Хрватски поглед на Вучићеву посету или зашто се Туђман окреће у гробу

Поделите:

,,Дводневни излет Александра Вучића у Хрватску најсажетије се може описати реченицом: ‘Veni, vidi, vici.“’

Хрвати нису баш одушевљени посетом српског председника Хрватској, а то показује и анализа са портала index.hr, коју је потписао Горан Духачек.

Текст носи назив ,,Вучић је покорио Хрватску“ и преносимо га у целости:

На истој локацији на којој је оснивач ХДЗ-а и први хрватски председник Фрањо Туђман 1990. изрекао политички најдалекосежнију и најштетнију изјаву о НДХ као „не само злочиначкој творевини, него и изразу повијесних чежњи хрватског народа“, председник Србије Вучић је 28 година касније у фуриозном говору још једном потврдио како је издоминирао хрватску политичку сцену у њиховој тј. нашој земљи, а коначно и председницу Колинду Грабар-Китаровић која га је позвала. Туђман се окреће у свом мирогојском гробу.

Своју дводневну посету Хрватској Вучић је претворио у напет шоу који је добар део нације гледао с гађењем, али ипак није могао да престане. Нова ера у односима Хрватске и Србије, очигледно подстакнута притисцима споља, започела је тиме да се сви питају хоће ли се Вучић извинити, треба ли да се извини, да ли је требало да буде позван, шта ће рећи ако га неко пита за извињење, шта ће рећи о ратној одштети итд. Вучић, Вучић, Вучић – заглушујуће је одзвањало хрватском јавном сценом без престанка 48 сати.

На самом почетку није изгледало да ће заиста тако бити, с обзиром на то да се Вучић на Пантовчаку појавио киселог израза лица и изгледао прилично снуждено. Али ствари су се промениле на заједничкој прес конференцији с Колиндом након њиховог тет-а-тет састанка, када је Вучић успоставио доминантан став који је доживео свој врхунац у говору у Лисинском. Српски су му новинари поставили очито наручена питања, која су му омогућила да се позиционира као регионални миротворац и махер, док је Колинда са својом фразеологијом изгледала живчано и сасвом неуверљиво. Вучић јој је чак у једном тренутку уделио варљив комплимент о томе што се усудила да га позове у Загреб, заправо је вербално потапшавши по глави као добру татину девојчицу, а хрватска председница је онда кренула да се правда због реално минорних протеста који су га дочекали.

Да не узнемири Вучића, Пантовчак се додатно потрудио и тиме што је од хрватских новинара тражио да госта из Србије не питају за великосрпски говор у Глини из 1995, а на то су очигледно пристали ХТВ и Нова ТВ, који су једини од хрватских медија прозвани да поставе питања. Глину нису спомињали. Уред председнице је због Вучића, дакле, покушао и успео на тренутак да суспендује слободу медија у Хрватској, која је из перспективе Колиндине екипе темељна уставна вредност само ако не живцира Вучића. Претворили су тако заједничку прес конференцију на Пантовчаку у догађај који као да се одиграо у Србији, у којој Вучић има контролу над већином медија, а не у Хрватској.

Председник Србије је театрално пред новинаре донео и неке старе документе из Двора на Уни као израз добре воље, шеретски додавши: „Имамо ми још тога.“ Нико га није питао па зашто онда није донео све. Добићете ако будете добри, као да је неизречено поручио Вучић. Када је пак реч о несталима, још једној тачки неслагања, донео је са собом информације о троје људи, односно да су убијени, али не и где им се налазе кости.

Због Вучића је и влада Андреја Пленковића одлучила да накратко суспендује право грађана на протествовање на Марковом тргу, на који није пуштена шачица екстремиста који су сат времена глумили најављено догађање народа у режији екстремне деснице на Тргу бана Јелачића. Упркос вишедневној кампањи, њихов протест је испао тотални дебакл, Вучић их је јавно вербално испљускао као „муве“, али најболније је било када их је миљеница Колинда, коју су својим гласовима и довели на Пантовчак, отписала као маргиналне политичке појаве. Бујици је након првог дана Вучеве посете преостало тек нарицање над понижењем које су им приредили Вучић и Колинда.

Премијер Пленковић, који није био одушевљен идејом Вучићевог доласка и све је учинио да то буде јавно познато, дочекао је госта из Србије у самоуверенијој пози него Колинда, али Вучић је успео да и њему закува проблеме. Како се показало кроз разнолике изјаве разних ХДЗ-оваца, странка се потпуно поделила око Вучићеве посете – нпр. Јосип Ђакић је учествовао у антивучићевском протесту, а Миро Ковач у сабору држао говор како се с председником Србије мора разговарати. Што се тиче пре посете истицане теме ратне одштете, Пленковић се с Вучићем договорио – а шта друго – основати међудржавну комисију која ће се тиме бавити. Не треба посебно подсећати на славну Черчилову констатацију о томе чему служи оснивање комисија.

