Џереми Корбин: Одбрана заједничке људскости

Поделите:

Хвала вам што сте ми пружили прилику да говорим овде, у историјски знаменитој Палати нација у Женеви, граду који је још од Русоовог времена пружао уточиште мислиоцима и филозофима и у којем се пре Другог светског рата налазио штаб Лиге народа, а данас Уједињених нација. За мене је ово посебна част тим пре што статут наше партије укључује и обавезу подршке Уједињеним нацијама, обећање „да обезбедимо мир, слободу, демократију, економску сигурност и заштиту животне околине за све“.

Желео бих да уочи овог међународног Дана људских права скренем пажњу на највеће претње нашој заједничкој људскости и да објасним зашто државе треба да недвосмислено стану у одбрану међународне сарадње и људских права – индивидуалних и колективних, друштвених и економских, законских и уставних, у својој земљи и ван ње – јер је то једини начин да се изборимо са овим претњама. Моја земља је тренутно на раскршћу. Одлука британских грађана да напусте Европску унију донета на прошлогодишњем референдуму значи да треба поново промислити улогу Британије у свету.

Неки би да искористе брегзит и затворе Британију у њу саму, при чему сви други постају конкуренти од којих се зазире. Други помоћу брегзита желе да продубе неизвесности и неједнакости актуелног економског система, претварајући Британију у дерегулисано пореско уточиште великих корпорација, у којем ће плате бити ниске, права ограничена, а јавне службе све лошије – Британију која учествује у деструктивној трци до дна. Моја партија заступа сасвим другачију будућност након нашег изласка из ЕУ, засновану на солидарности, заједничкој добити и фер трговини, као и на ширем проактивном интернационализму.

Ми смо поносни на то што је Британија била један од оригиналних потписника Европске конвенције о људским правима, која је постала део нашег правног система Законом о људским правима из 1998. Лабуристичка партија ће кроз Савет Европе наставити да сарађује са другим европским земљама и прогресивним партијама и покретима како би осигурала да наша и друге земље истрају у свом поштовању међународних обавеза, баш као што и рад Уједињених нација и Савета за људска права помаже да се осигура да све земље поштују своје обавезе – попут права особа са инвалидитетом – нечега што по овогодишњем извештају УН-а ми у Британији нисмо довољно поштовали.

Међународна сарадња, солидарност и колективна акција – то су вредности које смо одлучни да заштитимо у својој спољној политици. Ове вредности ће обликовати све што следећа лабуристичка влада буде радила на светској позорници, користећи дипломатију како би остварила прогресивни међународни систем заснован на правилима која гарантују правду и безбедност за све. Она треба да буду заиста универзална и важећа за слабе и јаке подједнако, ако траже глобалну подршку и поверење. Она се не могу користити да дисциплинују слабе, док јаки раде шта им се прохте, иначе ће бити дискредитована као оруђе моћи, а не правде.

Зато треба да осигурамо да се и моћни придржавају међународних правила и међународног права. Ако то не учинимо, идеали Универзалне декларације о људским правима ће остати само аспирација уместо реалност, а међународна правила ће бити виђена као шведски сто са којег светске силе могу узети шта год и кад год им се свиди. Морамо што пре почети да радимо са другим земљама на промовисању људских права, како бисмо могли да се супротставимо највећим и међусобно повезаним претњама које угрожавају нашу заједничку људскост. Њих има четири.

Прва претња је растућа концентрација богатства и моћи које не подлежу никаквој контроли, у рукама малобројне корпоративне елите, систем који многи називају неолиберализмом и који је изазвао нагло повећање неједнакости, маргинализације, неизвесности и гнева широм света. Друга претња су климатске промене које изазивају нестабилност, потхрањују сукобе широм света и угрожавају будућност свих нас. Трећа претња је до сада невиђени број људи који беже од сукоба, прогона, кршења људских права, распада друштва и климатских катастрофа. И коначно, четврта претња су унилатералне војне акције и интервенције које се, уместо дипломатије и преговора, користе као решење за сукобе и начин за промену режима.

Глобални економски систем више не функционише. Он ствара свет у којем богата мањина контролише 90 одсто глобалних ресурса; свет растуће несигурности и гротескних неједнакости унутар и између држава, у којем се сваке године преко сто милијарди долара за земље у развоју губи кроз избегавање пореза корпорација; свет у којем се сваке године више од билион долара извлачи са светског Југа кроз незаконите финансијске токове. Ово је глобални скандал.

