ДИМИТРИЈЕВИЋ: Нико није против добросуседства, али се зна шта је Ватикан урадио у Херцеговини

Поделите:

Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.“

Ово у интервјуу „Искри“, чији други део објављујемо данас, каже Владимир Димитријевић, наш цењени православни публициста.

Можете ли нам објаснити каква је то идеологија митрополита пергамског Јована Зизјуласа, чије идеје и дело прате и изузетно поштују одређени људи који делују у Српској Цркви?

           Цитираћу највећег француског православног богослова данас, Жан Клода Ларшеа, који тврди да је Зизјуласово учење јерес туђа православној вери, и чија је књига о тој јереси, „Личност и природа“, објављена и на српском језику, у издању Центра за црквене студије из Ниша. Он је у интервјуу датом „Печату“ јасно рекао: „Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је,међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва.  /…/ Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече !). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.“ (http://www.pecat.co.rs/2015/08/klod-larse-putovanje-ka-crkvi-od-istoka/) Зизјулас је најжешћи екумениста и заговорник зближавања са Ватиканом у новијој историји Цркве од Истока, човек који се формирао на папистичкој теологији.

   Који су то људи из нашег епископата и шта желе да постигну делујући у име идеја наведеног митрополита?

Један од главних његових следбеника је професор догматике на Богословском факултету Универзитета у Београду, епископ др Игњатије Мидић, аутор досадашњих уџбеника веронауке за србске школе, о чијим неправославним учењима је већ више пута писано. Пре свега, ту је обимна и изузетно озбиљна студија архимандрита др Никодима Богосављевића, „Против учења епископа Игнатија (Мидића )“, као и моја књига „Теологија или технологија/ Питања православног лаика еписопу Игњатију Мидићу“, доступна и на Интернету.(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf).                                                                       Какве су последице прихватања зизјуласовштине, видимо на сваком кораку – рецимо, у Епархији захумско–херцеговачкој, чији епископ, који је одбранио докторат о Зизјуласу, свим силама сарађује са тамошњим римокатоличким прелатима, без обзира шта је наш народ преживео од усташа и без обзира што се херцеговачки римокатолицизам суштински не ограђује од деловања својих бискупа и фратара у Другом светском рату. Србски епископ себе је чак називао и бискупом херцеговачким, и читао је Символ вере са папистичким додатком filioque скупа са дубровачким бискупом Матом Узинићем. (https://www.youtube.com/watch?v=Y66EHPAeQYQ) Уводио је, као да следи реформе Другог ватиканског концила, и жене у олтар, што је невиђено кршење канона Православне Цркве. (http://www.rtvbn.com/29615/Grigorije-prekrsio-Kanon-Pravoslavne-Crkve)

Допустио је себи да мученичке храмове, попут оног у Пребиловцима, илуструје модернистичким фрескама зизјуласовског сликара (не предањског иконописца) Стаматиса Склириса. (http://borbazaveru.info/content/view/8147/1/) Свом архијерејском заменику допушта да има разумевања за Алојзија Степинца, чак да га хвали као „солунског добровољца“ (http://borbazaveru.info/content/view/10587/1/), а својим свештеницима (svećenicima?) дозвољава да Светог Саву, оличење православног аскетског духа, изједначавају са Фрањом Асишким, човеком који је био у духовној самообмани. (У васкршњем броју часописа „Видослов“ 2018. године ).  Тај епископ папу Фрању у Сарајеву поздравља као пророчког носиоца Духа Светог (http://vladikagrigorije.info/pozdrav-episkopa-grigorija-papi-franji-sarajevu/) , иако је реч о постмодерном кловну кога су, уместо традиционалисте Бенедикта, поставили Американци да би даље подривао оно мало хришћанских темеља Запада, и који је, сасвим недавно, скупа са Империјом, осудио Асада за тобожњи напад бојним отровима у Сирији (https://www.klix.ba/vijesti/svijet/papa-franjo-osudio-napad-hemijskim-oruzjem-u-siriji/180408038), иако одлично зна да је то лаж коју су пласирали англоамерички неонацисти.

