И Немци признали ПРАВУ српски историју: До Немањића имали смо више од 40 краљева!

Поделите:

Преднемањићка Србија се у неким временским периодима простирала од Црног мора па до иза Трста.

Пише: Слободан Јарчевић, члан Српске развојне академије (РАС) у Београду; члан Удружења књижевника Србије и члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

Последњу годину дана су јавна средства у Србији преплављена подацима о српској династији Немањића, од 12. до 14. столећа Нове ере. У чланицима се истиче, да су Немањићи створили српску средњевековну државу, а да је први крунисани српски краљ био Стефан Првовенчани Немањић (почетак тринаестог столећа). Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века. Јер, Србија је основана 490. године с престоницом у Скадру, а од тада – па до 1171. године, кад власт преузима Немања, Србија је трајала око 700 година и имала је више од четрдесет крунисаних краљева. Преднемањићка Србија се простирала од Црног мора до иза Трста, што сведочи у 18. столећу и Андрија Качић Миошић и тадашњи историчар из Венеције Себастијан Долчи. Значи, тврђења званичне повјести (историје) – да су Срби дошли на Балкан и у Подунавље из Русије тек у 7. столећу Нове ере, те да су се описменили и покрстили тек у деветом столећу, потпуно је кривотворење (фалсификат).

Пре Стефана Немање, Србјом су владале три династије: Свевладовићи (од 490. до 641. године), Светимировићи (од 641. до 794. године) и Оштривојевићи (од 724. до 1171. године).

Занимљиво је, а званична повјест (историја) то не бележи, да државници Западног римског царства и Источног римског царства (Византија – измишљен назив) нису признавали у другим земљама владарима титуле краља и цара, те су српске краљеве, у својим документима, бележили као: банове, жупане, деспоте, кнежеве… Папа је признао краљевску титулу тек Стефану Првовенчаном Немањићу, јер је то учињено због крсташког рата против Србије – крсташи Западног римског царства су окупирали српски Задар и околину (1202) и спремали се на освајање Источног римског царства. Зато им је требао мир са Србијом, те су Немањићу признали краљевско звање – да Србија не би помагала Источно римско царство, које су крсташи напали 1204. године и заузели Консантипољ и велики део територије, којом су владали до 1261. године.

Због занемарене истине о прошлости Срба и осталих Словена, није се дошло до имена свих српских краљева пре Немањића, али до имена већине јесте, те наводим та имена у све три преднемањићке династије:

Свевладовићи: Оштроило, Свевлад, Селимир, Владан, Радимир Други и непознато име следећег;

Светимировићи: Светимир, Будимир Светопелек, Светолик, Владислав, Томислав, Себислав, Владимир, Кадомир, Тврдислав.

Оштривојевићи: Оштривој, Толимир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Родослов, Часлав (непозната имена владара од 865. До 926 – но, пронађено је ових година докумената о краљици Домослави, у зиданама једне цркве у Далмацији – почетак 10. столећа, за коју су Хрвати написали да је хрватска краљица, а у њиховој повјести пише, да су тада владали „хрватски владари“: Томислав, Трпимир Други и Крепимир Први), Палвимри Ратник, Тјецимир, Прелимир, Силвестар, Тугимир, Хвалимир, Драгимир, Владимир Други, Добросав Војислав Први, Михаило, Бодин, Добросав Други, Владимир Трећи, Ђуро и Грубиша.

Невероватно је да званична повјест (историја) не спомиње оволики број владара Србије у Средњем веку. А колико су они важни (то се подразумева), видећемо из времена српског краља Крепимира Оштривојевића, владао од 815. до 840. године.

Почетком 9. столећа, Србију су војно напале: Франачка, Бугарска и Источно римско царство (Византија) – исто као и НАТО 1999. године! Тад су Бугари окупирали источну Србију, а из ње је побегао племић с делом војске и народа и стигавши до Срема, којег су окупирали Франци, заједно са Славонијом и северноисточном обалом Јадрана. Борна се предао Францима. Франци су му уступили североисточни део јадранског залеђа, које су окупирали, те је тим подручјем Борна административно управљао и спроводио политику франачких окупатора.

Ове чињенице данас признају и немачки повјесничари (историчари). Одбацују наметнуте лажи о Србима и осталим Словенима, које су у друштвене науке унели званичници германско-нордијске историјске школе у 19. столећу. Данас, немачки научници оповргавају сведочанство Константина Седмог Порфирогенита, јер нема основа веровати у његов садржај и његов навод о досељавању Словена на Балкан у 7. столећу.

Немци тврде:

„Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у VII веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе“.

Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока. Ево најновијих немачких истраживања о Борни:

„Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли). Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „dux Dalmatiæ“. У трећој години устанка (821), Борна постаје „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.

Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру. Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна. Нису то биле посебне државе – како је то фалсификовано у друштвеним наукама у 19. столећу, а одржано до данас!

Било би корисно за све нас – да ове чињенице о древној и раној средњовековној истини о Србима и осталим Словенима упућујемо словенским државницима, научним установама, гласилима и појединим истраживачима. А и да упућујемо писма Влади, Председнику и Скупштини Републике Србије – да мењају садржаје о „неписменим“ Србима и осталим Словенима до 9. столећа Нове ере!

Извор: Правда

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here