Најмоћнијим међународним корпорацијама се не сме допустити да наставе да диктирају како и за кога се управља нашим светом. Тридесет година након што су програми структуралног прилагођавања по први пут опустошили свет и деценију након финансијског краха 2008, неолиберална ортодоксија која је до њих довела пропада. Овај тренутак кризе поверења у банкротирани економски систем и друштвени поредак за нас је јединствена прилика да изградимо нови економски и друштвени консензус који ће на прво место ставити интересе већине.

Али урушавање система који је служио глобалној елити и крај њене моћи да суверено одлучује навео је неке политичаре да почну да распирују страх и раздор, и да презриво одбаце међународну сарадњу као националну капитулацију. Срамне мере председника Трампа уперене против муслимана, те његова запаљива реторика уперена против грађана Мексика потпирују расизам и мизогинију и скрећу пажњу са онога што његова администрација, којом доминирају кадрови са Вол стрита, заправо ради.

У Британији, где плате већине грађана током последњих десет година убрзано падају, док корпорације и богаташи добијају пореске олакшице вредне милијарде фунти, наша премијерка следи мање екстреман приступ, али њиме такође покушава да скрене пажњу са неуспеха и правих циљева своје владе. Она прети укидањем Закона о људским правима, који гарантује грађанска и политичка права наших грађана, и који је заправо користио свима у нашој земљи. Она даје изјаве попут: „Ако верујете да сте грађанин света, онда сте грађанин ничега“.

Постоји алтернатива овом штетном и банкротираном поретку. Највеће светске корпорације и банке не могу наставити да саме пишу правила и намештају систем у сопствену корист. Светска економија може и мора радити за опште добро и за већину људи на планети. Али ово захтева истинску и фундаменталну структуралну промену на међународном нивоу.

Уједињене нације имају истакнуту улогу у том процесу, оне промовишу нови консензус и заједнички језик заснован на солидарности, поштовању за људска права и међународној регулативи и сарадњи. Ово укључује и платформу за демократске лидере, са које они могу да кажу истину у лице неконтролисаној моћи.

Један такав тренутак се десио четвртог децембра 1972, када је председник Салвадор Аљенде из Чилеа изабран упркос снажном противљењу и америчком мешању у политички процес ове земље, изашао за говорницу Генералне скупштине УН-а у Њујорку. Он је позвао на глобалну акцију против претње коју представљају транснационалне корпорације које не полажу рачуна ниједној држави, ниједном парламенту, нити било којој организацији која заступа заједнички интерес људи. Девет месеци касније, Аљенде је убијен у Пиночеовом војном пучу, који је увео 17-огодишњу диктатуру и претворио Чиле у лабораторију тржишног фундаментализма.

Али 44 године касније, људи широм света устају и узвикују „Доста!“ неконтролисаној моћи мултинационалних компанија које избегавају порезе, присвајају земљу и ресурсе по ниским ценама и злостављају раднике и заједнице. Зато вам данас обећавам да ће следећа лабуристичка влада у Британији активно подржавати напоре Савета за људска права УН-а да створи законски обавезујући уговор којим ће се кроз међународно хуманитарно право регулисати рад транснационалних корпорација. Аутентична корпоративна одговорност мора важити и за све активности њихових испостава и добављача. Некажњивост корпорација које крше људска права или уништавају нашу природну средину, као што је случај у сукобима око минерала у Демократској Републици Конго, мора постати ствар прошлости.

Превише дуго развој се заснивао на неутемељеној догми да су неспутана тржишта и неконтролисане мултинационалне компаније кључ за решавање глобалних проблема. Стога ће у следећој лабуристичкој влади министарство за међународни развој имати задатак да ради не само на искорењивању сиромаштва, већ и на смањивању неједнакости широм света. Како бисмо постигли овај циљ морамо се одлучно супротставити глобалном скандалу избегавања пореза и издавању лажних фактура – којим се пљачкају земље у развоју и одливају ресурси из наших јавних служби.

