Донко Ракочевић: ОСТАВЉЕНИ НА ЦЕДИЛУ – Србима у ЦГ нема ко да пише!

Поделите:

У далекој Колумбији, која у Маркесовом дјелу обитава тачно испред наших очију, пуковнику нема ко да пише. Његова супруга и он оћуте сваки сиромашан мјесец путем свог трбуха, а петао стоји везан за кревет у соби од утабане земље. На њега се кладе сви – трљају дланове и желе да он побиједи.

Побједа овог пијетла, пуковнику би донијела огледало – да не би морао напамет да се брије, супрузи љекове – да болест више не би мучно изједала утробу, остатку села – хранила би его, донијела промјену у суморне животе и пуковнику истјерала из главе флоскулу која обитава годинама – да се од поноса, ипак, може живјети.

Пуковник у пензији чека петнаест година на заслужени добитак сходан његовом мукотрпном и крвавом раду. Чека пензију која би спријечила продавање ствари из куће, ношење старих ципела и офуцаних панталона.

„Ни овог петка, коверте нема. И овог петка, ући ће у кућу која се готово урушава. Госпођа ће га погледати и додати: Човјек мора имати огромну стрпљивост као ти, па да једно писмо чека 15 година.“

Тако бива када политичко насиље уплете своје прсте у животе људи – егзистенција почне да труне, а свака лакша нелагода се оћути у цријевима. Тако бива када игра виших инстанци и ауторитета направи контраст између стварности и начина за опстанак.

Иако је чекање коверата петком привид бољег времена које повремено улази у живот пуковника, обмана добија завидну улогу у животима појединаца. Чекање материјалног прихода, или чекање бољег времена, савршено изоштрава интуицију и чини да човјек постане сит поноса и мирења са судбином.

Пуковнику кум нуди да откупи пијетла. Међутим, иако супруга то види као објективно избављење из биједе, пуковник на то не пристаје – у петловој продаји не лежи само финансијско избављење, као ни пуни стомаци, него низ сјећања о покојном сину, понос и супериорност коју би осјетио приликом побједе пијетла. Постала би истинита реченица коју је изговарао – да се не даје ни у чије шаке и да ће се, када за то дође вријеме, сам бацити у канту.

ИЗНЕВЈЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА ОД БЕОГРАДА

Судбина Маркесовог пуковника задесила је и Србе у Црној Гори. Само што они, умјесто пијетла, његују српство, надајући се у његову побједу, и не желе да га издају, ни по цијену празних стомака. Као ни Маркесом пуковнику, ни њима нема ко да пише. Надали су се највише у Београд, али после посјете србијанског министра иностраних послова Ивице Дачића, и те су се наде изјаловиле.

„Срби у Црној Гори имају сва права!“, изјави Дачић и да не трепну. „Ми смо заинтересовани за права српског народа који живи у Црној Гори, али ми се не мијешамо у унутрашња питања у Црној Гори. Ми подржавамо да се разговара о тим питањима која се односе на питања језика, културног идентитета, писма, заступљености Срба у државним органима. Међутим, наши интереси немају везе са унутрашњим радом Црне Горе. Србин у Подгорици, исто као и Црногорац у Београду, ужива сва највећа права”, казао је Дачић после разговора са црногорским министром Срђом Дармановићем.

Гостујући у „Српској кући“ ништа није изјавио за медије, само је саслушао жалопојке представника просрпских партија о репресијама Ђукановићевом режима, а одћутао је и све оно што му је, о угрожености Срба у Црној Гори, рекао Момчило Вукасновић, предсједник Српског националног вијећа Црне Горе, приликом њиховог сусрета у Амбасади Србије.

Неки дан раније, гостујући на РТС-у, предсједник Србије, Александар Вучић, Црној Гори је посветио једва  једну реченицу, јасно нам стављајући до знања да га не интересујемо.

