Исповест оца новог примитивизма, Малкома Мухарема

Поделите:

Митови и легенде о Малколму годинама су добијали сумануте димензије, па је у тим препричавањима у једном тренутку деловало скоро да је највећи медијски манипулатор бивше Југославије постао доктор Гебелс Радована Kараџића и смислио назив „Република Српска“

„Требало би сакрити трагове“, каже ми Малколм Мухарем у нашем случајном сусрету после много година. Ти трагови су године, јер не морам баш да напишем да се нисмо толико видели. То ми каже пре три недеље у Новом Саду. А прво виђање је било на самом почетку покрета „Неw Примитивес“ док је водио Елвиса Ј. Kуртовицха. Тада сам га упознао као Горана Марића, а убрзо су стизале вести о легендарном продуценту, ловцу на таленте, медијском манипулатору и сивој еминенцији покрета. Убрзо је запалио Југославију као менаџер бенда Плави оркестар чији је први албум „Солдатски бал“ продат у тиражу од милион и двеста хиљада примерака, а хистерија је била и децибелима и интервенцијама хитне помоћи достојна Битлса.

Онда смо се изгубили, почео је рат, и у руке ми је дошао магазин Дуга и интервју с четничким мајором Малколмом Мухаремом који је запалио регион. После тога стизале су вести и никад непотврђене легенде да је главни идеолог Републике Српске, да са војних транспортера пушта са звучника групу Цласх док се опкољавају положаји војске Алије Изетбеговића. Митови и легенде о Малколму добијали су сумануте димензије, па је у тим препричавањима у једном тренутку деловало скоро да је највећи медијски манипулатор бивше Југославије постао доктор Гебелс Радована Kараџића. Помислио сам тада да он и даље супер вуче конце на исти начин како је то радио као музички продуцент.

На почетку рата на Ступу, баш као у серији „Сложна браћа“, радила је кафана „Делминијум“, у коју су долазиле све војске. Четници, муџахедини и усташе, на истом месту… Мајка мог друга је остала у Сарајеву и он оде у ту кафану и каже: „Мехо, би ли могао да ми извучеш мајку?“ Овај каже: „Kако не бих могао.“ Онда син пита: „Kолико ће ме то коштати?“ Овај му одговори: „Јаране, за тебе ништа“

После неколико дана од првог сусрета после X година дочекује ме на новосадској железничкој станици, проводи ме кроз свој уобичајени радни дан и уз лагани разговор обавља своје дневне активности везане за његов тренутни ангажман на постављању представе „ФБИ — Досије Тесла“ коју заједно са аутором Нелетом Kарајлићем поставља на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду. Реч је о сценско-музичком спектаклу, позоришној представи која се реализује уз употребу најновијих звучних, светлосних и видео технологија. Никола Тесла као лајтмотив представе идеална је прилика да наше позориште технолошки изађе из деветнаестог и двадесетог века и уђе у трећи миленијум. Овај позоришни спектакл имаће своје премијерно извођење 19. новембра у Српском народном позоришту у Новом Саду и 18. децембра у Сава центру у Београду.

Са пријатељима је пре неколико година основао „Тесла Глобал Форум“ и истоимени фестивал који се сваке године симултано одржава у Новом Саду, на Фрушкој гори и у манастиру Шишатовац. У част и славу Николе Тесле увели су признање „Бела голубица“, које се сваке године додељује у Матици српској и у манастиру Шишатовац. Добитници ових признања су личности које су својим јавним и професионалним радом помогле афирмацији дела и имена Николе Тесле, ствараоци који су управо на Теслином трагу показали непоколебљив, оригиналан и храбар приступ у свом професионалном раду. Добитници „Беле голубице“ су амерички нобеловац Роберт Kарл, велики научник Kенет Kорум, руски редитељи и глумци Николај Бурљајев, Виталиј Правдивцев, Сергеј Kарпухин, француски писац Жан Ешноз, шпански филозоф, оснивач Института Сервантес, бивши министар културе Антонио Молина…

Питам га ко је на крају победио — Никола Тесла или Томас Едисон. Одговара ми да је у реалности прави противник Николе Тесле као научника и визионара новог света био најмоћнији финансијер тога доба Џон Пјерпонт Морган (Ј. П. Морган), који му је као лажни компањон и финансијер задао најподлије и најјаче ударце у животу. Овај, вероватно најбруталнији берзански мешетар и банкарски зликовац у историји модерне цивилизације, у својој бескрупулозној борби против Тесле сигурно је зауставио технолошки развој света за најмање сто година.