Само у Африци се сваке године изгуби 35 милијарди долара кроз избегавање пореза, и још 50 милијарди кроз незаконите финансијске токове, што значајно премашује 30 милијарди помоћи које овај континент добија сваке године. Како су нам показали „Рајски“ и „Панамски папири“, од супер-богатих и моћних се не може очекивати да се сами регулишу. Од мултинационалних компанија се мора захтевати да подносе извештаје од земље до земље, док земљама на глобалном Југу треба помоћи да задрже милијарде долара које се тренутно краду од њихових грађана. Стога ће нова лабуристичка влада сарађивати са пореским властима у земљама у развоју, онако како је Замбија радила са НОРАД-ом – норвешком хуманитарном агенцијом – како би зауставила пљачку.

Деветог децембра је Међународни дан борбе против корупције. Корупција није само нешто што се дешава „тамо негде“. Наша влада је одиграла кључну улогу у омогућавању корупције која подрива демократију и води кршењу људских права. Ово је глобално питање које захтева глобални одговор. Када се људи држе у беди док политичари одливају јавне фондове у пореска уточишта, то је корупција, и лабуристичка влада ће одлучно делати по питању пореских уточишта: уводећи строге стандарде транспарентности за прекоморске депандансе и територије, укључујући и јавни регистар власника, директора, највећих деоничара и стварних власника, за све компаније и трустове.

Климатске промене су друга велика претња нашој заједничкој људскости. Наша планета је у опасности. Глобално загревање је неоспорно; број природних катастрофа се учетворостручио од 1970. Урагани попут оних који су недавно погодили Карибе, већи су него раније јер упијају влагу из топлијих мора. Климатске промене су оно што греје мора, првенствено захваљујући емисијама најбогатијих земаља света. А ипак, земље које најмање доприносе загађењу, а то су најчешће земље у развоју, извлаче дебљи крај из хаоса изазваног климатским променама – у њима се штета нанесена природној околини манифестује несташицама хране и друштвеним измештањем. Морамо се солидарисати са њима. Пре два месеца обећао сам премијеру Антигве и Барбуде, Гастону Брауну, да ћу искористити ову платформу да јасно пошаљем ту поруку.

Међународна заједница мора мобилисати своје ресурсе, а највећи светски загађивачи морају поднети највећи терет. Стога тражим од влада већине земаља-загађивача, укључујући и Уједињено Краљевство: Прво, да прошире своје капацитете за реаговање на катастрофе широм света. Нашим оружаним снагама, које се сврставају међу најбоље обучене и највештије на свету, мора се омогућити да искористе своје искуство у хуманитарним кризама. Италија утире пут у овом смислу, а њена морнарица се претвара у свестрану и вишефункционалну снагу.

Друго, да у своје финансијске прогнозе укључе и трошкове штете која се наноси природној средини, као што је Лабуристичка партија већ обећала да ће учинити у британској канцеларији за буџетску одговорност. Треће, да одлучно подрже историјске Париске климатске споразуме. И коначно, да предузму озбиљне и хитне кораке по питању олакшања и отписа дугова.

Морамо се, као међународна заједница, супротставити неправедној ситуацији у којој се државе које покушавају да се опораве од последица климатске кризе коју нису створиле, истовремено суочавају и са отплаћивањем међународних дугова. Треба се подсетити речи Томаса Санкаре, председника Буркине Фасо, изговорених на састанку Организације за афричко јединство, 1987, неколико месеци пре него што ће бити убијен у пучу. „Дуг се не може отплатити“; рекао је Санкара, „пре свега зато што, ако га не отплатимо, кредитори неће умрети. Али ако га отплатимо… ми ћемо умрети!“

Ескалација климатске кризе додатно повећава већ огроман број људи који беже од сукоба и беде. Данас има више избеглица и измештених људи широм света него икада раније од Другог светског рата. Избеглице су људи попут нас. Али за разлику од нас, они су морали да напусте своје домове – бежећи пред насиљем, прогоном и хаосом изазваним климатским променама. Један од највећих моралних изазова нашег времена састоји се у начину на који ћемо одговорити на дух и слово Конвенције о избеглицама из 1951. Основни принцип ове конвенције био је једноставан: заштитимо избеглице. Па ипак, десет земаља које сачињавају свега 2,5 одсто глобалне економије прихватиле су више од половине светских избеглица.

