Драгослав Бокан: НАЈЛЕПША И НАЈДИРЉИВИЈА СРПСКА ПРИЧА О РАТУ

Поделите:
Преда мном стоји, непомично као тешки рањеник, књига једног од оних српских изгнаника, отераних вихорима судбине тамо далеко од своје поробљене Отаџбине. Сиво-зелене корице књиге са великим ћириличним словима наслова – ”НА СМРТ ОСУЂЕНИ” – са фотографијом српске ратничке шајкаче (са све орловском ”кокардом”).У издању ”Хришћанске мисли” и ”Хиландарскогфонда”, појавила се, пре скоро 14 година, ова изванредно важна, а у јавности, нажалост, апсолутно непрепозната књига Марка Марковића, Београђанина, сина Србољубовог (одликованог после битка на Куманову, сорбонског доктора наука, пореклом из познате српске породице) и Бранкиног (рођене Јовановић, кћерке још једног доктора наука са Сорбоне, са пореклом које води директно од славног Карађорђевог војводе Јанка Катића).
Завршивши Другу мушку гимназију у Београду, он улази у рат једва пунолетан, али се јуначки придружује отаџбинском покрету отпора, у традицији својих предака са обе родитељске стране. Тамо постаје секретар и сарадник Јовану Рапајићу, будућем свештеномученику, православном монаху и ратном начелнику Верско-идеолошког одсека Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини…
Крајем рата, Марко креће на свој пут у изгнанство из манастира Овчарско-кабларске клисуре. Пре тога је био на мисионарским течајевима код Светог Оца Јустина Поповића у Каленићу, где гледа нашег духовног великана како у сузама служи божанску литургију и очински преноси младим српским ратницима своја дубока знања, мистична виђења и суштинске поруке. Ратницима осуђеним на смрт и судбински баченим у крвави вихор скоро па извесне погибије (без гроба, крста и сећања потомства).

На свом путу према избегличком логору, одласку у Француску (где су пре њега, али у миру, одлазили његов отац и деда, на докторске студије) Марко се придружио заједничким јединицама срспког антикомунистичког националног фронта. Приступа Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса (тада има тек напуњених двадесет година) у Истри и учествује у жестоким борбама са комунистима у ”Осводобилној фронти”. И тамошња искуства, само четири године касније, преноси у истинско ремек-дело свог приповедачког умећа, на те 42 стране о којима овде сада пишем са искреним дивљењем и погођен најдубљим до сад забележеним осећање српске трагедије у читавој нашој књижевности што се бави унутар-српским сукобом, тим ”каиновским грехом” Другог светског рата.

У Паризу, 14. јануара 1949. године завршава свој рукопис под насловом ”ЉУДИ ИДУ У РАТ”, којим нам оставља тестаментарни запис читаве једне генерације тек стасалих младића суочених са смрћу и најстрашнијим могућим одласком из живота (који су тек започели, ни не окусивши га). Крвавих груди и глава, искидани митараљеским рафалима и клани ножевима држаним руком демонске мржње, вешани и стрељани, упуцани у потиљак и слепоочнице, умирући у неподношљивим боловима и без могућности да још једном виде и чврсто загрле своје најдраже и најмилије.

У овој краткој, очигледно аутобиографској хроници, главни јунак се сусреће са искушењима директног сусрета са немилордном смрћу. Он пуца, трчи, скаче у заклон, испаљује дуге митраљеске рафале из своје ”Бреде” (”Зорки” и ”Збројовки”, убија бројчано (и међународно-политичком подршком) надмоћнијег непријатеља са црвеном петокраком на капама и у сузама гледа како ови то исто ради (из партизанских ”Бренгала” и ”пикаваца”) са његовим саборцима, до истребљења…