Није онда случајно да је епископ који је себе назвао бискупом устврдио да је Иво Андрић Хрват, иако се Андрић стално изјашњавао као Србин, а римокатолик престао да буде баш због Степинца и његове подршке усташама. Уосталом, ево шта је 1952, када је папа Пио Дванаести дао Степинцу кардиналски шешир, изјавио сам Андрић: “ Мене нимало не изненађују изрази огорчења који долазе из разних кругова и са разних страна наше земље, поводом наименовања бившег загребачког надбискупа за кардинала. Јер тај гест је, природно, морао позледити многе ране. И раније, а нарочито у тешком времену између 1941. и 1945. године, чињени су у нашој земљи у име вере и под плаштом вере, а у интересу туђина завојевача, братоубилачки злочини. Та је чињеница и сувише добро позната и у нашој земљи и изван ње. Тим злочинима виша католичка хиерархија не само да се није одупрла него их је добрим делом и сама спроводила или помагала. И нема тих софизама ни таквих звучних титула којима би се ти злочини могли сакрити и заташкати. Наши народи су их осудили, осуђује их цео напредни свет, а историја ће ту осуду потврдити. А што је главно, народи нове Југославије, здружени у моћну, мирољубиву радну и борбену заједницу, решени су да од таквих заблуда и злочина бране себе и своје потомство. То је наша човечанска и родољубива дужност и наше право, које нам нико разуман и поштен не може порећи.“( www.ivoandric.org.rs/images/sveske/broj_32.pdf)

 

Дакле, по Вама, епископ Григорије захумско–херцеговачки је један од кључних следбеника Зизјуласа у СПЦ. А шта мислите о речима које се тичу његових, да кажемо, пословних радњи?

Да се разумемо: православни верник, члан лаоса, народа Божјег, нема право да се бави финансијским пословима неког епископа или његовим личним гресима. То спада у надлежност сабора архијереја помесне Цркве. Верник, који није у свештеном чину, ИМА ПРАВО да се бави одбраном православне вере, о чему јасно сведочи антипапистичка посланица Источних патријараха из 1848, која каже да „код нас ни патријарси, ни Сабори никад нису могли увести нешто ново, јер је чувар праве вере (побожности) код нас само тело Цркве, тј. сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну с вером отаца својих“. Дакле, не бавим се финансијама у Епархији захумско–херцеговачкој, него сам запањен шуровањем са онима који се ни данас не одричу Широког Бријега и усташког наслеђа. (http://dnevnik.ba/vijesti/sramotno-u-sirokom-brijegu-sluzena-misa-za-antu-pavelica). Ове, 2018, док су у Широком Бријегу помињали крволоке Анту Павелића и Макса Лубурића, председник Србије био је у Мостару на скупу „Будућност нас спаја“ (http://vidovdan.org/aktuelno/komnen-kolja-seratlic-srbi-srecna-nam-godisnjica-nezvisne-drzave-hrvatske/?script=lat).

Том приликом, председник је посетио и епископа захумско – херцеговачког, обећавајући помоћ за изградњу храма у Мостару. Све је то, наравно, лепо, али, као што рече Комнен Сератлић: “Председник се стално позива на Народ, а сада нека се извини том Народу, нека јавно изјави да није смео на тај дан да отвори сајам са Хрватима у Мостару и да са њима испија шампањац и рујно херцеговачко вино.“ И епископ Григорије треба да се мисли о свом народу кад толико шурује с римокатоличким клером. Наравно да нико није против добросуседства, али се зна шта је Ватикан урадио у Херцеговини, не само у Другом светском рату.

 

Рекли сте да су фратри и жупници чести гости још чешћих „екуменистичких хепенинга“ које организује епископ са својим свештенством, а на којима се стално промовишу братство и јединство, суживот, ситуације у којима се морамо ујединити и томе слично. Да ли је то на трагу онога што тврди Ранко Гојковић, а то је да постоје покушаји успостављања папистичког модела поистовећивања Цркве са Епископом, тј. модел по којем би се, на крају читавог поступка, митрополије претвориле у микро-кнежевине којима владају црквени кнежићи и које би биле последице овога по СПЦ и Србе?

Православна Црква је епископцентрична, али није епискополатријска. Епископ није ни бог, ни Бог (Боже, опрости!) Христос је Архијереј, а епископи су, литургијски, иконе Христове, којима је дата власт да паствују у Цркви – Христовој, не њиховој (или твојој, или мојој). Епископи нису господари, него слуге наше радости у Спаситељу, по речи Еванђеља да ко хоће да буде први у Цркви свима буде слуга. (Мк. 9,30-37) О томе је говорио наш велики мислилац Жарко Видовић: “Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења./…/ Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији./…/ Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! /…/ Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.“ (http://borbazaveru.info/content/view/3204/37/)        

Или, како је говорио Блажени Августин: ВАМА САМ ЕПИСКОП, СА ВАМА САМ ХРИШЋАНИН.

 

искра

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here