Хоће ли ЕУ преживети политичке ефекте мигрантске кризе?

Поделите:

Да националисти спасавају уједињену Европу јесте апсолутни историјски уникат, нешто никад виђено

Само неколико дана пре преузимања турнуса у председавању Европској унији, Беч је кренуо у дипломатску офанзиву без премца у досадашњој пракси аустријске спољне политике. Готово је са опрезом и обзирима мале земље, заобилазне формулације су протеране са националне политичке сцене. Аустријски мото је – од заједничке Европе се мора спасити шта се спасити дâ. Идућег четвртка и петка се на самиту 28 шефова држава или влада ЕУ у Бриселу разговара о миграционој политици као првој тачки која покрива две остале, економију и безбедност. Оно што остане времена и снаге, разговараће се о Брегзиту, али у формату 27, без представника Уједињеног Краљевства.

То би био пример дневног реда нове политичке осећајности – мука и очај у миграцији, храбри оптимизам у економији и финансијама, противречне емоције у безбедности и љутња с примесом садизма према Енглезима. Како над самитом ЕУ виси претња неуспеха, немачка канцеларка Меркел је притисла шефа Европске комисије Жан Клода Јункера да за данас (24. јуна) сазове хитан мали припремни самит заинтересованих – Немачка, Италија, Аустрија, Француска, Грчка, Бугарска, Шпанија, Малта, Белгија, Холандија, Данска – како би од њих добила обећање да је неће минирати на великом.

РАСПАД ЕУ „У НЕКОЈ ФОРМИ ГРАЂАНСКОГ РАТА“?
Примарна дефиниција тренутне ситуације: У борби против баварског коалиционог партнера, немачка канцеларка је интернационализовала унутрашњу немачку кризу. Најближа историјска паралела онога што Меркелова тренутно ради је присећање на покушај Анте Марковића с почетка деведесетих да интернационализује југословенску кризу и добије стварну политичку и финансијску помоћ од Европљана у борби против националистичких власти Србије, Хрватске и Словеније. Ту паралела престаје. Да је Марковић успео, не би било рата ни распада Југославије; ако Меркелова успе, ЕУ ће се распасти, и то „у некој форми грађанског рата“, како ових дана каже немачки историчар Михаел Волфзон (Пресе, 18. 6. 2018).

Секундарна дефиниција тренутне ситуације: Конзервативне, у различитој мери националистички дефинисане гарнитуре унутар ЕУ (Аустрија, Италија, Вишеградска четворка) формирале су прошле седмице функционалну коалицију за спас наднационалне Европе. Да националисти спасавају уједињену Европу јесте апсолутни историјски уникат, нешто никад виђено. Они то не раде радо, па је разумљиво да спасилачку акцију не спроводе с вољом и весељем, већ из рационалног рефлекса да спрече хаос који би остао иза слома заједничких финансијских, економских и политичких институција.

Конзервативне снаге (критичари би рекли популистичка десница) нуде руку спаса Европској унији. Наравно да њихова помоћ кошта. Али колико је идеју уједињене Европе у ове три године коштао прорачунати хуманистички идеализам? Исто питање у другачијој форми – у којој мери је хуманистичка левица прошлих година тврдоглаво смањивала паневропску социјалну кохезију, пре него што се будућност континента нашла у крилу конзервативне деснице?

ЕКСПРЕСНИ ВОЗ МИНХЕН–БЕЧ–БУДИМПЕШТА VIA ЛИНЦ
У пет радних дана прошле седмице догодило се следеће:

1. Баварска тројка – премијер Седер, савезни министар полиције Зехофер и вођа баварских посланика CSU-а у Бундестагу Добринт су канцеларки дали времена до великог самита 28/29. јуна да добије подршку Европљана за рестриктивне промене у миграционој политици. Седер: „Али ако она под тим мисли да путује по Европи са немачком чековном књижицом и купује подршку где год се неко буни, то неће ићи!“

Са своје стране, Зехофер преферира метафорику бајки да би објаснио суштину баварске побуне против Берлина: „Пољупцем смо пробудили Европу из сна.“

2. Аустријски канцелар Курц је у среду у Линцу примио баварског премијера Седера и отворено оптужио Ангелу Меркел да је њена одлука из августа/септембра 2015. крива што се данас у Европи поново контролишу унутрашње границе.

3. Аустријски вицепремијер Штрахе и министар полиције Кинкл су се у среду нашли са министром унутрашњих послова Италије Салвинијем (Lega Nord), да би координисали анти-Меркел наступ на данашњем (недеља) малом миграционом самиту у Бриселу.

4. Председник ЕУ Туск је крајем седмице био у Будимпешти и Бечу, и тиме демонстративно дао легитимацију покрету „спасимо Европу“ који се формира у та два центра.

5. Премијери Вишеградске четворке, ојачани присуством аустријског канцелара, нашли су се у четвртак у Будимпешти, у акцији коју су овдашњи медији сложно протумачили као директну подршку баварској струји у унутарнемачком спору.

6. У Бечу је у четвртак одржана Конференција о будућности ЕУ. Скуп, замишљен као мини-аустријска варијанта Минхенске безбедносне коференције, водила је министарка дипломатије Карин Кнајсл. Закључак: Унија се мора концентрисати на основно, а „основно је миграционо питање, које прекрива сва остала“.

7. Себастијан Курц је у среду увече, након што се вратио у Беч из Линца, био домаћин на спектакуларном летњем пријему у врту Виле Шенбург. Пријем је у медијима промптно добио надимак „хиљадарка“, у референци на број позваних гостију. Позвани су „пратиоци на путу политичког успона“, личности из јавности, медија, политике и цркве, који као волонтери, симпатизери, или напросто утицајни гласови стоје иза успеха и стабилизације феномена Курц.