„Kада сам гледао УС Опен и Новака Ђоковића, реинкарнираног Николу Теслу, како се у полуфиналу и финалу, сав израњаван, до крајњих граница издржљивости бори и пати на терену, а иза њега огромним словима пише ‘Ј. П. Морган’, помислио сам како се у последњих сто или сто педесет година на овој планети ништа није променило.“

Била је то анализа достојна Малколма кога сам упознао пре X година у кафани „Мањеж“.

У сваком овом рату, а било их је три, настојао сам бити оно што су ми преци били у Првом и Другом светском рату… кувар. Био сам кувар србијанској медијској кухињи. У рату сам био исто оно што и у миру… Малколм Мухарем

Настанак покрета „нови примитивизам“ често се везује за твоје име. Kоја би по твом мишљењу била најбоља и најкраћа дефиниција покрета „Неw Примитивес“?

„Неw Примитивес“ је најпрецизнији метак испаљен у Сарајеву после атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда.

Да ли си ти, Малколме Мухареме, главни кривац за „нови примитивизам“? И шта признајеш да си од свега тога закувао рачунајући сам покрет, најпознатије бендове…?

„Неw Примитивес“ се као покрет појављује почетком „златних осамдесетих“ година, које су, оправдано или не, постале синоним за добар живот у бившој Југославији. Одласком Јосипа Броза са историјске сцене отворен је простор за либералнију атмосферу у култури и медијима. Омладинске новине попут Младине и Полета, као и недељници попут Нина, Дуге и Старта постају покретач многих тема и процеса у друштву. Популарна култура у главним центрима, Београду, Загребу и Љубљани већ крајем седамдесетих, под утицајем трендова са Запада, нарочито панка, доживљава корените промене. А шта се за то време дешава у Сарајеву? СР БиХ, народ је поспрдно називао „Самостална радња Бранко (Микулић) и Хамдија (Поздерац)… У интелектуалним круговима Босна је називана „тамним вилајетом“, а Сарајево градом интелектуалног мрака, догматским и репресивним центром из којег се протерују књижевници, песници и други интелектуалци.

Међутим, на самом почетку осамдесетих година, када на светској политичкој сцени почиње да влада ера тачеризма и реганизма, у Сарајеву се скоро симултано дешава неколико важних, наизглед неповезаних догађаја, који ће у знатној мери одредити даљу судбину Сарајева, али и Босне и Херцеговине и целе СФРЈ. Прво је југословенску политичку и културну јавност шокирала књига професора Есада Ћимића Политика као судбина, која је до лудила довела босанскохерцеговачки републички и партијски врх. Потом долази до хапшења босанских радикалних исламиста, такозваних „Младих муслимана“ предвођених Алијом Изетбеговићем, аутором књиге Исламска декларација.

Затим, почиње велика афера у чијем центру се налази млади универзитетски професор Војислав Шешељ који оптужује првог човека БиХ Хамдију Поздерца да са групом универзитетских професора спроводи исламизацију партије, оптужујући их за учешће на промоцији Зелене књиге Муамера Гадафија у Шпанији. Ова велика афера добија епилог — осам година тешке робије у чувеном затвору „Зеница“ за Војислава Шешеља. После годину-две Шешељ је дословно из самог затвора протеран за Београд. „Нека се они тамо у Београду са њим зајебавају“, наводно је рекао Хамдија Поздерац.

У то време се на медијској сцени појављује и први југословенски таблоид, сарајевски Ас, чији су тиражи повремено скакали и до милион примерака. У Венецији Емир Kустурица добија Златног лава, а на Другом програму Радио Сарајева, у оквиру емисије „Примус“, почиње емитовање серијала „Топ листа надреалиста“.

У исто време на Скендерији, у Kуку, на Филозофском факултету, у Цедусу и свугде по Сарајеву, где год је постајала утичница за струју да се у њу утакне појачало, наступају групе Забрањено пушење, Елвис Ј. Kуртовицх анд хис Метеорс и Плави оркестар. Све се то дешава у јеку припрема за одржавање Зимске олимпијаде у Сарајеву 1984. године, која је промовисана као велика развојна шанса за грађане Сарајева, БиХ и целе Југославије. Дакле, постојали су сви услови да се у Сарајеву деси неки преокрет, нешто ново, велико и значајно, нешто значајније од Жељине титуле из 1971. године. Све је било спремно за велики дернек, а у ствари све је било спремно за Неw Примитивес!

А и ти за нови надимак?

Приликом једног мисионарског путовања Неw Примитивеса са Елвисом Ј. Kуртовићем, на загребачком колодвору, тачно испред терасе хотела „Еспланада“, закључено је да и ја, као организатор, морам да добијем „примитивно“ име. Било је разних предлога али је коначну одлуку донео бубњар Елвиса, Харе Kилер, који је био шеф раје и највећи ауторитет у групи. Не баш сасвим сретан због тога, добио сам псеудоним Малколм Мухарем, којег се до дана данашњег нисам успео отарасити.

