ИСПОВЕСТ СРПСKИХ ЖРТАВА: Везивали су нам косу за тенкове, па нас вукли!

Поделите:

За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није преболео трауме, убио се 19 година после тортуре, рекла Слободанка Младић

Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама…

Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића.

– Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо на голом бетону, тучени, понижавани и убијани од батина. Жене су изводили како су хтели и силовали их. Ослобођени смо тек следеће године, 19. маја. За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није могао да преболи трауме, убио се са 34 године – прича несрећна Слободанка Младић.

Њен мучитељ је добио казну затвора, али трауму коју је нанео невиним жртвама, ниједна казна не може да избрише.

Да злочинци нису имали саосећање, потврђује и Божица Живковић-Рајилић, која је мучена у Сребренику 322 дана.

– Силовали би и девојчице од девет година и старице од сто. Жене су бежале од злотвора док су им црева испадала из стомака. Силоване су, пребијане, мучене… Печене су на решоу – прича Божица Живковић Рајилић, оснивач Удружења силованих жена и жена жртава рата у Републици Српској, која је јуче са још три представнице допутовала у Београд, где су после 25 година отвориле душу.

Она се данас, као председница Удружења, залаже да се усвоји закон о заштити жртава ратне тортуре.

– Веома нам је важно да се усвоји закон јер бисмо тако имале званичан статус ратних жртава, инвалидност и могле бисмо да имамо одређена новчана примања. Јако смо разочаране у судство, јер важе двојаки аршини. Мучитељи Срба нису процесуирани, а Срби који су чинили недела, добили су највеће казне. Никога не браним, само тражим пођеднака права и казне – рекла је Живковић Рајилић, по занимању професорка историје.

Она је оценила да је и медијска слика неправедна према Српкињама, жртвама рата.

Истакла је да су у филму „У земљи крви и меда“ који је режирала Анђелина Џоли, Срби приказани као једини злочинци и да нису сагледане све жртве рата.

Своје страшне судбине поделиле су и Надежда Јанковић, која је злостављана у Бравицама, и Нусрета Мујкић, мучена у Броду.

Последице

САМОУБИСТВА ЧЕСТА

Несрећне жене које су преживеле мучења често, због велике трауме, не успеју да наставе даље са животом.

– Нама су разнели организам и душу. Многе жене су дигле руку на себе јер никад нису могле да превазиђу стравичне последице. С некима од њих смо се дружиле, покушавале смо да им помогнемо, да их заштитимо, али трауме од монструозних злочина су биле јаче и натерале су их да себи одузму живот – каже Божица Живковић Рајилић.

Kурир / Силвија Сламниг

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here