То што је Вучићева влада лани издвојила три и по милиона евра за Српску кућу у Подгорици, више је било у циљу ућуткивања овдашњих српских медија и политичара, поготову после његовог срамног учешћа у афери „државни удар“, а у предвечерје издајничке политике према Косову и Метохоји. И успио је добрим дијелом у том науму, посебно код Демократског фронта и њему блиских медија, који после сукоба Амфилохије-Вучић изигравају „мировно вијеће“, јер не смију да се замјере ни једној ни другој страни.

Очекивало се да ће Вучић укључити Србе из Црне Горе у израду Декларације о опстанку Срба у региону, али ни то се није десило, иако је било неких наговјештаја. У комисији која припрема тај документ нема никог из Црне Горе, а консултације на највећем нивоу се обављају само између Вучића и Додика. Могли су укључити макар представнике Српског националног савјета Црне Горе, који је формално једини орган црногорских Срба.

Политичке партије не могу се рачунати у легитимне српске представнике, поготову што оне мијењају политику како вјетар дува. Баш на почетку Вучићеве приче о Декларацији о опстанку Срба, Нова српска демократија  и Демократска народна партија, дале су неке своје предлоге, и на томе се стало. Колико су и оне незаинтересоване за очување идентитета српског народа у Црној Гори, најбоље говори то што су покренуле портал на латиници, иако су се, у својим декларацијама, јасно одредиле према ћирилици као једном од основних темеља српског идентитета.

Дакле, Србима у Црној Гори нема ко да пише! Спала је књига на два слова – митрополит Амфилохије! Један, али вриједан. Али, шта ћемо кад њега не буде више. Бојим се да ће тада Вучић и Мило под своје ставити и Српску православну цркву; најбоље то видимо на примјеру патријарха Иринеја.

Зато сам свим виђенијим и утицајнијим Србима у Црној Гори предлагао да се решење за наше проблеме потражи под патронатом митрополита Амфилохија. Да се уз његов благослов направи једно тијело које ће покушати да направи смјеренице за излазак из постојеће ситуације, тиме би се макар остварила саборност и слога, као један од основних предуслова за помјерање са ове мртве тачке. Свака част и Вучићу, и Додику, и Путину, али ако се ми овдје не договоримо и не засучемо рукаве, мрка капа. Најбоље смо то јуче видјели по Дачићевом наступу у Подгорици.

САМО НАМ БОГ МОЖЕ ПОМОЋИ!

Љуби ближњега свога као самога себе – вјечна је истина и Старог и Новог завјета!

Зато нека нам, у овим благим, постбожићним и предбогојављенски данима, срце остане отворено да прими, али и да се другоме да. Ово заиста јесте тренутак, можда последњи, за враћање себи и потврђивање човјекољубља и родољубља, за поновну посвећеност узвишеним моралним и саборним начелима.

Партијском злодуху, који је запосјео наше душе и посвађао браћу, кумове и пријатеље, супротставимо дух саборности који нас, као Нојева барка, може вратити са узбурканог вишестраначког мора на чврсто тло наше традиције, морала и братске љубави.

Саборност нас једино може излијечити од наших старих болести – неслоге, завидљивости, себичности. И даље важи горка истина коју је изрекао Лаза Костић: “Најцрњи враг је Србин себи сам”. Ако за најљућег противника имаш себе, нема изгледа да успијеш и опстанеш, још мање да побиједиш.

С правом је Толстој говорио: “Није најважнији политички положај Србије; битно је стање српског народа”, то јест: степен јединства и солидарности, снага узајамне љубави. Ако тога нема, узалудне су све наше приче.

Пошто је криза српског народа на врхунцу, ред је да се, дубоко забринути и скрушени, вратимо Христу, то јест самом темељу наше цивилизације: “Нову вам заповијест дајем – да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте моји ученици – ако узимате љубав међу собом…”

Само ако послушамо ову Христову заповијест, неће бите лицемјерно божићно поздрављање:

– Христос се роди!

– Ваистину се роди! 

Донко Ракочевић

Седмица

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here