И све су то били припадници једне исте генерације, оне која је одрасла у међуратном периоду лаганог и неумитног умирања српског ратничког и витешког кода (а после седам векова).
И, зато, нимало случајно, ову потресну причу о осуђенима на смрт, без права на суђење и помиловање, налазимо у Марковој књизи под насловом ”На смрт осуђени” и поднасловом: ”Српски народ од краља Александра до доласка Броза на власт”. То није књига прича, нити мемоарска литература, већ збирка есеја која из разних углова говори о трагичном нестанку, дословно умирању праве Србије у новоствореној јужнословенској држави под династијом Карађорђевић. Неколико огледа, пар рецензија, текстови о ”југословенству”, писма неистомишљеницима, две полемике са познатим српским емигрантским интелектуалцима и више него занимљив (сумарни) интервју са писцем, прављен у последњој фази Марковићевог живота, то је – уз литерарну мајсторију ”Људи иду у рат” – укупни садржај ове важне и у Србији издате књиге. Па се тиме предочава јасан контекст свега оног што претходи, уоквирава и догађа се пре, за време и после ратних попришта и великог народног страдања приликом повлачења националних снага из Србије на Запад (а преко Босне, Истре и Словеније).

Ова у историји и књижевности још недовољно описана погибија четника, добровољаца, припадника Српске народне страже и других српских јединица у Истри и Словенији – од Светог Јована 1945. године па до краја те посебно тешке и језиво хладне зиме – испричана је у сажетом и духовно напетом облику пропасти и страдања још једне у низу српских ”изгубљених генерација”.
На малом простору је овде испричано СВЕ ОНО НАЈВАЖНИЈЕ што им се тамо догађало, док су (свако на свој начин) чекали на већ сасвим извесну смрт, поуздајући се још само у Бога и његову правду и милост. И пред нама промичу светле, племените сенке ових бораца у сурој српској униформи са правим (тада проглашеним за погрешне) ознакама на њој.

Говоре нам већ одавно мртвим устима о својим давно пораженим намерама и сновима, мотивима и чежњама, очекивањима и разочарењима, јунаштву и гресима. Причају мирно и са убеђењем праведника, свесни да више нема никакве потребе за лагањем, претеривањем или правдањем било које врсте. Као на Страшном суду Бога, народа и историје (која тек треба да буде написана, кад прођу године и деценије идеолошких беспућа и неподношљивих лажи). Кад утихне победничко ликовање и ствари се приближе свом правом облику и ономе што се заиста тада догађало са ових ”1300 каплара” који су се, нажалост, родили, расли и живели у погрешно време и на погрешном месту.

Резервни поручник ЈКВуО Момир Илић, његов од партизана масакриран брат, па јуначки поднаредник Стојан, на жртву спремни Милинко Јанићијевић (отац двоје деце и трећег у стомаку његове младе жене, тамо негде на југу Србије), за храброст одликовани искусни Вуловић (борац у СДК од ’41. године, са Обилићевом медаљом на прсима), бивши жандар Тиосав, лепа Словенка Марија (сестра партизана Андреја, на смрт и до ушију заљубљена у романтичног Србина Момира са друге стране фронта), Ракић, Петровић и Станковић (које упознајемо само овлаш и кроз презимена, у метежу даноноћних борби)… и главни јунак, млади ”каплар Марић” (кога саборци зову ”Свилени”), кроз кога нам директно довикује и из магли прошлости шапуће своја ратна сећања писац лично.
Ту је и онај симболични, ”последњи војник” ове сабласне војске која је ипак некако надживела сопствено уништење, замишљени ратник што са страхопоштовањем, уздрхтао од узбуђења, ослушкује црквена звона што једва чујно ударају однекуд одозго, са снегом покривене планине, и дозивају мештане на службу Божију:

