Игор Јаковенко: Фашистичко-терористичка интернационала

Поделите:

Руски државни медији су резултате недавних избора у Немачкој доживели као прави празник. Додуше не толико свечан и химничан као онај поводом изборне победе Трампа, али ипак. Дало се приметити да коментаторима нимало није пријала поновна победа партије Ангеле Меркел, као и то што ће она још четири године свакако остати на месту федералне канцеларке Савезне Републике Немачке. Непријатно – наравно – али се ништа друго и није могло очекивати. Поклони као Трамп не могу нам сваке године стизати на празнични сто. Али је зато учесницима руске официјелне медијске променаде нешто друго изазвало истинску празничну радост: Алтернатива за Немачку (АфД) је освојила 13 одсто гласова и тако постала трећа политичка сила у Немачкој.

Требало је само видети с каквом радошћу је Михаил Антонов, новинар и коментатор канала Росија 1, у емисији Недељно вече коментарисао изборни успех АфД. Његов непогрешиво акрибичан поглед је на лицу Ангеле Меркел прочитао и овакав натпис: „Још једна оваква победа и ја ћу остати без армије“. Радост службеника државних телевизијских канала била је изазвана тиме што ће сви будући политички проблеми, па и они који се тичу међусобних односа Немачке и Русије од сада бити разматрани у за нас повољније склопљеном Бундестагу.

Нема спора да је на политичком пољу Немачке странка АфД заправо проруска енклава. Чланови ове странке су се одувек оглашавали против увођења санкција Русији, а сада се непрестано изјашњавају за њихово укидање. Али далеко од тога да је то главни и једини разлог радости руске информационе служинчади и њихових господара. Главни разлог је то што су људи ментално блиски садашњем руском режиму, који деле исте „цивилизацијске“ вредности које заступа и наша власт, постали трећа политичка сила Немачке.

Оно што се притом свесно или несвесно ипак прећуткује је чињеница да су људи који воде Алтернативу за Немачку заправо неонацисти. Неко ће рећи: „Па није баш тако, међу њима има разних“. Да, али општи вектор је тај. Њихов „колективни ум“ је настројен баш у том правцу. Тако је упркос чувеној европској политичкој коректности, вицепремијер и министар иностраних послова Луксембурга Жан Аселборн овако прокоментарисао резултате последњих избора у Немачкој: „Прошло је 70 година од завршетка Другог светског рата, а у немачки парламент су ушли неонацисти… Имајући у виду историју ове земље, то је чињеница која изазива посебан страх и забринутост.“

Истина, лидери Алтернативе за Немачку не позивају на нови Холокауст, нити говоре да треба што пре започети Трећи светски рат. Али њихова позиција у односу на Хитлера и Трећи рајх у потпуности се поклапа с позицијом Путиновог режима у односу на Стаљина и стаљинизам. Александар Гауланд, кандидат странке АфД за немачког канцелара, у својим наступима од Немаца тражи да „престану да се стиде“ свега онога што су у прошлом веку починили нацисти и да „треба да се поносе херојским напорима и делима немачких војника у борбама током два светска рата“. Ако то што говори Гауланд преведемо на руски, а нацисте заменимо стаљинистима, добићемо текст који практично од речи до речи изговара сваки савремени руски стаљиниста, од Старикова до Проханова, а у мало избрушеној форми и сам Путин.

Она банална фраза „покажи ми свог пријатеља и рећи ћу ти ко си“ – у личним односима и у међународној политици – не мора увек бити тачна. Али и поред тога, разборита анализа и промишљање поступака пријатеља могу бити корисни. Зато, прочешљајмо овлаш списак земаља и политичких покрета у свету и сазнајмо ко су данас наши главни политички партнери. Путинови савезници на Блиском истоку су терористичка организација Хезболах, ирански фанатици из корпуса Чувара исламске револуције и армија диктатора Асада. У Европи Путинов режим отворено подржавају готово сви неонацистички покрети и партије, од Алијансе за будућност Аустрије и мађарског радикалног десничарског покрета Јобик, до Национал-демократске партије Немачке.

Круг најближих „пријатеља Русије“ своди се на земље које су званично признале руски закон о анексији Крима. Њих је укупно шест: Авганистан, Венецуела, Куба, Никарагва, Сирија и Северна Кореја. Све су то сиромашне земље у којима владају диктатори, или пламти грађански рат, или и једно и друго.

Пријатељство Северне Кореје и Русије је посебна прича. Будући да само рођење ове земље не би било могуће без директног учешћа СССР-а, Северна Кореја је у буквалнон смислу пупчаном врпцом везана за Русију. Та земља је подигнута уз активно учешће и очинску бригу Совјетског Савеза и све до „највеће геополитичке катастрофе 20. века“ (Путин), СССР је био апсолутно најважнији економски партнер Северне Кореје. После распада СССР-а, то место је заузела Кина, а последњих пар година Русија се свесрдно труди да га поново заузме. На пример, у периоду од 2012. до 2014. Русија је Северној Кореји отписала дуг од око 11 милијарди долара.