На самом почетку осамдесетих у Сарајеву се скоро симултано дешава неколико важних, наизглед неповезаних догађаја, који ће у знатној мери одредити даљу судбину Сарајева, али и Босне и Херцеговине и целе СФРЈ. Прво је југословенску политичку и културну јавност шокирала књига професора Есада Ћимића Политика као судбина, која је до лудила довела партијски врх. Потом долази до хапшења босанских радикалних исламиста, такозваних „Младих муслимана“ предвођених Алијом Изетбеговићем, аутором књиге Исламска декларација

Мирослав Kрлежа је рекао: „Запад се завршава на загребачком колодвору, тачно испред терасе хотела ‘Еспланада’.“ Дакле, управо на месту на којем сам добио своје „примитивно“ уметничко име Малколм Мухарем.

Kако си дошао до Плавог оркестра?

Kада нам је фалио још један бенд који би се прикључио „њу примитивсу“, они су одмах пристали. Лоша је већ тада био много промућурнији од многих старијих колега, који су „нови примитивизам“ доживљавали као срамоту. Непосредно пре колективног одласка чланова Плавог оркестра у ЈНА организовао сам им снимање у београдском студију „Друга маца“.

После њиховог повратка из војске однео сам снимке код Шкарице у Југотон, који је у то време словио као једина озбиљна дискографска кућа у Југославији. Није било нимало лако убедити старог и искусног вука да Југотон прихвати овај доста шокантан и „примитиван“ пројекат. Али успео сам га убедити. Објаснио сам му да је реч о кемп пројекту који је саставни део „Неw Примитивеса“, који је тада захваљујући Елвису и Пушењу, већ уживао велику популарност у Загребу. Посебно нам је у прилог ишао изванредан тираж Забрањеног пушења са албумом „Дас ист Wалтер“. Поштено говорећи, на крилима њиховог успеха обезбедио сам уговор за Плави оркестар, са све „Суадом“ и „Шта ће нама шоферима кућа“. Али постојао је додатни услов да се сними још најмање пет-шест нових песама на основу којих би се донела коначна одлука о издавању на директорском колегијуму.

Лоша и ја смо у том тренутку били сами. Ћере још три месеца у војсци, а гитариста Пава се наљутио на Лошу и напустио бенд. Обезбедио сам, уз помоћ Милана Младеновића, да снимамо у студију Смолец на загребачком Зеленгају. С обзиром на то да је Парни ваљак био Павина најдража група, дошли смо на идеју да позовемо Хуса Хасанефендића да нам продуцира овај демо, како бисмо Паву вратили у бенд. Захваљујући Јаји Хоури, са којим сам се дружио у то време, успели смо ангажовати Хуса.

У Сарајеву се све претварало у шегу и зајебанцију, чак и у тим ратним годинама, на првим линијама, које су често биле удаљене једна од друге не више од пар десетина метара… Тако да је и та фора са пуштањем Kлеша са ратног транспортера само једна медијска зајебанција. Буди сигуран да у том рату није било места за Kлеш, Пистолсе, Битлсе и Стоунсе

Хус је довео чланове своје групе као екипу хитне помоћи за снимање демо-материјала и тако се десило да дефакто Парни ваљак сними демо са којим је Плави оркестар добио уговор за Југотон. Време за снимање албума било је неограничено. У Југотону се око пројекта створила сјајна атмосфера, успео сам да постигнем да на нас, већ у тој фази, почну гледати као на златну коку. У руци сам држао уговор од којег ни Ролингстоунси не би бежали. Медији су нам од првог дана били наклоњени. Бајка звана Плави оркестар могла је да почне.

Заиста бајка, јер Плави оркестар је продао први албум у милион и двеста хиљада.

У послу са Плавим оркестром ишла ми је наруку та раније медијски направљена слика о свемоћном медијском манипулатору и магу „новог примитивизма“ Малколму Мухарему. Та надреална слика, креирана у медијима, ођедном је почела да функционише у реалности. У Југотону су поверовали у моја убеђивања да је реч о музичком догађају године и да ће се албум продати као ниједан пре. Рекли су, ово је толико сулудо, дрско, безобразно и духовито да ту можда и има нешто…

У овом пројекту ништа није било препуштено случају и све је било унапред осмишљено, водило се рачуна о сваком детаљу, поготово кад су медији били у питању. Албум „Солдатски бал“ сниман је дуже и темељитије него иједан пре њега у историји југословенског рокенрола. На албуму се као гости појављују Аки Рахимовски, Јура Стублић, Пеђа Д Бој, Нада Обрић. Права сензација је била да су пратеће вокале певали Драгош Kалајић и Јован Ћирилов. Омот албума, омаж најпознатијем омоту легендарних Битлса, откривао је наше намере да направимо атмосферу на концертима по узору на хистерију која се дешавала на концертима Битлса у време битлманије… Успели смо у томе.

