Драгослав Бокан: НЕБОЈША ЈЕ ВЕЋ ТАМО ГДЕ НЕМА БОЛА, НИ СТРАХА

Поделите:

Различито читамо туђе смрти. У томе нам ”помажу” околности у којима се то догађа, оно што се у исто време догађа, па чак и доба године – снегови, ветрови, буре, раскошно јесење лишће, летњи сунчани спокој… И онда смрт добија своју боју, своје укусе и мирисе, свој декор и сценографију, допуну онога што се око ње, а међу нама, догађа; онај последњи, седми печат – када на небу настаје тишина, око пола часа (што сазнајемо из Књиге Последњих Тајни, Ангелског Откривења Јовановог).
И свака права смрт, она што од нас односи неког истинског ЧОВЕКА, је налик на Апокалипсу. Када из нашег света и присуства оде нечији људски глас, његов корак, осмех, држање, поглед и став догоди се оно што увек прати кидање ”седмог печата” – ватра што гута све пред собом; огњена комета што свом силином удара у океан, реке и језера; помрачују се и сунце и месец, на тренутак узраста поднебесје… све до великог финала: доласка седам анђела и седам чаша Божијег гнева пуних бола.
Смрт једног човека, који је то заиста био, не разликује се много од Смака Света, а за његове ближње она то и јесте. И њихово остајање на земљи, притиснито силом гравитације и неумољивог приближавања смртног часа, постаје им теже него да су се и сами нашли у ковчегу са земаљском кошуљом нашег тела. Више боли, до неподношљивости.

Ово не осећају само родитељи и деца упокојеног, већ и сва његова браћа и све његове сестре по крви, пореклу и заветима. Одјекне понекад смрт као црквено звоно, које нас са небеских висина позива да се окупимо под стрехом Божијег храма, међу молитвама, анђелима, иконама, лебдећим и прозрачно-светлуцавим честицама светих моштију. И да тамо осетимо пуном силином јеванђелско откривење о преображају смрти у васкрсење. О победи бесмртне људске душе над грехом и смрћу.

Овако одзвања и небо над Србијом и над свима нама на данашњи дан, посвећен Преносу моштију Светог Јована Златоустог, а осенчен вешћу о ненаданој (а свака смрт је ненадана) смрти једног од ретких глумаца што није глумио ништа непроживљено, ни лажно. Ни у животу, баш као и на филму.
Све његове улоге су биле као скројене за њега и његове дилеме које је решавао и побеђивао онако како је најбоље знао и умео – глумећи. Он зато није био само Небојша, већ и Богдан, Биримић, Драгољуб, Владимир, Јован, Фадил, Марко, Каја, Живац, Првослав, Жаре, Троил, Младен, Иван, отац Милутин, Бора, Гаврило, Нико, Симеон Њего, Дима, Црни, Симо, Жак, Андреја, Гадни, Васко, Шарл, Дане, Небојша, Лео, Војислав, Адам, Душан, Јован, Вјеко, Вукан, Цветко, отац Жика – али и полицајац, ујак, таксиста, саобраћајац, луталица, К. (из Кафкиног ”Замка”), тата (из ”Дечака из улице Маркса и Енгелса”…
Из свих ових ликова избијао је онај прави Небојша и стављао их крај себе, у себе и поред себе. Нагло ољуђени и изнутра оправдани, ови папирни јунаци су добијали увек нешто племенито и мушки-озбиљно, настало пре ко зна колико векова на мистичном простору српског Невесиња (одакле су Небојшини преци дошли у Требиње).
Попут посмртних митарстава, Небојшине улоге, као и филмови, телевизијске серије и позоришне представе у којима је играо, биле су знакови на његовом путу. Једна за другом, показивала је да он уме да и из најтамнијег црнила извуче трачак светла и покаже људски лик и тамо где га, по замисли сценаристе или драматурга, уопште није било.

Ова силна, преплављујућа и неодољива људскост сина Миловановог и Милениног, рођеног одмах по Успењу Пресвете Богородице у години када су рођени Едвард Нортон, Џерард Батлер, Хавијер Бардем, али и Феликс Баумгартнер, Михаел Шумахер и Габријел Батистута, умрли и руски маршал Ворошилов и амерички генерал Ајзенхауер и британски фелдмаршал Харолд Александер, а Шарл Де Гол дао неопозиву оставку на место председника Француске Републике; онда када се догодио Вудсток, узлетео ”Конкорд”, а Нил Армстронг постао први човек који је закорачио на Месец… била је његов судбински, племићки грб, сав од неке необичне туге и срца ширег и вишег од Леотара под којим се одвијало његово срећно детињство.

Син свештеника (из чијих руку сам примао причест у београдском манастиру Ваведење), Небојша је освајао својом тихом скромношћу, непоколебљивим родољубљем, неограниченим талентом, ретком добротом и боготражитељским трагањем које се није прекинуло овог деветог фебруара, позлаћеног прославом живота Светог Јована, цариградског патријарха и прогнаника, оног који је проповедао да се истинска вера мора надопуњавати и крунисати добрим делима.

За својих пола века је (пре глуме) студирао и психологију, школовао се у Панчеву и Београду, добио све могуће глумачке награде, посебно поштовао лик и дело Мела Гибсона и Клинта Иствуда, отворених очију сањао о повратку у родно Требиње, на ногама и без јадиковки умирао од смртоносног рака плућа, одиграо преко 90 великих улога на даскама и пред камерама… и, изнад свега другог, зачео животе Сунчице, Гаврила и Милоша, које је пустио у свет (што сада настављају, свако од њих на свој начин, Небојшина уверења, започете а неостварене планове и снове, заувек закриљени његовим именом и очинском љубављу).

Умро је Човек, затресло се небо и помериле горе, а ми од данас остали без једног од најбољих међу нама. Оног са образом, који је одбио да своју међународну каријеру плати одрицањем од свега у шта је веровао и неопростивим грехом према свом народу.

Бог му дао рајско насеље и вечни спокој његовој радозналој, аристократски отменој души!

P. S.
А управо ових дана су се у вечност преселили и упокојили у Христу и двојица великих православних духовника: јеромонах Кирило из Хиландара и архимандрит Нектарије, старешина храма Светог Нектарија у Камаризи.
Као да је сам Господ нашао начин да нашег Небојшу на последње путовање испрате двојица хришћанских ”стараца”. И они ће, у сузама-радосницама, сведочити за њега и све оно што је тај толико млађи од њих, преталентовани и благи Србин представљао и успео да, животом, одбрани.

Чини ми да видим ту охрабрујућу, прелепу слику како два седа, дечачки озарена монаха, баш као у некој бајци или житију, воде између себе за руке Небојшу, тамо где нема ни бола, ни страха.
Као на крају филма ”Чудо у Милану” Виторија Де Сике, па још лепше од тога…

 

Драгослав Бокан, Фејсбук

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here