Данас је Северна Кореја једна од главних претњи миру на планети. То готово свакодневно ракетно-нуклеарно застрашивање и уцењивање света којим се северно-корејски режим данас бави, лако може да се заврши свеопштом нуклеарном катастрофом. И нико, ама баш нико осим пар оних што су „пали с Марса“ право у студио руске државне телевизије и не сумња да је Русија та која режим Ким Џонг Уна снабдева ракетама и нуклеарним наоружањем. Свима је јасно да Северна Кореја није у стању да ништа слично томе сама производе.

У вези с тим намеће се просто питање: зашто? Први очигледан одговор био би: стварати проблеме САД-у и тако скретати пажњу са Путинових актуелних „послова“ у Украјини и Сирији. Али то је само део истине. Готово 18 година његове владавине нам је пружило низ прилика да добро упознамо и Путинов унутрашњи свет и његово најближе окружење. И зато не сумњам да би они, ако би им се Кремљ под ногама озбиљно заљуљао, без много размишљања могли да изазову ратни пожар светских размера. Да изазову термонуклеарну варијанту Трећег светског рата? Да изазову војни сукоб у чијем пожару би и сами могли да изгоре – оправдано ће се у чуду многи од вас запитати.

Не, ја ни у ком случају не мислим је реч о будалама спремним да такорећи себи под носем организују макар и локални нуклеарни конфликт. Али тамо негде далеко, на месту 6.000 километара удаљеном од наше престонице – што да не? Дискусије о томе како је то немогуће, јер ми са Северном Корејом имамо заједничку границу, као и о томе да на Далеком истоку живе наши сународници који ће у том случају неминовно тешко страдати, дакле такве разговоре могу да воде само они који никада нису видели Путина, само они који нису чули оно његово „потонула је“ упућено Ларију Кингу у вези са трагичном катастрофом наше нуклеарне подморнице Курск, само они који нису видели његов смешак с којим је те речи пропратио. О томе могу да расправљају они који не знају да је он лично (или тек климањем главе посреднику) одобрио убицама да заједно с терористима побију и недужне таоце заточене у позоришту Дубровка, да буквално спале заробљену децу у фискултурној сали школе у Беслану. У таквим дискусијама могу да учествују само они који нису слушали Путина како радосно прича о томе да је Сирија изузетно згодно место за боравак наших војника, место где они „уживо“ могу да испробавају ефикасност руског оружја, место где се број жртава страдалих по његовом наређењу већ пење на десетине хиљада мртвих.

У Далекоисточном федералном округу данас живи око 6 милиона људи, или свега 4 одсто укупног становништва Русије. Код осталих земаља у том региону је сасвим другачија ситуација. Ако би (не дај боже) Ким Џонг Ун започео локални нуклеарни рат, у зони конфликта би било директно угрожено најмање пола милијарде људи. То су обе Кореје, Јапан, густо насељене области Кине које се простиру дуж обала Жутог и Источног кинеског мора, укључујући шангајску и пекиншку урбану агломерацију, затим Хонг Конг, Тајван и остале области где живе милиони људи. Што се Путина тиче, у питању је само проста математика: у евентуалном нуклеарном сукобу, број „њихових“ претпостављених жртава би био неупоредиво већи од „нашег“. Нема посебних разлога за сумњу да би у крајњој нужди он из рукава извукао баш тај адут. А план би могао бити следећи: преко других знатно ослабити Кину, ако се посрећи чак је и уништити као стратешког партнера САД, а притом не улазити у директан сукоб, дакле остати по страни од било каквих ратних операција. То је сасвим реална комбинација достојна „великог комбинатора“, школованог и темељно обученог професиналног провокатора као што је председник Русије Владимир Путин.

Знамо да су фашистички режими Европе и режим совјетске комунистичке диктатуре, настали у првој половини 20. века, удруженим снагама свету приредили Други светски рат. Ми данас у Русији имамо режим фашистичког типа и сва обележја која поткрепљују ову констатацију су свакодневно присутна у јавном дискурсу. Ту су заговарање и неговање култа традиције, владавина ирационализма и агресиван отпор либерализму у култури и политици, промовисање осећања националне угрожености и презира према пацифизму и човечности, активно практиковање селективног популизма и уздизање култа смрти (стално се дичимо бројем жртава у Великом отаџбинском рату), посредно или отворено исказивање гађења према парламентаризму и осталим демократским зачкољицама, култивисање силе и презира према слабијем – дакле, без напора се могу побројати свих 10 особина Вечног фашизма које је у истоименом есеју навео Умберто Еко. И свих 10 се савршено уклапају у портрет савремене Путинове Русије.

Фашизам је систем који производи ратове. Тако је у последњих 9 година свог постојања и „путинизам“ у свој дневник уписао већ 3 рата – грузијски, украјински и сиријски. А у ситуацији када с једне стране покушавају да га ограниче санкцијама, а с друге пак удварањем и кокетирањем одобровоље и смире, путински режим ће неизоставно започети нови рат, много суровији и крвавији од претходних, и то (понављам) туђим рукама. За разлику од прошлог века, данас човечанство тачно зна до чега фашизам на крају доводи. Зато је изузетно важно да водеће земље света на време препознају црте фашизма на лицу Путиновог режима, да смогну снаге и на време спрече немерљиву штету коју би Русији и свету он могао да нанесе. Често се може чути како нас „историја ничему не учи“. Можда не би било лоше сада загрејати столицу, пажљиво прочитати шта о томе у књигама пише и спремити се за испит тако да не буде последњи.

Kasparov.ru

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here