Хрватски медији: Удба је у својој картотеци емиграције имала око 150 тисућа досјеа

Поделите:

Треба напоменути и то како ни југославенске власти нису имале довољно прецизне податке о томе колико је особа на крају рата напустило земљу

Фокусирајући се на сувремени период, хрватске земље биле су захваћене снажним исељеничким валовима још од друге половице 19. стољећа, насталима понајприје из економских разлога, но након Другог свјетског рата настаје и врло бројна политичка емиграција. Њу нису сачињавали само дужносници и припадници војних формација пропале Независне Државе Хрватске, него и чланови Хрватске сељачке странке, симпатизери разних других политичких опција, али и бројне особе без знатнијег политичког или неког другог ангажмана, које су страховале због комунистичке освете и репресије, односно они који напросто нису жељели живјети у комунистичкој варијанти југославенске државе.
Иако још увијек постоји недостатак детаљних истраживања овог феномена који се односи на нумеричку одредницу, односно колики је био тај исељенички вал, елаборат који је направила савезна Управа државне безбедности 1963. године наводи да се у иноземству тренутачно налази око 1,607.000 особа поријеклом из Југославије (не рачунајући чланове њихових обитељи), док од тога на Хрватску отпада двије трећине. Други пак елаборат тај број смањује на око милијун и пол, од тога 1,250.000 предратних економских исељеника, 130.000 ратних и око 120.000 послијератних емиграната. Удио по народима био је сљедећи: Хрвата – 61 посто, Словенаца – 18 посто, Срба – 14 посто и осталих – седам посто. Нека новија истраживања кажу да је Хрватску у раздобљу од 1939. до 1948. године напустило 157.000 људи, док је у Италију у три послијератне године (1945. – 1948.) отишло око сто тисућа особа, без избјеглих Талијана.

У првих неколико година након рата, хрватска политичка емиграција била је релативно неугодан противник за нову Југославију. Један од разлога био је тај што су дијелови политичке емиграције, углавном прије везани уз НДХ, настојали сурађивати с крижарским отпором у земљи, па чак и руководити њиме. Kрижарска герила није успјела угрозити комунистички режим, али је неко вријеме успјешно пријечила потпуно смиривање ситуације и прелазак на мирнодопско стање. Друго, Београд је гајио сумње како би западни савезници у могућем окршају с комунизмом на истоку Еуропе могли употријебити хрватске политичке емигранте за рушење комунистичке Југославије. Међутим, до новог свјетског рата није дошло, крижарски покрет је угашен, а Југославија је након избацивања из блока комунистичких држава и снажног совјетског притиска стекла одређену наклоност Запада, а онда од њега стала добивати и разноврсну помоћ, тако да је и споменута бојазан знатним дијелом ишчезнула. Ускоро је упућен и позив за репатријацију, односно повратак емиграната, што је одређен број особа и прихватио. Ипак, педесетих година настављају се илегални бјегови из Југославије, све више је младих особа које бјеже, а које нису повезане с догађајима из Другог свјетског рата. Мотивирани су економским разлозима или авантуризмом, али постојао је и онај политички тренутак – неслагање с режимом, прогон или запостављање од сустава и слично. Низ таквих особа у иноземству укључио се у рад постојећих организација политичке емиграције или је стварао неке нове облике антијугославенског ђеловања. Kако је то изгледало нпр. 1958. године, говоре сљедећи подаци. У иноземство је те године илегално побјегло, односно онђе трајно остало легално прешавши границу, 3997 особа. Информација се односи на подручје Хрватске, а оно на што треба подсјетити јест и то како су Хрвати у далеко највећем постотку од свих осталих бјежали и из БиХ. С друге стране, тијеком претходне 1957. године у Хрватску су се репатрирале 2423 особе. Праву слику тога откривају даљњи подаци који кажу да је од тог броја њих чак 2005 изручила аустријска и талијанска полиција, а за 63 је утврђено или се сумњало да су се вратили по задацима страних обавјештајних служби, полиција или пак политичке емиграције. Слични бројеви вриједе и за другу половицу 50-их и почетак 60-их. Надаље, све већим отварањем Југославије Западу почео је процес тзв. одласка на привремени рад у земље западне Еуропе, што се у многим случајевима претварало у легалан бијег и трајан останак на Западу. Због ових и сличних процеса један од цитираних елабората закључује: „Свједоци смо процеса помлађивања бивше политичке емиграције легалним путем“.
Стога су југославенске власти донијеле Закон о амнестији, који је био нека врста одговора на споменуте процесе, па је требао утјецати на дио политичких емиграната да се врати у земљу. Наравно, низ емиграната није имао ту могућност, а била је ријеч у првоме реду о онима које је Југославија прогласила ратним злочинцима. Ту су се нашли налогодавци, потицатељи, промицатељи и извршитељи злочина у НДХ, али и они чије је суђеловање у таквим радњама било дубиозно те они који у њима нису суђеловали, али их је југославенски режим таквима оквалифицирао будући да су били оцијењени идеолошким, политичким или класним непријатељима. Закон је циљао на оне који су могли постати чланови организација политичке емиграције, дакле на неки начин је ишао за тиме да што више одвоји неупитне непријатеље комунистичке Југославије од обичног чланства њихових организација те младих људи који су им приступали, као што се обраћао и онима који су тражили властите политичке путове у иноземству. Ипак, југославенски је режим био спреман у изнимним ситуацијама и проширити Закон на неке високе усташке дужноснике који су се у емиграцији пасивизирали у својем антијугославенском раду будући да би њихова својеврсна капитулација и повратак у земљу био знатан ударац на морал барем дијела политичке емиграције. Тако су вођени преговори с бившим министром НДХ Едом Булатом који се у неким питањима, посебно онима везанима уз Далмацију, и за вријеме НДХ сукобљавао с Павелићем, о његовој посјети Југославији, но то ипак није реализирано. Иако је хрватска државотворна емиграција била најјача и најбројнија, треба подсјетити како су у иноземству ђеловали политичари који су заступали потребу рушења комунизма у Југославији, али и очувања, затим разне четничке организације те малобројне словенске и македонске. Исто тако, не смије се заборавити информбироовска емиграција, коју су чиниле особе избјегле из Југославије у Совјетски Савез и неке друге комунистичке земље након избацивања Југославије из комунистичког блока. Двије године од доношења Закона рекапитулирани су подаци о његовоме учинку на Хрватску, а међу њима стоји: „С територија Хрватске до сада су евидентирана 59.132 углавном политичка емигранта“. Ипак, податак о томе колико је у одређеном тренутку било политичких емиграната врло је варијабилан. Исто тако, политичким се емигрантима могу сматрати сви они који су напустили матичну земљу из политичких разлога или само они који су у неком тренутку били активни или јесу активни у раду против ње, без обзира на мотиве емигрирања. Треба нагласити и то како ни југославенске власти нису имале довољно прецизне податке о томе колико је особа на крају рата напустило земљу. Установљени број не може се сматрати поузданим. Важно је нагласити како је 1960. године ођел Удбе задужен за емиграцију навео како се у картотеци емиграције налази око 150 тисућа досјеа. Но прва бројка узета је као оквир за елаборирање учинака закона, а детаљи кажу како од тог броја у источној Еуропи борави 987 особа, у остатку Еуропе 26144, у Сјеверној и Јужној Америци 21245, у Аустралији 9016, у Африци 215, у Азији 163, на Новоме Зеланду 79, док је непознато боравиште 1283 особе.