”… војнику дође да потрчи уз брег, према цркви (скромној, девичански белој, испред које стоје три стидљива, смрзнута дрвета), да загрли те три брезе и старог свештеника, да пољуби распеће и сузама залије ноге Христове. Али, другови су већ далеко одмакли.
Младић само клекну, прекрсти руке и, гледајући у црквицу у даљини, прошапта:
– Опрости! У име оних који су отишли и оних који долазе, у име свог заблуделог народа и у име моје, за све погинуле и све преживеле, молим Ти се, ‘прости!
И са три прста своје деснице, он на себе стави знак Крста.
Усправи се, притеже ремен на пушци, и пође за својима.
И иза његових гломазних војничких цокула остајали су трагови у снегу, трагови једног ЧОВЕКА…”

Давно су утихнуле ове крваве борбе, а на местима где су вођене сада живе неки други и другачији људи, сасвим незаинтересовани за некадашње страсне расправе и жучне борбе идеја.
Попут великог снега из те зиме што се давно још истопио, нестале су и дуге колоне мрачних и суморних ратника.
Ваздух што је тад треперио од огња и топлоте снажних експлозија сада више то не памти и мирно блиста над равнодушним шетачима и понеком групом страних туриста на зимском одмору. Не чује се одавно прасак минобацача и не одјекује митраљеска ватра, тенкови се не ваљају друмовима, а у гроб су отишли и они тада преживели борци (те ратне машине које марширају, пуцају, мрзну се на стражи, и опет пуцају, марширају… у бескрај).

Али, иза свега остају ови упечатљиви Марковићеви редови сажетих ”вербалних пуњења” ондашњих аргумената. Попут ”Легенде о великом инквизитору” у ”Браћи Карамазовима” и ова симболична прича нас учи о ономе за шта су и због чега умирали толико бољи од нас, само због нас и за нас. Они које смо заборавили као да смо стока и бесловесне мрцине, а не људи (они на које су, пред смрт, мислили, у сузама, наши јуначки, од зла и издајника српства поражени преци).
Ничег страшнијег него када неко остави и препусти рањеника, свог брата и саборца, његовој судбини – а наш колективни грех (заборава и неразумевања) личи највише управо на ту недопустиву срамоту.
Због лаких поена код победника (из оних и данашњих времена) оставили смо несахрањене лешеве, поцепане фотографије и избледеле успомене НАШИХ НАЈПЛЕМЕНИТИЈИХ ПРЕДАКА, свих тих романтично настројених, јуначких Срба и Српкиња (а било је и њих, и то не мало у редовима наших борбених јединица), страдалих на бранику Отаџбине). Склонили смо се испред њихових непријатеља, џелата и клеветника, не желећи да се замерамо и петљамо у ову више него компликовану, по многима ”немогућу мисију”. Највећи број нас је све те витешке браниоце часног крста и слободе златне (а не било какве!) свесно препустио олујном вихору у међувремену нагомиланих лажи оне ”закорене” и у идеолошку рецитацију преточене пропаганде.

Апсолутно исти они аргументи и примери јунаштва из Великог рата (са Цера, Колубаре, Кајмакчалана) који и данас изазивају дивљење, одједном постају ”неприхватљиви” и ”политички некоректни” за ситуацију од само четврт века касније. И једини, прави наследници ”гвоздених пукова” из Првог, посташе, уз наше бестидно саучешће и срамну равнодушност: наводни ”народни напријатељи”, ”издајници” и ”фашисти” у Другом светском рату!
То се, на нашу срамоту, наставља и данас, после свега што смо имали прилику да ових година проучимо, чујемо и сазнамо.

Срећом, постоје и изузеци из овог несрећног правила. И међу нашим изгнаницима и у редовима њиховог потомства, и међу нама са ове стране оног послератног идеолошког зида између ”нас и њих”. По тој линији се, ето, препознасмо и Марко Марковић и сви они што са врелим сузама и осећањем покајног стида читају ове ретке, исписане крвљу и душом оних којима само и једино ми дајемо посмртни, трајни и вечни смисао – и њима, и њиховој борби и жртви, као и њиховим неправедним страдањима, несношљивим боловима и непојамним породичним несрећама.