„Канцеларов летњи пријем“ је традиција коју су увели социјалдемократски премијери Аустрије. Сада су је преузели конзервативци и дали јој нову интерпретацију – млади канцелар, који ради у френетичном ритму, никад не губи преглед ситуације и не заборавља ни најмању подршку коју је икада добио.

На пријем је дошла она Аустрија која се последњих година мрштила на социјалдемократску миграциону политику – конзервативна, културно затворена елита. То су горњи слојеви оног протестног бирачког тела које је довело на власт Курца и Штрахеа; они који јесу за политички уједињени континент, али за разлику од такозваних „хуманиста“ не губе из вида рањивост и историјску ексклузивност тог пројекта.

У таквом европском контексту даноноћног рада за опстанак заједничких европских институција, Себастијан Курц је идеални канцелар – да је само коју годину старији, или да једе и пије као његови гости, већ би се одавно срушио од исцрпљености.

МАЛИ ПО МАЛИ САМИТ, ЕТО ВЕЛИКОГ САМИТА
Данас у Бриселу разговарају Београд и Приштина, али док се тресе у најновијем нападу миграционе грознице, Унија има мало слуха за ту тему. У Бриселу је данас главна вест горе споменути „мали самит“ једанаесторице, нешто више од трећине Уније, којим канцеларка Меркел припрема терен за велики самит 28/29. јуна. Ако мали данас не успе, онда ће читава Европа имати три дана времена да се ментално припреми на неуспех великог самита и коначан крах политике Ангеле Меркел. Тиме се отвара простор „прелетачима“ да успоставе нове односе интеревропске лојалности.

Штрахе је јуче (23. јуна) већ изјавио како очекује „ланчану реакцију“ европских земаља у сврставању иза оне тврде миграционе политике коју заговарају Мађарска од почетка, Аустрија последњих шест месеци, Италија од недавно.

Данас се у Бриселу разговара о три ствари:

1. Прихватни центри ван ЕУ. То је актуелно од 2014, али проблем онда није имао тренутни карактер ургентности. Идеја је нехумана, нема збора, али је једнако тако нехумана и петометарска бодљикава жица која већ деценијама на Цеути и Мелиљи спречава пролазак миграната из Африке, па опет није било значајнијег европског отпора.

Сада су две варијанте у игри – прихватни центри ван Европе, на пример у Либији или северној Африци, или прихватни центри у земљама Западног Балкана. У првом случају би мигранти ту где јесу подносили захтев за азил, а онда би они којима је одобрен у „заједничком европском решењу“ а ла Ангела Меркел по квотама дељени међу чланицама ЕУ.

Та варијанта ће данас пропасти, као што „политика квота“ пропада од 2015. и као што се читава Унија слама под том немачком уценом. Случај прихватних центара на Западном Балкану, укључујући Србију, јесте нешто друго. У тим институцијама, мигранти не би могли подносити захтеве за азилом. То би била, као што је прошле седмице исправно писано на порталу РТС-а, места из којих пут води само натраг, никад напред.

У својој суштини, намеравано решење уз суделовање Западног Бакана је мање смислена политика, а више пружање дискретне мотивације тим земљама да и саме подигну бодљикаву жицу као Шпанци на Сеути и Мелиљи, или Мађари према Србији и Хрватској. Како? То ће показати Аустријанци кад у уторак буду спроводили здружену полицијско-војну вежбу на Шентиљу „зауставимо илегалну миграцију“…

СВЕ ЗАМКЕ СЕКУНДАРНЕ МИГРАЦИЈЕ
2. Како зауставити секундарну миграцију, или оно што се у медијско-политичком жаргону зове „азил шопинг“ – захтев се поднесе у Италији, пређе у Немачку или Аустрију, онда се упореде давања социјалних система, евентуално пресели у Скандинавију, али се годишњи одмор свеједно проводи код куће у Ираку или Тунису. Секундарни азил је за Европу област пуна недоречених места и правних мина, што због Женевске конвенције, што због Даблинског акта. Унија чак није у стању да санкционише ни доказане злоупотребе, зато што се то често коси са надређеним концептом људске слободе.

Односно, тако ствари види канцеларка Ангела Меркел, а данашњи мали самит у Бриселу тестира спремност једног дела ЕУ да јој ту прешироку интерпретацију законских аката више не допусти.

3. Ширење Фронтекса као наддржавне трупе за заштиту спољних европских граница на 10.000 људи. То је тек ништа, јер ће Фронтекса бити бројчано више, али са непромењеним мандатом. Чак и набилдован, Фронтекс остаје обичан посматрач националних граничних полиција – нема право контроле, нема мандат за повратак илегалне миграције у земље порекла. Једино што Фронтекс у новој варијанти добија је више ресурса за веће спасилачке акције на мору, али се онда курс узима према европским лукама. То у коначници значи још више економске миграције, још више уступања секуларног европског терена исламској религији и још више десничара на власти.

Михаел Волфсон: „Нормативна друштвена кохезија не постоји, али постоји функционална, онако као у саобраћају на пример, где се сви придржавају основног сета правила, без обзира на то шта о томе мисле, свеједно да ли то угрожава њихову личну слободу. Притисак исламске миграције на европска друштва онемогућава управо ту функционалну интеграцију и продубљује поларизацију. Гледано дугорочно, у Европи ће порасти и исламски терор и терористичка реакција нове деснице, што је једна варијанта грађанског рата.“

Десничари ће нас још једном појести, с тим да то овог пута чак неће бити ни њихова кривица.

ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ

Ауторка је дописница РТС из Беча

 

РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here