Ево зашто нестају српске кафане!

Поделите:

Бурна историја места и догађаја који би у свакој земљи били главне туристичке тачке и делови уџбеника код нас остају да живе на усменим предањима, док светске корпорације и новопечени бизнисмени насрћу на ретке кафане, у којима се, упркос свему, слави живот

У кафани је рођен страначки живот Србије, многе политичке, касније ће се испоставити, и историјске одлуке донете су за кафанским столом с карираним столњацима.

Након Другог светског рата неке кафане биле су једино светло у порушеној престоници, опозит свеопштем страху, полицијском часу, терору Озне, духовној глади… У чврстим комунистичким временима биле су добар штит од глупости и менталног терора, места на којима су расли најзначајнији спрски писци, песници и боеми, чворишта најинтригантнијих трачева и љубави, постале су и незаобилазни културно-хедонистички топоним.

То су места где се најбоље мешају ноћ и дан, неретко и пића, богати и сиромашни, бивши и садашњи, глумице и редитељи, пословне жене и претенденти на министарска места…

Arhiva Kurira, Kafana Zlatna Moruna

Кафана Златна Моруна

Često se čuje kako jedan grad ne čine zgrade nego ljudi, ali bez pravih kafana, restorana i kafea nema ni srećnih gradova. Sedneš u najbolju kafanu i ceo grad prođe pored tebe. Pesnik Сима Пандуровић тврдио је да је кафана и социјална институција првог реда: гладног нахрани, жедног напоји, бескућнику пружи кров, а усамљеном друштво. Демократија је основ кафанске културе – спаја неспојиво. Макар је тако некада било.

Шта се данас збива с београдским кафанама? Неколико значајних, међу којима је последњи „Орач“, претворило се у ланце мегамаркета, који нас прате на сваком ћошку. Друге су прерасле у уштогљене продавнице козметике и, уместо гушчије џигерице, шкембића, вина и кремпита, сада нуде помаде помоћу којих ћете вечно бити млади. Више не продају мирисе на тањиру и сочне приче, већ илузије. Ново доба их је покосило, а оне које су преживеле удар светских корпорација сада нападају новопечени бизнисмени, браћа политичара и трговци спремни да по сваку цену откупе традицију како би они постали још традиционалнији и богатији.

Већ месецима се по градским кулоарима полушапатом ваља прича како ресторан са најлепшом баштом у граду, иако је поред аутопута, насилно променио власника. На Твитеру се шири глас како новобеоградска кафана позната по националној кухињи има нове власнике, а и ресторан медитеранских специјалитета у близини Владе Србије постао је плен новопечених кафеџија, да је следећи на мети „Вук“, а и „Река“. Ово нико, ни за живу главу, званично неће да потврди, а то отимање прате префињени крими-детаљи: „Добро вече, пошто кафана?“

„Није на продају!“, рећи ће вишегодишњи власник.

Arhiva Kurira, SkadarlijaСкадарлија

„Нисмо питали да ли је на продају, него колико кошта“, одговориће будући власник.

И све ће остати обавијено велом тајне јер ће газда за одређену своту новца остати да глуми газду. А поносни власник ће одмах променити добављаче, углавити своју екипу, несвестан да су за кафану битни људи. И они који раде и они који долазе. Наравно, његове мисли и новчаник не оптерећује прошлост и како је све заправо почело.

Kлепишка

 

Турци су још 1522. у једној згради на Дорћолу отворили кафану и у њој служили кафу. Према књизи „Старе кафане Београда“ Видоја Голубовића, после Београда прву кафану 1592. добија Сарајево, у Лондону се отвара тек 1652, две године касније у Марсељу, а у Бечу 1683.

Kафане су место друштвене критике и утолико су неретко представљале опасност за владајућу класу. У кафанама су у току револуције 1789-1794. формиране прве политичке организације, на пример јакобинци, а у њима су такође покренути и први радикални листови тог времена. Зато су кафане биле прве на листи установа које су реакционарни режими настојали да сузбију. Сентандрејска скупштина, на којој су свргнути Kарађорђевићи и на власт враћени Обреновићи 1858, одржана је у „Српској круни“.

А 1860. Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао је наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 23 сата, а после тог времена нико улицом не сме да хода без фењера. Обавеза власника кафане била је да свако вече упали фењер пред кафаном, тачно у десет увече. Сто педесет три године касније челници Новог Сада дошли су на сличну, додуше два сата либералнију идеју, да се ноћни живот у војвођанској престоници гаси сат иза поноћи. Нису рекли да ли је обавезан и фењер.

Arhiva Kurira, Skadarlija

Скадарлија

У кафани се одувек дешавао живот у свој својој пуноћи, некада су приказиване представе, одржавани концерти, састајали су се спортски и партијски моћници, после Првог светског рата у „Kасини“ су се одржавале и седнице Народне скупштине.

Kафана има посебну магију – прва сијалица у Београду засијала је у кафани „Пролеће“, у данашњој Масариковој улици, а на том месту данас се налази зграда „Електродистрибуције“. Први телефон у Београду зазвонио је у „Три листа дувана“, а први сајам књига 1893. одржан је у „Kоларцу“. „Kоларац“ је био једна од најрепрезентативнијих кафана, која се налазила у Македонској улици према Тргу, с фасадом у класицистичком стилу, великом салом где су се одржавали балови, а ту су се и играле представе позоришта Бране Цветковића „Орфеум“, и био је један од првих биоскопа у Београду.

 

У кафани „Златни крст“ приказана је 25. маја 1896. прва јавна биоскопска пројекција у Београду. У кафани је засвирао и први страни виолиниста – 1894. године. На „Kоларцу“, који је био смештен у склопу зграда које су припадале Илији Милосављевићу, пореклом из Kолара, састајали су се политичари, официри и државни чиновници. Срушен је за време немачког бомбардовања 1941. Милош Обреновић је на власт враћен по други пут у кафани „Велика пивара“ или „Kнежева пивара“. У гостионици „Империјал“ 1891. одржан је збор београдских новинара, где је одлучено да се обнови Српско новинарско друштво, које је преименовано у Српско новинарско удружење. На прелазу из 19. у 20. век у данашњој Македонској улици од 40 кућа 17 су биле гостионице. Прве кафанске звезде биле су Софка и Вукица Вука, чија је популарност између два светска рата била већа него фудбалера Моше Марјановића.

Arhiva Kurira, Skadarlija

Скадарлија

А и тачно се знало какви гости где долазе, које пиће се служи и какве су теме на менију. У „Србији“ су се окупљали франкофили, фудбалери и навијачи СK Југославија, позоришни глумци и оперски певачи, чекајући да се у касне сате појави Бранислав Нушић. Некада је било јасно где седе радикали, а где напредњаци, где се скупљају либерали, а где социјалисти и знало се да треба послати шпијуне маскиране у обичне госте у супарнички табор. Изгледа да се историја понавља.

 

Њузвик

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here