У то име са са тим осећањем у срцу исписујем и ове редове синовљевске љубави и одане привржености свима онима што и даље и заувек – на страницама Марковићеве новеле – марширају, пуцају, мрзну се и сањају неку лепшу, бољу и слободну Србију, вредну сваке жртве и ма како страшног страдања.

Навијам за њих, молим се за њих, браним их неуморно и са поносом (и од њихових непријатеља и од оних који не заслужују да се назову њиховим настављачима и потомцима). Као њихов ратни друг и млађи брат, у заједничкој (оној непрекинутој, Косовској) бици…

P. S.
Никад нећу прежалити свој неуспех у покушајима да наговорим своје саговорнике из редова преживелих ратних ветерана, националиста, из српске дијаспоре ДА СЕ НАПРАВИ ФИЛМ О ЈУНАШТВУ И СТРАДАЊУ ЊИХОВИХ МРТВИХ ДРУГОВА И САБРАЋЕ, који бих ја режирао и за њега писао сценарио (а на основу постојеће документације и сачуваних записа). Било је то пре скоро 30 година (1989. и 1990).
Исто то је, заједно са мном, тада у Америци покушавао (нажалост, подједнако без успеха) да договори мој пријатељ и кум, такође редитељ, Драган М. Ћирјанић.
Овај неснимљени филм (или филмови) носи собом и део одговора зашто ми данас и даље погрешно разумемо и идеолошки папирнато, апстрактно и стерилно себи представљамо пунину живота и узвишени смисао смрти ових бесмртних хероја – на неки начин заборављених од својих ратних другова. Тако то бива, кад прође довољно времена да преживеле ратнике претвори у (само свом и породичном животу посвећене) ”грађане” или политички оријентисане аналитичаре и дисиденте, искључиво загледане у своју истину и трагедију…
Проклети новац (читај: шкртост) је одрадио своје, уз пословично неповерење, недостатак иницијативе и, наравно, подземни рад тадашњих југословенских (можда и страних) Служби безбедности.
Не снимише се ови (Драганови и моји) филмови, а ко зна колико новца са те стране велике воде је, у међувремену, отишло низ воду и узалуд…
Покушавали смо и након повратка у земљу, по почетку нашег рата, посебно са нашим људима из Немачке, Европе и читавог света (бившим припадницима Српског добровољачког корпуса), али из респекта према њиховим погинулим саборцима не желим да конкретно причам о својим разочарењима и стварно ужасним искуствима по том (и не само по том) питању. То је била катастрофа, у пуном смислу речи!…
Ипак, остало је макар нешто. Наиме, у Милвокију и Кливленду сам свом својом речитошћу (звали су ме, са или без разлога: ”нови Златоусти”, ”Бошко Југовић”… и свакако још) убеђивао припаднике дела српске емиграције да сакупе и објаве ”РАТНИ АЛБУМ” са сликама из судбоносних година, које много боље и ”речитије” сведоче њихов идеализам, романтичну чистоту и људскост него ма какви текстови, анализе и историјске студије. И они су то, убрзо, срећом – и урадили.
То је макар нешто, а можда и најважније што је до сада урађено са те идеолошко-историјске стране…
Али остадосмо и даље без правог, на истини утемељеном, емоцијама испуњеном, играном дугометражном филму.
Једно време, крајем деведесетих, постојала је шанса да отац Ненад Илић, Драган Ћирјанић и ја урадимо омнибус филм од три полусатне приче (на теме из наших ратова: Неша о повратку наше војске у Отаџбину после Солунског фронта, а Драган и ја о српским војскама из нама ближих времена).
Драгош Калајић нас је окупио и посредовао код А. Вучића, тада Министра информисања, по том питању – али, показало се, неуспешно. Па да поменем и ту ситуацију, да је не однесе заборав…

 Драгослав Бокан, Фејсбук
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here