Исповести бескућника из центра Београда: Делимо и последње парче хлеба

Поделите:

Једни су ту завршили због погрешних избора, кажу, а други јер једноставно нису имали среће у животу. Свима њима заједничко је то што живе на улици, код чесме у Скадарској улици, где у пола шест ујутру уз кафу братски поделе прикупљени новац и гледају како да прегурају још један дан.
Они су група људи која се свакодневно окупља код Сарајевске чесме у Скадарлији, а за себе кажу да су „скадарлијски клошари“. Животне приче су им различите, али их причају помало изненађујуће искрено. Неки ће признати да су остали на улици после искустава са дрогом или алкохолизмом, један од њих прича да је имао сређен живот и гомилу новца па је све изгубио на коцки, други је био на ратиштима, трећи је радио у пропалој фирми, њихова другарица је студирала… Сада живе од тога што “ужицкају” неки динар, понекад и одраде неки посао, има суграђана који им доносе храну или одлазе до народне кухиње. Лети спавају ту, под ведрим небом, а зими су у трамвају „двојци“ да би се загрејали. Како причају окупљени људи око Сарајевске чесме, у последњих годину и по умрло је шест њихових познаника, баш ту где и они данас спавају. Тврде да и лекари одбијају да дођу када чују о коме се ради или не желе да их прегледају јер немају докумената.

„A некад сам студирала…“

Пред Драганом Б. (45) била светла будућност док је била студент Грађевинског факултета, али је живот „скренуо у погрешном правцу“. Њу је усвојила тетка, па је почетком деведесетих дошла у Београд, где је студирала, због посла је напустила факултет у трећој години, па се враћала се у Тополу одакле је родом, па натраг у Београд.

– Жена која ме је отхранила умрла је 2006. године, па сам продала кућу у Тополи, отишла на „Егзит“ с тадашњим дечком и све је кренуло низбрдо. Имала сам проблеме са хероином. Живели смо на Косанчићевом венцу, па у Јабуковачком риту. Пре седам година доживела сам тешку саобраћајну несрећу због које сам била 10 месеци у коми, имала сам 10 операција, остала полуинвалид и избачена сам на улицу – прича Драгана и показује деформитет на нози.

Она успева и да заради неки динар, па некад проведе ноћ у неком преноћишту за 200 динара.

– Сваког дана чистим један локал у Кнез Милетиној улици, а онда натраг на улицу, где питам пролазнике да ми дају неки динар. Највећи проблем је што ми овде пијемо алкохол, али тако се лакше све заборави и брже прође дан – искрена је Драгана.

„Дешава се да не једемо данима“

Београђанин Б. Д. (43) каже да је „годину дана скућен, па две на улици“ и тако у круг од 1996. године. Деведесетих је био на ратишту, 2000. добио ћерку, али је исте године отишао у затвор на три године и никада је више није видео. Живео је потом у Крагујевцу, па у Црној Гори, где је упознао жену са којом се венчао, а убрзо и развео. Са њом има осмогодишњег сина који живи у Италији.

– Радио сам на грађевини, али не могу више јер болујем од хипертензије. Одао сам се алкохолу и тада су настали проблеми – прича.

Он и Драгана су у вези и са њима је и пас Јоја о којем брину.

– Када имамо храну, одмах поделимо са Јојом. Нажалост, примећујем пролазици више помажу животињама него људима. Застану, помазе га, купе му храну. Aли нема везе, битно је да он има, а ми ћемо се већ снаћи – додаје Драгана.

Aли и то сналажење тешко иде.

– Драгана и ја смо одскора поново на улици, јер немамо новац за кирију. Живимо од данас до сутра, од добрих људи који нам дају новац, храну или одећу, али сам дигао руке. Хладноћа ме пробуди ујутру, нисам јео ништа данима, тако да планирам да одем у манастир јер немам где – прича Б. Д.

Имовина отишла на коцку

Њихов друг не жели да се представи. Каже само да га зовемо Шок (54). Некада је радио у породичној пекари у Сарајевској, прича, имао је много новца, живео у Швајцарској и Италији, а онда је све прокоцкао. Када му је умрла супруга, пропио се, каже, а са другом женом је касније добио две ћерке које повремено виђа. Сада страхује и да ће изгубити ногу.

– Гангрена ми је захватила десну потколеницу, али ми траже 1.700 динара за лечење, јер немам документа. Бојим се да ћу остати без ноге, али се борим некако јер „није јак онај ко бије, него онај ко издржи“. Пао сам под лед због коцке и сада трпим. Да могу да вратим време уназад све бих другачије радио – прича Шок.

„Пропали и фабрика и радници“

Међу бескућницима код Сарајевске чесме затекли смо и једног старијег човека који је љубазно одбио да говори. Он и није бескућник, кажу нам људи код чесме, него је књижевник и долази да им помаже. Дружи се, кажу, и дели малу пензију са њима, јер је и сам имао тежак живот. Храну и новац са њима дели и Г. З. из Пријепоља, некадашњи радник фабрике „Змај“. Овај пут донео је бурек пријатељима.

– Дошао сам у Београд да радим и лепо се живело некад. Онда су хиљаде људи остале без посла у „Змају“, а и ја међу њима. Како је фабрика пропадала, пропадали су и радници. Сада живим у Малом Мокром Лугу код брата од стрица, али док је он градио кућу дешавало се и да преспавам на улици, где сам упознао садашње пријатеље. Тешко је, али бар имам кров над главом, те њима донесем воће, бурек, пиво. Некако заједно поделимо муку.

„Живот нема рикверц“

Ненад П. (51) кога је пре шест дана на оближњој клупи ножем исекао дечак (10), о чему је „Блиц“ већ писао, прича да му рана на руци зацељује и да „он и његови скадарлијски клошари“ чекају 1. септембар да поново крену у народну кухињу у Француској. Ненад инсистира на оптимизму „јер живот нема рикверц“.

– Највећа предност улице је солидарност међу бескућницима. Делимо последње парче хлеба. Тада, када сам нападнут, нисам био у групи. Нас овде увече буде и до 30. Увече просимо, а преко дана спавамо код чесме. Када скупимо новац, купимо храну, пиће и све братски поделимо. Деси се и да запевамо. Имамо и човека којег зовемо Енциклопедија. Он први почиње да пева, извлачи песме из нафталина, а онда и ми за њим и то свако јутро тачно у пола шест овде код Сарајевске чесме – прича увек насмејани Ненад.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here