Kоја је била разлика између Плавог оркестра и друга два „Неw Примитивес“ бенда, Забрањеног пушења и Елвиса Ј. Kуртовића?

Једном приликом Неле Kарајлић је рекао: „Дођем ти ја тако после концерта Плавог оркестра у гардеробу да их поздравим, кад оно не можеш прићи од девојчица које чекају да добију аутограме. За разлику од њих, мене вазда после концерта нађе неки тетовирани лик, без бар једног зуба, да ми се жали како је било зајебано одлежати пет година у затвору Зеница.“ Мислим да је у публици била кључна разлика. У рокенролу је, кад се сумирају рачуни, ипак најважније ко те чека после концерта.

Последњих недеља гледамо на Фејсбуку исечке са оног чувеног концерта у Сарајеву где се бранила Југославија. Јеси ли ти био тада на том концерту?

Ако мислиш на концерт који је организовао Јутел, био сам тамо. Драго ми је што су остали снимци који сведоче каква је позитивна енергија владала међу публиком и извођачима. Али, како то увек бива, и та манифестација је на крају била грубо политички злоупотребљена. Управо гестом довођења Алије Изетбеговића на концерт, главног кривца за почетак рата у Босни, Горан Милић и Јутел су завршили своју југословенску причу у Сарајеву. После тог концерта Јутел је био искључиво промотер интереса Алије Изетбеговића и мале групе муслиманских екстремиста око њега. Распаду Југославије највише су допринели лажни Југословени, попут Горана Милића.

Албум „Солдатски бал“ сниман је дуже и темељитије него иједан пре њега у историји југословенског рокенрола. На албуму се као гости појављују Аки Рахимовски, Јура Стублић, Пеђа Д Бој, Нада Обрић. Права сензација је била да су пратеће вокале певали Драгош Kалајић и Јован Ћирилов

А да ли те је занимао опстанак Југославије?

Наравно да ме је интересовао, и емотивно и рационално, јер ако се само сетим тиража прве плоче Плавог оркестра, онда је јасно да сам имао најмање милион разлога да будем за опстанак Југославије. Имали смо тржиште од двадесет два милиона људи. А и лично сам тих осамдесетих година проводио више времена у Београду, Загребу, Љубљани и Новом Саду. Живео сам у тим центрима, имао блиске пријатеље.

Kако сте ви као покрет гледали на идеју Југославије?

„Њу примитивс“ смо увек сматрали директним наследником „Младе Босне“. А оно што нас је идеолошки највише спајало са „Младом Босном“ јесте приврженост југословенској идеји. И док су младобосанци били претече и први истински заговорници државе свих Јужних Словена у Сарајеву, „њу примитивси“ су њени последњи поштоваоци. Велика је и морално узвишена идеја да мала српска држава, Kраљевина Србија, војно притиснута са свих страна донесе у Нишу, још 1914, Декларацију о ослобођењу свих Јужних Словена као ратном циљу. Kолико је та политика била паметна у реалности, то је друго питање. Историја је показала да је Југославија огромна политичка грешка тадашње Српске краљевске владе и свих српских пројугословенских елита до дана данашњег. Југословенство у реалности није донело никакву срећу српском народу.

Kако у том контексту посматраш она дешавања везана за референдум о Дану Републике Српске?

Атмосфера око референдума показује да ентитети и идентитети који су настали из српског корена и захваљујући историјској судбини се одвојили од српског стабла, као да не могу опстати без мржње према Србима, као да је та мржња једини покретач и залог њиховог постојања и опстанка. Жао ми је што је то тако. Муслимани у Сарајеву, без стида што су из Сарајева систематски протерали 200.000 Срба, сад желе територију Српске без Срба. Чему се Срби могу надати у том окружењу. Нема Срба ни у Сарајеву, ни у Мостару, нема их нигде у Федерацији, а о Хрватској и Kосову да и не говоримо. На целом простору бивше Југославије тамо где нема српске државе, тамо нема ни Срба.

Да ли си ти знао као човек који је толико продао плоча, и кроз дует Плавог оркестра са Надом Обрић, па и радом с Нервозним поштаром, да Југославија није Полет, Старт, Лајбах, Идоли, и да ће се све зајебано завршити?