Време је да богатије земље света изађу на црту и покажу нашу заједничку људскост. Ако то не учине, последице ће бити милиони интерно расељених или избеглих Сиријаца, Рохинга избеглице враћене у Мјанмар без икаквих гаранција грађанских права или заштите од државног насиља, избеглице у камповима неприлагођеним за људски живот у Папуа Новој Гвинеји или Науру, и афричке избеглице продате у ропство у ратом опустошеној Либији. Ова реалност би требало да вређа наш осећај хуманости и људске солидарности.

Европске земље могу и морају да учине више, јер број избеглица које умиру покушавајући да пређу Медитеран наставља да расте. Морамо предузети и делотворнију акцију против трговаца људима. Али да будем сасвим јасан: дугорочни одговор је у аутентично међународној сарадњи заснованој на људским правима, која ће се супротставити коренима сукоба, прогона и неједнакости.

Провео сам добар део свог живота, заједно са многим другима, заступајући дипломатију и дијалог уместо рата и сукоба, и у томе се неретко суочавао са отворено непријатељским реакцијама. Али остајем убеђен да је ово једини начин да се оствари истинска и трајна безбедност за све. Чак и након што су инвазије и окупације из недавне прошлости довеле до катастрофалних исхода, опет се јавља притисак да се питања решавају војном силом – „Америка пре свих“ или „Империја 2.0“ као пут ка глобалној безбедности. Ја знам да грађани Британије нису ни неосетљиви на патње других, нити слепи за последице и реакције на безобзирне стране интервенције у којима је наша земља учествовала. Ратови ради промене режима, инвазије, интервенције и окупације у Ираку, Авганистану, Либији и Сомалији су биле фијаско. Оне су разориле ове земље и читаве регионе и учиниле Британију и цео свет много опаснијим местом.

И док британска влада промовише неке теме из домена људских права, на друге остаје нема, ако чак и не саучествује у њиховом кршењу. Превелики број људи свесно занемарује очигледна и масовна кршења људских права у Јемену и потхрањује их продајом оружја вредног више милијарди фунти Саудијској Арабији. Ово окретање главе пред злом подрива наш кредибилитет и способност да деламо по питању других кршења људских права. Укупна британска помоћ за Јемен прошле године је износила мање од 150 милиона фунти – што је мање од добити коју су оствариле британске компаније које продају оружје Саудијској Арабији. Шта то говори о приоритетима наше земље или улози наше владе у хуманитарној катастрофи која се тренутно одиграва у Јемену? Наш кредибилитет да говоримо против етничког чишћења Рохинга муслимана озбиљно је подривен чињеницом да је британска влада подржавала војску Мјанмара.

Наша влада само на речима подржава договор и решење две државе за сукоб између Израела и Палестине, али не користи полуге које јој стоје на располагању да оконча угњетавање и отимачину који се спроводе над палестинским народом. Седамдесет година након што је Генерална скупштина УН-а гласала за стварање палестинске државе напоредо са оним што ће у међувремену постати Израел, и пола века након што је Израел окупирао целу историјску територију Палестине, требало би се повести за примером израелских мировних активиста попут Гаша Шалома и организације „Peace Now“ и захтевати окончање масовног кршења људских права са којима се Палестинци свакодневно суочавају. Наставак окупације и противзаконите насеобине представљају кршење међународног права и препреку на путу ка миру.

Изјава америчког председника да ће његова администрација признати Јерусалим као престоницу Израела укључујући и окупиране палестинске територије представља претњу миру која је с пуним правом наишла на скоро једногласну међународну осуду. Ова одлука није само непромишљена и провокативна, већ постоји реална опасност да ће она учинити немогућим сваки покушај политичког решења палестинско-израелског конфликта. Говор председника Трампа у Генералној скупштини УН-а у септембру наговестио је једну још ширу претњу миру. Његов напад на мултилатерализам, људска права и међународно право требало би све озбиљно да нас забрине.

Данас није добар тренутак да се одбацује нуклеарни споразум са Ираном, значајно достигнуће до којег се дошло договором између Ирана и групе светских сила како би се спустиле тензије. Раскид овог споразума представљао би претњу не само за Блиски исток, већ и за Корејско полуострво. Зашто би Пјонгјанг прихватио нуклеарно разоружање када САД наочиглед целог света одбацују свој нуклеарни споразум са Ираном? Трамп и Ким Џонг-ун ризикују застрашујући нуклеарни сукоб својим апсурдним и борбеним изјавама. Заједно са скоро целим човечанством поручујем овој двојици вођа: ово није игра, одмах одступите са ивице провалије.