Што се тиче броја у западној Еуропи, највећи број емиграната смјестио се у Италији, па у Савезној Републици Њемачкој те у Француској. До тренутка скупљања података за израду елабората, захтјев за регулирање држављанства поднио је 1061 емигрант или 1,79 посто. Од тога је држављанство добило њих 740, отпуст из држављанства 275, шест захтјева било је одбијено, а 40 у поступку. Треба нагласити како се ови подаци не односе само на оне емигранте који су се јавили југославенским дипломатским представништвима на основи Закона о амнестији, већ на све из предратне, ратне и послијератне емигранте. Од ступања Закона на снагу, на подручје СРХ репатрирала су се само 484 емигранта. Иако се од Закона реално нису могли очекивати спектакуларни успјеси, ове бројке недвојбено сугерирају његов неуспјех, односно да се држављани с подручја СРХ, у далеко највећем броју Хрвати који су успјешно побјегли у иноземство водећи се прије свега политичким мотивима, нису жељели вратити у Југославију. Управо супротно, у наставку 60-их, а онда и послије, доћи ће до праве експлозије у порасту броја особа на тзв. привременом раду. Подаци из 1971. говоре како је те године из Хрватске на привременом раду било чак 224.300 особа. Може се навести и податак да је између 1961. и 1981. године из Лијепе Наше у прекоморске државе отишло око 70 тисућа људи. Југославенски репресивни апарат морао је готово из године у годину тражити већа средства и више запосленика да би се могао носити с новим пријетњама политичке емиграције. Тај је процес пратио и све већи број нововрбованих доушника. Иако је политичка емиграција била подложна константним свађама, раздорима и трзавицама, иако није успијевала остварити низ својих много пута нереалних планова, ипак јој је полазило за руком остати активном и бавити се разним облицима протујугославенског ђеловања. У томе су врло важну улогу имали нови, млади емигранти.

m-mojahrvatska.vecernji.hr

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here