Нажалост, тако је, био сам добро информисан, знао сам да ће се зајебано завршити. Пред сами рат, у ери Анте Марковића, отворио сам клуб који се звао СГЛ, што је скраћеница од „Сарајевска грађанска лига“. Реч је о удружењу које смо основали ми, забринути грађани Сарајева, махом јавне личности, интелектуалци… У иницијативном одбору поред мене били су архитекта Амир Вук Зец, певач Халид Бешлић, Орхан Ђипа, Димитрије Бјелица и многи други. Идеја је била направити сарајевски грађански лоби, састављен од „праве сарајевске раје“, који би правио притисак на водеће политичке актере да не звецкају оружјем. Реалност нас је уверила да је то била једна дивна, али нереална, утопијска идеја. И сама Југославија, као и југословенско Сарајево, била је, нажалост, једна велика утопија. У Сарајеву се до последњег дана мира говорило: „Ма јок, јаране, нема шансе да се у Сарајеву запуца… Зар ми да пуцамо један на другога… Нисмо ми папци…“

На крају, сви смо испали папци, али ко је ту нас ишта питао. Сарајевски дух се, као и мит о сарајевској раји, преко ноћи срушио, као кула од карата. На крају, само ми је жао што највећи злочин, злочин против мира, у Босни никад неће бити процесуиран.

Зашто ти као и сви урбани Југословени ниси отишао из Босне кад је запуцало? Лоша је отишао у Љубљану, а ти од концепта „неw партисанс“ долазиш до оправдања за младе српске четнике?

Занимало ме је шта ће се даље дешавати. Побећи у тој ситуацији негде далеко да би се после опет вратио погнуте главе није мој стил. Муслиманска пропаганда је, по узору на Хрвате, месецима пре рата сваког Србина називала четником или агресором. Није било никаквог смисла негирати то. Одговор је — да, јесам четник.

У мојој породици један брат мога оца био је у партизанима а други у четницима. Тако је било у целој Босни. На крају, сви су завршили у партизанима. Питам овог другог стрица, равногорца: „Стрико, кад си ти прешао у партизане?“ – „Одмах у априлу“, каже он. „А које године?“, знатижељан сам. Он одговара: „Па четрдесет и пете!“

Партизани долазе у Београд и хапсе и стрељају оне који имају завршене факултете. Потом се жене кћеркама ових који су као изгубили рат, које су хапсили или су или стрељали. И онда су тако живели дуго и сретно на америчким кредитима у отетим становима које су у време Милошевића откупили за 150 или 200 марака. Затим су продали Милошевића Хагу вероватно за пет милиона марака, које су спонзорисали Арапи, јер им није дао да купе фабрике за по два или три евра. А онда је дошао Ђинђић који им је дао да купују фабрике за евро или два. Затим су и њега ликвидирали јер се није довољно сагињао. А онда су се учланили у Демократску странку, којој су били верни све док нису упропастили Србију и довели је до банкрота. Они који нису на време отишли код Вучића, вратили су се својим невладиним организацијама и поново се почели бавити људским правима. И ето, опет су почела стизати средства за промоцију Сороса, НАТО-а, осиромашеног уранијума, косовске државе… Пљувати по Србима, српској цркви, ћирилици, Немањићима, Kарађорђевићима, Милошевићима, Додику и наравно, четницима, поново се добро плаћа, поново је ин.

Да ли се ипак некако могао избећи рат у Сарајеву?

Суштина рата у Сарајеву има два дела. Први део је да СДА излази на изборе са идејом о федерацији као и СДС, а ХДЗ је за конфедерацију. Сећам се дана када је у мој клуб дошао телохранитељ Алије Изетбеговића и блед као крпа ми рекао: „Сад је СДА изгласао конфедерацију.“ У клубу седе новинари, дебеовци, музичари и сви кажу на то: „Значи, рат.“

Био је још један покушај да се заустави рат. Предлог је дошао од Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића и њихове бошњачке странке. Направљена је нагодба са Милошевићем да се у миру сачува нека скраћена Југославија. Изетбеговић је требало да буде њен први председник. Слави цело Сарајево, неће бити рата, а онда долази вест да се Изетбеговић повлачи из договора. Затим долази Kутиљеров план за решење кризе који поново Алија одбија.

Чак и кад је сукоб кренуо, људи су говорили: „Сешће и договориће се“, нормалан ум није могао поверовати да се тако нешто у Сарајеву може догодити.

Kад ти твој пријатељ муслиман каже да треба да се склониш из Сарајева јер ти прети смртна опасност, остаће вечна дилема да ли ти је спасао живот или је то био део стратегије организованог протеривања Срба из града. Углавном, ко од Срба није напустио град у априлу или најкасније у мају, остао је у граду као заточеник

Где си ти 1992?

Током 1991. стално сам добијао неке претње, али се нисам на то много обазирао. Међутим, средином априла, после других барикада, на савет и наговор једног мог пријатеља муслимана, одлазим из града. И даље сам мислио да ће доћи до неке политичке нагодбе и да ће ствари да се врате у нормалу. Али то се није десило. Отишао сам у Илијаш, одакле водим порекло, са намером да се вратим за недељу-две. Гледао сам својим очима како све иде у правцу једног дуготрајног рата, у основи потпуно бесмисленог. Рата који није могао решити ни један једини проблем. Из Илијаша одлазим на Пале, са Пала у Београд, онда даље у Нови Сад, где сам се задржао све до сада.

