уосталом Србија се у овом тренутку не бори дa поврати ефективну контролу над Косовом, већ само не жели да се одрекне својих минималних права и државности, макар формалне, што свакако није хушкачки и агресивно већ малтене један крајње минималистички став, који чак и такав они који позивају да прихватамо реалност јер немамо деце за ратове одбијају. То су они који хоће да пожуримо и предамо све, зарад наводне сигурне будућности, као да у свету не постоје десетине замрзнутих конфликата, неки трају и деценијама скоро без жртава. Уосталом, када одете на Кипар или у Израел, да ли имате утисак да живите у некаквој језивој земљи без будућности, или у тренутно релативно мирним, развијеним земљама, поготово ако се упореде са нама. Нико нормалан не жели рат, али још мање нико нормалан у Србији не би требало да жели одрицање од Косова и Метохије, јер ако га се једном добровољно одрекнемо одрекли смо се себе и изгубили смо право да га некад можда повратимо. Оно за нас има врховну вредност чак и овако тренутно окупирано (можда баш зато и већу него да нам сад и фактички припада ), а да ли ћемо га некад повратити потпуно то само Бог зна. Сун Цу Ву је давно рекао да је непријатеља најбоље поразити без (директне) борбе, а стара римска изрека мудро каже – ако желиш мир, онда се спремај за рат!

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here