Direktor Agencije za restituciju: Nije Kalabić rehabilitovan, nećemo vraćati imovinu

Podelite:

„Za nas su kvislinške formacije – okupacione snage i s tim stavom smo već izašli u javnost, doneli odluke i nećemo vraćati imovinu. Međutim, ostaje gorak ukus u ustima kad vidite presude sudova kojim se rehabilituju zločinci“
Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić kaže da mu je drago što su reakcije na odluku suda u Valjevu o Nikoli Kalabiću bile veoma negativne.

On ističe da to ne znači rehabilitaciju, već samo poništavanje procesa koji je vođen nakon Drugog svetskog rata, i tvrdi da Kalabićevim naslednicima neće biti vraćena oduzeta imovina.

Objašnjava, naime, da Agencija neće vraćati imovinu njegovim naslednicima, bez obzira na odluku valjevskog suda, jer, kako kaže, imamo odredbu zakona koja zabranjuje vraćanje imovine pripadnicima okupacionih snaga.

„Za nas su kvislinške formacije – okupacione snage i s tim stavom smo već izašli u javnost, doneli odluke i nećemo vraćati imovinu. Međutim, ostaje gorak ukus u ustima kad vidite presude sudova kojim se rehabilituju zločinci“, napominje Sekulić u razgovoru za Tanjug.

Kaže da je i do ove poslednje u nizu presuda došlo nepažnjom, nebrigom i neodgovornim odnosom prema sopstvenoj istoriji i poručuje:

„Drago mi je da je sad reakcija ona prava, osuđujuća. Mi o tome pričamo već nekoliko godina – imamo niz odluka o rehabilitaciji koje su apsolutno apsurdne gde se klasični ratni zločinci rehabilituju“.

Dodaje da u okviru slučaja Kalabić postoji rešenje o rehabilitaciji Zeke Drenjanina, koji je posredno učestvovao u operacijama u Vraniću, a koji su u vezi s pokoljima koje su sprovodile jedinice Kalabića.

U tom je smislu, kaže Sekulić, usledila inicijativa za izmenu zakona po kojem su omogućene takve „rehabilitacije“.

„Ne možemo mi ratne zločince rehabilitovati, prvo – nemamo na to pravo zbog žrtava koje postoje, postoje potomci tih žrtava, a drugo – koju sliku dajemo o sebi i šta poručujemo našim potomcima, šta je stav Srbije?“, pita Sekulić.

Reč je, inače, o inicijativi za izmenu Zakona iz 2006. po kojem se dešavaju „rehabilitacije“, odnosno poništavaju presude donete nakon Drugog svetskog rata.

Sekulić primećuje da je takvim postupkom moguće svaki zločin relativizovati posle nekog vremena, da ništa nije bitno, da je moguće napisati neki papir, neku odluku u nekom formalnom sudskom postupku, i osloboditi čoveka od najstrašnijih zločina.

Nadu mu, dodaje, uliva poslednja reakcija na presudu Kalabiću, te veruje da će zakon biti izmenjen, jer su, kako kaže, svi reagovali negativno na ovu odluku, za razliku od prethodnih godina, kada su svi pravili sitne kalkulacije da bi se, smatra, ideološki približili jednima ili drugima, i dobili neki glas.

Ovde je potpuno jasno da je politički establišment Srbije izneo svoj stav, a to je protivljenje odluci o rehabilitaciji ratnih zločinaca, navodi Sekulić, a na pitanje vidi li šansu da se odluka promeni, kaže da misli da će drugostepeni sud osporiti ovo rešenje,mada, primećuje, imamo već neke pravosnažne odluke, poput one kojom je oslobođen Drenjanin, koji je nesposredni učesnik masakra.

„Tu mora da se nađe rešenje da se izmeni zakon. Čuo sam da ima inicijative da se to učini, čak i da se obuhvate ove situacije u kojima su neki ratni zločinci, suprotno zakonu koji postoji i koji je loš, rehabilitovani“, rekao je Sekulić.

Kakve bi reakcije u regionu mogle da uslede na ovakvu presudu kao što je u vezi Kalabića? – Na to pitanje Sekulić odgovara da će, naravno, svi to iskoristiti da rehabilituju svoje zločince, koji su činili zločine protiv Srba, te da upravo zbog toga treba da pođemo od sebe.

„Mi ovde imamo situaciju da rehabilitujemo ljude koji su činili zločine protiv Srba, što ne bi smelo, a mi smo otišli i dalje – rehabilitujemo ljude koji su činili zločine protiv Srba, pripadnike drugih okupacionih snaga, a sad smo počeli da rehabilitujemo potpune kvislinge koji su ubijali Srbe. Gde je tu granica? Nema je. Ako se nastavi u tom pravcu – nema je. Promeniće se zakon, nadam se, i mi ćemo se osvestiti i shvatiti da ovaj način razmišljanja ne valja“, veruje Sekulić.

Primećuje da je jedno kad se o tome priča u javnosti, ali kad to vidite u dokumentu, i još kad se pobroje zločini koji su izvršeni, kada se ti zločini potpuno ignorišu, pa to bude potpisano i stavljeno u formu presude – „onda vam ne bude dobro“.

Upitan kako se dogodilo da valjevski sud presudi tako kako je presudio, primećuje da to nije slučaj samo s valjevskim sudom, da su isto činili i sudovi u Beogradu, Novom Sadu, te da je to jedan sistem neodgovornosti, nesavesnosti.

„Neki ljudi su izgubili osećaj za opšte, za istorijske činjenice, za civilizacijske standarde i onda se oportunistički ponašaju pozivajući se na zakon, nemogucnost da donesu drugu odluku – to su sve jeftini izgovori oportunista i, mogu da kažem, sitnih karijerista“, ocenjuje Sekulić i ponavlja da u svim ovim slučajevima, koji nam samo mogu naneti štetu, nije reč o rehabilitacijama, već samo o poništavanju procesa, ali koji se doživljavaju kao rehabilitacije.

Zakon o rehabilitaciji iz 2006. omogućio je rehabilitaciju lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava nakon 6. aprila 1941.

Pravo za podnošenje zahteva ne zastareva, a rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrduje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, dok se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim.

Nedeljnik

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here