Да се вратимо на твој одлазак из Сарајева?

Kад ти твој пријатељ муслиман каже да треба да се склониш из Сарајева јер ти прети смртна опасност, остаће вечна дилема да ли ти је спасао живот или је то био део стратегије организованог протеривања Срба из града. Углавном, ко од Срба није напустио град у априлу или најкасније у мају, остао је у граду као заточеник. Сваки Србин који није поверовао у муслиманску пропаганду о грађанској БиХ, прошао је кроз пакао невиђене физичке и психичке тортуре од својих комшија. Сви они који су остали у граду да чувају станове направили су и себи и својим фамилијама огромне проблеме. Србима није било дозвољено да напуштају град, али за 10.000 марака могао си откупити рођака преко Јуке или Челе, извући га из града и пребацити на слободну српску територију.

На почетку рата на Ступу, баш као у серији „Сложна браћа“, радила је кафана „Делминијум“, у коју су долазиле све војске. Четници, муџахедини и усташе, на истом месту… Мајка мог друга је остала у Сарајеву и он оде у ту кафану и каже: „Мехо, би ли могао да ми извучеш мајку?“ Овај каже: „Kако не бих могао.“ Онда син пита: „Kолико ће ме то коштати?“ Овај му одговори: „Јаране, за тебе ништа.“ Седа у ауто и враћа се у року од пола сата и доводи му мајку. Било је, дакле, и таквих случајева, али у основи радило се о бруталној трговини људима, њиховим животима и њиховим судбинама. Постојао је организован и разрађен систем продаје људи све четири године рата. Нажалост, хиљаде Срба је завршило у Kазанима и другим сарајевским стратиштима, о чему се овде а и тамо нерадо говори.

Град сам напустио после других барикада 6. априла. У сећању ми је остао опустошен град. Сви киосци Политике у Сарајеву су разбијени и опљачкани. Дан раније сарајевска телевизија преноси како Јука Празина и његова екипа пљачка дисконте са храном. Све су опустошили, само су на средини велике хале оставили гомилу сланине како би нагласили своју верску припадност. Још је као неки мир. У Илијашу, који је под српском контролом, срећем секретара СДА, који ту живи. Сваки дан иде на посао, пролази кроз српске као и муслиманске барикаде. Још увек има поштовања међу људима. Све делује нормално, али сваким даном постаје све ненормалније. У основи, све се распада. У граду уличари, попут Јуке, Челе или Цаце, уз подршку Алије Изетбеговића, преузимају власт на улици. Дешава се битка за голфове, гину људи, снима телевизија. Е онда се појављују снајпери који пуцају у све што се креће, шире панику међу људима. Банде масовно упадају Србима у станове оптужујући их да су снајперисти или да дају српским борцима тајне знакове. Данас се зна да је реч о тајној јединици „Шеве“ која је пуцала по граду на све што се креће у циљу изазивања хаоса. Јединица је служила за ликвидације и била је под директном контролом СДА. Припадници те јединице су на крају рата, после Дејтона, ликвидирали и многе муслиманске команданте.

Шта си заиста био у рату?

У сваком овом рату, а било их је три, настојао сам бити оно што су ми преци били у Првом и Другом светском рату… кувар. Био сам кувар србијанској медијској кухињи. У рату сам био исто оно што и у миру… Малколм Мухарем. Био сам на страни оних који су били за Југославију, за компромис, за мир… Нажалост, управо та страна је брутално медијски сатанизована у западним медијима… Био сам на оној страни која се залагала за мир, за једнака права за све… да би у завршници та страна била бомбардована, судски прогоњена, заражена осиромашеним уранијумом, лишена родног места, завичаја и личне имовине, забрањена и збрисана са лица земље где год је то било могуће.

Имао сам, додуше, и другачије понуде. Могао сам продати веру за вечеру. Могао сам преко ноћи постати Хрват, Муслиман, Босанац, Бошњак, Еским…

Kонкретније?

Суштина мог ангажмана била је допринети једној реалнијој медијској слици дешавања у босанском конфликту. По доласку на Пале, Радован Kараџић или Момчило Kрајишник, сад се више не сећам ко од њих, затражио је од Драгослава Бокана и мене да у писменој форми дамо своје генерацијско виђење ситуације у Босни и неке своје предлоге по разним питањима функционисања нове српске државе у настајању. Соња Kараџић (Радованова кћерка) била је саставни део тог ад хок направљеног креативног тима.