Председник Србије је суверено реаговао и на уличарско добацивање Мостовог саборског заступника Мире Буља, које се догодило док је прелазио с једне на другу страну Марковог трга, а да му неки изазов није представљао Њоњо једва да треба и нагласити.

Свој други дан у Хрватској искористио је за посету хрватским грађанима српске националности у Вргинмосту, где је дочекан као ходајуће божанство, а онда је на јавном разговору с грађанима бескрупулозно понижавао Милорада Пуповца у стилу „у шали ували“. Вучић се према Пуповцу односио као према пудлици која недовољно хитро слуша наређења па га је разочарала што се дресура није примила. Формалног лидера хрватских Срба је онда до краја закуцао током говора у Лисинском, описујући како је Пуповац пред њим пустио „мушку сузу“ јер су га у Загребу пљунули у лице БББ-овци. Иако је та узнемирујућа анегдота наоко служила томе да Вучић изрази емпатију према Пуповчевим проблемима с екстремистима у Хрватској, заправо га је проказао као шоњу, а себе као фрајера који себи никад не би дозволио нешто такво – ни да му „нека будала“ пљуне у лице, ни да због тога плаче.

Вреди подсетити да је Вучић године и године своје политичке каријере провео у опозицији, те да је научио на рововски политички рад и о важности упечатљиве реторике, за разлику од фразеолога с хрватске политике сцене, који звуче као читана саопштења бриселских бирократа и који у својој целој политичкој каријери нису одржали ниједан ватрен и памтљив говор. Поред Вучићеве реторичке способности, штребери Колинда и Пленковић могу изазвати само склапање очију. Спреман у сваком тренутку да безочно лаже, а притом невино гледа у очи, спреман у сваком тренутку напамет да одржи кохерентан једносатни говор о било којој политички важној теми, Вучић је демагог par exellance, што је показао и у Лисинском. Брзо мисли и формулише, способан је и за сасвим лагани хумор на сопствени рачун који успева да окрене у правцу критике противника, изговорио је низ вештих формулација које су заправо биле бацање рукавице у лице свим својим критичарима у Хрватској и Србији. Нарочито је значајна била његова порука хрватским Србима да „негују љубав према Србији и поштовање према Хрватској“.

Вучићев највећи успех ипак је што је успео из корена да промени политику хрватске председнице према хрватским Србима. Колинда се појавила на скупу СНВ-а, иако је претходно демонстративно три године избегавала њихов фамозни божићни доручак, те је одржала говор у којем им је поручила да је Хрватска њихова домовина. То је требало да каже чим је постала председница, а не да шаље отворена писма у којима им поручује да су сами криви за талас шовинистичке мржње којем су изложени претходних година, али Колинда није била заинтересована да буде председница свих хрватских грађана све док је Вучић није на то натерао. То би била добра вест да није пристала и на директно повезивање права хрватских Срба с правима Хрвата који живе у Србији, чиме је успоставила проблематичан реципроцитет. Права националних мањина у РХ тј. наших грађана не смеју да зависе никако од тога какав је положај држављана неке друге државе, па били они и етнички Хрвати.

Усред његове посете Хрватској објављен је и Вучићев гостујући коментар на утицајном порталу Политико, у којем се представио као визионарски лидер регије који признаје неодређене грешке из младости, а нуди Европској унији омиљену зону слободне трговине као решење највећих проблема, што сигурно није било случајно. Коментар је морао да буде написан и договорен пре Вучићевог доласка у Хрватску, као што је унапред договорен и дан објаве текста. Заиста маестрално изведена пропагандно-дипломатска акција, каква је за хрватски државни врх научна фантастика.

Нема сумње да је добро успоставити нормалније односе између Хрватске и Србије те коначно почети решавати предуго отворене проблеме, али почетак тог процеса је показао да је Александар Вучић много способнији играч на међународној политичкој сцени и у политици уопште него бивши дипломате који су нам тренутно председница и премијер. Хрватска је захваљујући њима, иако у реално моћнијој позицији у односу на Србију, испала перолака категорија насупрот Србији као тешкашу.

Заправо, Вучић је из Хрватске отишао с – извињењем! Оно што се гласно тражило од њега и што је одбијао да учини, усеро је да добије за себе. Председница му се током свечане вечере на Пантовчаку извинила због непријатних протеста.

Колико год се то некоме не свиђало, дводневни излет Александра Вучића у Хрватску најсажетије се може описати познатом Цезаровом реченицом након што је тријумфално покорио Галију: „Veni, vidi, vici.“

 

Извор Вечерње новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here