Данас је већ постало опште место да рат и насиље не решавају светске проблеме. Насиље ствара насиље. У 2016. години се скоро трећина свих жртава терористичких напада налазила у пет земаља: Ираку, Авганистану, Сирији, Нигерији и Сомалији. У име свих жртава рата и тероризма међународну правду треба претворити у стварност.

Хајде да захтевамо да се највећи извозници оружја обавежу да ће све њихове испоруке наоружања бити у складу, не само са законом, већ и са њиховим моралним обавезама. То значи да више не би било дозвола за извоз оружја за које постоји јасан ризик да ће бити искоришћено за кршење људских права и злочине против човечности. Уједињено Краљевство је један од највећих извозника оружја на свету и ми имамо дужност да испунимо своје међународне обавезе, истовремено тражећи начине да трансформишемо индустрију оружја у друге, друштвено корисне, високостручне и високотехнолошке индустрије.

Из овог разлога подржавам недавну двопартијску резолуцију америчког представничког дома, којом се чине две до сада невиђене ствари. Прво, овом резолуцијом се признаје улога САД у уништењу Јемена, укључујући и танкирање саудијских авиона у лету, без којег они не би били у стању да спроведу своју бомбардерску мисију, као и помоћ у избору мета. Друго, ова резолуција отворено признаје да амерички Конгрес није овластио ову војну подршку.

Јемен је стравична хуманитарна катастрофа, која укључује и најгору епидемију колере у историји. Међународна заједница мора најоштрије тражити од оних који подржавају рат који је Саудијска Арабија започела против Јемена, укључујући ту и владу Терезе Меј, да испуне своје законске и моралне обавеза по питању трговине оружјем и да испреговарају хитан прекид ватре и окончање овог разорног сукоба.

Ако смо озбиљни у вези са нашом подршком миру, морамо ојачати међународну сарадњу и мировне снаге. Британија ту мора одиграти значајну улогу, тим пре што је последњих година избегавала значајно учешће у мировним снагама. Одлучни смо у намери да искористимо прилику да се ангажујемо у одржавању мира, дипломатији и подршци за људска права.

Лабуристичка партија ће инвестирати у наше дипломатске капацитете и конзуларне службе и поново ће увести саветнике за људска права у нашим амбасадама широм света. Људска права и правда ће бити у срцу наше међународне политике, уз подршку Уједињеним нацијама. УН представља јединствену платформу за међународну сарадњу и делање. Како бисмо били делотворни, потребно је да земље чланице подрже реформску агенду коју је изнео генерални секретар Гутереш. Свет захтева да Савет безбедности УН-а одговори на ове захтеве, постане репрезентативнији и врати се улози због које је направљен – очувању мира и безбедности.

Можемо живети у мирнијем свету. У нама пламти жеља да створимо бољи живот за све. Владе, грађанско друштво, друштвени покрети и међународне организације, могу нам помоћи да то остваримо. Морамо удвостручити наше напоре да створимо глобални систем заснован на правилима која ће важити за све и радити у корист многих, а не малобројних.

Доста је било политике: прво бомбардуј, онда разговарај. Доста је било двоструких стандарда у међународној политици. Доста је било прављења жртвених јараца од глобалних институција зарад стицања јефтиних политичких поена код куће.

Уместо тога су нам потребни: солидарност, смирено вођство и сарадња. Заједно, ми можемо:

— Изградити нови друштвени и економски систем заснован на људским правима и правди.

— Остварити климатску правду и бољи начин да живимо заједно на овој планети.

— Уважити људскост избеглица и понудити им сигурно место за живот.

— Радити за мир, безбедност и разумевање.

Опстанак наше заједничке људскости не захтева ништа мање од тога. Морамо препознати напоре и одати признање борцима за људска права широм света, који ризикују своје животе за друге – наш глас мора бити њихов глас.

Хвала вам.

Говор лидера Лабуристичке партије у седишту УН-а у Женеви 8. децембра 2017. поводом међународног Дана људских права.

 

Извор Jacobin/Пешчаник, 14. децембар 2017.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here