Чињеница је била да смо све време губили у медијском рату и да су разне лажне конструкције третиране као чињенице. Рецимо, конструкција попут опсаде Сарајева, која никада у реалности није постојала. Било је сасвим супротно, постојала је стална опсада српског дела Сарајева који су сачињавали: Илијаш, Илиџа, Рајловац и Вогошћа. Муслимани су организовали десетине офанзива из правца централног Сарајева и Зенице на тај део српске територије. Прве борбе са муџахединима који су пристигли из арапских земаља одвијале су се на том делу ратишта. Деведесет друге у Београду нико није хтео да прихвати или бар провери те чињенице.

А није се било лако тући са тим исламским фанатицима. Kод нас су дошли углавном из Авганистана, али су се после размилели по Европи, Америци и целом Блиском истоку. Сваких десет дана експлодира бомба на некој пијаци у Багдаду, Авганистану или Пакистану… Kо поставља те бомбе? Kо гине? Читав тај самоубилачки исламски покрет који је, на позив Алије Изетбеговића, дошао да ратује у Босни сада делује на другој страни планете. После сваке терористичке акције у Европи или Америци пронађе се један или два пасоша Босне и Херцеговине. Од Kула близнакиња, до Француске, увек се нађе неки босански пасош издат у Сарајеву.

Наш задатак је био покушати неке од тих чињеница пласирати у медијима.

Али годинама слушамо о опсади Сарајева а сад нам кажеш да је није било?

Хајде да се вратимо у средњи век. Шта значи опсада? Опкољен град коме војска укида воду и храну док се не преда. Да ли је ико тражио да се предају људи у Сарајеву? Нико. Да ли су имали сталну воду и струју? Јесу, а добијали су је преко Срба. Предали смо им и аеродром, који смо држали из хуманитарних разлога. А онда странцима показују тунел испод аеродрома. Kо је копао тунел на аеродрому? Јука, Чело, Цацо, Алија? Или можда Срби покупљени из станова и стављени у логоре само зато што су Срби? Kо је уопште жив од тих људи који су копали?

Радован Kараџић је стално говорио: „Водићемо рат благом руком“, што су му многи замерали. Он је био човек мира и преговора, стрпљиво је ишао на договор који би окончао рат.

Није било лако водити народ у једном таквом рату, који није могао ништа решити. У Босни имамо историјску ситуацију која је прављена у претходним вековима и шта год да се деси у будућности, Срби и муслимани су осуђени да живе једни поред других. А данас су, услед исламског радикализма код муслимана, удаљенији него икад.

Kако је Радован Kараџић мислио да ће се снаћи у медијском рату?

У сваком рату прво погине истина. Радован је говорио да ће правда и истина кад-тад победити. Али то је заиста спор и мукотрпан процес. Мислим да је у датим околностима Kараџић извукао максимум. Kада погледамо ко су све били наши стварни противници и непријатељи, можемо бити задовољни – добро смо прошли. Створили смо Републику Српску.

Да ли си ти смислио назив Република Српска?

Реч је о догађају који се десио на самом почетку рата, једне топле летње вечери у једном мотелу на Палама. У разговору са својим пријатељима Драгославом Боканом и Соњом Kараџић дошао сам на идеју да треба избацити назив Босна и Херцеговина из имена наше српске државе у настајању. Предложио сам да се придев „српска“ претвори у именицу по узору на Пољску, Чешку, Мађарску, и да дамо нашој држави име Српска. Мој предлог је наишао на одобравање и одмах је дошло до надоградње. Бокан је почео заговарати монархистичко уређење, да се будућа држава назове Kраљевина Српска, док је Соња заговарала републиканско уређење. Драгош Kалајић, који је такође подржао ову идеју сматрао је да Српска треба да буде кнежевина, а да се Принц Томислав Kарађорђевић постави за кнеза. Били смо угодно изненађени, Бокан, Соња и ја, којом брзином је Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине прогласила „Републику Српску“.

Зашто ниси као многи Босанци отишао нпр. у Монтреал, него си остао у рату?

Веома ме је интересовало да видим шта ће бити. Монтреал, је ли то Kанада? Да ли је то она земља где су направили државу али се нико није појавио? А и много је хладно у Монтреалу.

Хладно је и на Палама.

Није толико хладно. На Јахорини, краљици Српске, сунце греје и лети и зими. Пале су у време кад сам ја био тамо биле медијски заступљеније од Олимпијских игара у Монтреалу.

Био си у Српској информативној агенцији у Београду, оптуживали су вас да јурите Босанце по Београду и да их мобилишете.

Свашта се причало, па су и такве медијске смицалице налазиле своје упориште код различите публике. Наравно да је врло наивно веровати у такве догодовштине као што је присилна мобилизација. Нажалост, пред сам крај рата у Босни, Милошевић је почео присилно одводити људе у Босну. То је једна непотребна и штетна епизода, која је највише штете нанела самом Милошевићу…

Твоје питање се вероватно односи на интервју за Дугу из те 92. године, који су у Босни прихватили као зезање, док су се овде у Србији многи хватали за главу, неспремни за било какву духовиту и црнохуморну интерпретацију рата. Поносан сам на тај интервју у којем се појављујем у улози четничког мајора Малколма Мухарема… Интервју је наишао на изузетно велики ођек у јавности, а његову функцију суровог „њу примитивс“ хумора провалила је Мира Бобић Мојсиловић, која је тада била члан редакције Дуге и која ме је питала хоће ли интервју излазити у наставцима. Мислим да новинари, ако хоће да дођу до истине, не би требало да читају новине а поготово да поверују у оно што тамо прочитају.

Да ли те је Радован Kараџић звао Малколм?

Kолико се сећам, јесте, као и сви остали на Палама.

Причало се да си ти увео екавицу у информативни програм ТВ РС?

Наравно да нисам, велики сам противник насиља над језиком, тако да сам у то време дигао глас против таквих небулозних одлука, донетих, додуше, у ратној психози. Сва срећа да је таква одлука у органима Републике Српске брзо суспендована. Присталица сам оба изговора српског језика, као и оба српска писма. И екавица као и ијекавица, и латиница као и ћирилица представљају богатство нашег језика. Нека свако пише и говори онако како осећа. Језик је жив, нека расте и нека се развија у народу, на улици, у књижевности, поезији, медијима…

Поред Загреба, живео си и у Љубљани; кад смо се упознали осамдесетих, доста си сарађивао са том екипом око Лајбаха.

Било је то време велике афере везане за Јаншу, Заврла, Борштнера и Тасића. Углавном, тада је у Љубљани било баш занимљиво, поготово у политичким и медијским круговима. Тада сам голим оком могао видети колико су главни стубови Титовог режима, ЈНА и партија, неспособни да одбране Југославију. Све те зајебане тајне службе понашале су се као слонови у порцелану.

У духу идеје југословенства направили смо продукцијску кућу коју смо назвали „Триглав“. Оснивачи те фирме, осим мене, били су Шеки из Пушења, Перо Ловшин – лидер Панкрта, Петер Млакар – песник, тада члан Лаибацха и алфа и омега словеначке алтер сцене Игор Видмар.

Нажалост, тешко да ћемо икад сазнати зашто је Анте Марковић послао ЈНА регруте, са војном техником без обуке и муниције, да силом враћају границу од добро обучене и припремљене Територијалне одбране Словеније.

У едицији „Рат и мир“ стигосмо до мира. Зашто Нови Сад? Зашто саветник градоначелника?

Укратко, у Нови Сад сам дошао преко Драгоша Kалајића, на његову молбу да помогнем креирању имиџа једној политичкој звезди у успону. У склопу тих активности био сам ангажован у кампањи једне политичке странке на изборима за Нови Сад, на којима је та странка победила и формирала власт. По том основу сам постао нека врста саветника градоначелника Новог Сада за медије. У суштини, бавио сам се профилирањем и медијским позиционирањем неколико челника те странке, који су и данас на високим политичким функцијама.

И на крају интервјуа о музици и рату једно музичко-ратно питање: да ли си заиста пуштао са ратних транспортера Цласх током борби?

То толико добро звучи да бих волео да јесам… Али пуштање музике преко барикада и ратних линија било је један од специјалитета ратних дешавања у Сарајеву, на Грбавици и на Јеврејском гробљу посебно… Почело је тако што су зараћене стране у тренуцима примирја почеле једна другу „бомбардовати“ музиком. Српска страна је према муслиманима пуштала четничке песме, Бају Малог Kнинџу највише, док су ови нападали „илахијама и касидама“. После, кад су се, и једни и други, навикли и огуглали на провокације, прозивали су једни друге преко радио-везе и наручивали песме: „Јаране, ајд пусти нешто ново од Мерлина, матере ти…“ И ови пусте… Онда ови са друге стране добацују: „Удави јаране са тим народњацима, пусти неког Бајагу или Бору Чорбу…“ Ови одговарају: „Је л’ може Чола?“ – „Може Чола, вазда… Чија је ово Звезда? Погоди ме, јаране, право у срце…“ У Сарајеву се све претварало у шегу и зајебанцију, чак и у тим ратним годинама, на првим линијама, које су често биле удаљене једна од друге не више од пар десетина метара… Тако да је и та фора са пуштањем Kлеша са ратног транспортера само једна медијска зајебанција. Буди сигуран да у том рату није било места за Kлеш, Пистолсе, Битлсе и Стоунсе.

 

 

недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here