Измишљена „вест“ Курира и Дневно.рс: „Поп није хтео да сече колач“

Поделите:

Портал Дневно.рс је објавио наводну вест о Београђанки којој свештеник на Вождовцу није хтео да реже славки колач. Односно она је побегла из цркве након што се свештеник изгаламио на њу. Курир је ову вест пренео у свом стилу са бомбастичним насловом. У тексту се не наводи ни ко је Београђанка, ни одакле је пренет текст. Цео текст је класичан спин против цркве какви су уобичајени на домаћим порталима уочи великих српских слава или православних празника. На Дневно.рс одакле је Курир пренео наводну вест, не постоји никакав потпис. Заправо иза текста не стоји нико или нико ко би имао образа да се потпише.

Текст преносимо у целости:

 

 

 

Београђанка је у једној престоничкој цркви доживела веома непријатно искуство и то на сопствену славу!

Њену исповест преносимо у целости:

„Већ саме моје године сведоче о томе да сам одрасла у социјалистичкој држави у којој добар део становништва није марио за народне обичаје и обележавање крсне славе. Ипак, сада, као жена у неким озбиљним животним годинама, решила сам да са породицом наставим ту традицију и већ низ година славимо породичну славу мог супруга – Аранђеловдан.

Није то никакво велико славље. Материјално баш и не стојимо најбоље, па за славу не зовемо госте, већ само правимо ручак за нашу породицу. Уосталом, и зна се шта је слава – свећа, колач и жито.

Имам још проблема у животу о којима не желим да причам. Тек, само хоћу да кажем да ме већ дужи временски период прате туга и тешка мука са којом се једва носим. Утеху налазим у вери и црква је за мене постала једно од ретких места где осећам мир и спокој.

Радим код приватника који баш нема много разумевања за изостајање са посла и узимање слободног дана. Радила сам на дан славе буквално до подне и тек након што је колега стигао да ме одмени упутила сам се у, мени најближу, једну вождовачку цркву са колачем и житом.

Kупила сам свећу и жену која продаје питала да ли је свештеник још увек ту и да ли би могао да исече и благосиља мој славски колач. Не знам колико је тачно сати било, али сигурно је било пре 1х. Она ми је рекла да уђем и сачекам. Извадила сам колач и жито из торбе и већ сам почела да постављам на место у цркви где је тог дана вероватно велики број верника већ донео своје колаче, када је у цркву ушао свештеник и буквално почео да урла на мене!

„Зар се тек сад долази?! Kако вас није срамота, зар ви не знате како се слави слава?! Шта очекујете од мене да вам освештавам колач у три поподне“, викао је.

Његов осуђујући тон, глас и очи пуне презира, верглао је као навијен да се зна када се долази у цркву, да се чита свима ођедном и да му није јасно шта сам ја умислила. Ни речи о значењу сечења колача и слављења славе. Једноставно, лакше му је да скупи више људи на једно читање него да иде о верника до верника и благосиља.

Остала сам без текста, шокирана и тоном и ставом. Само сам успела да изустим: „Јел нећете?“

„Па, не, хоћу, али какав је то начин, ви и не знате шта је слава… „, наставио је мени непознати свештеник, а ја сам се само покупила и буквално изјурила из цркве.

Још нешто је он говорио за мном, али ја га више нисам слушала. Тресла сам се и плакала и читав тај дан нисам могла да се смирим. Зар се тако понаша човек чији је посао да слуша, саветује људе и буде „глас божији“?! Зар ја нисам заслужила да ми изађе у сусрет, да ме саслуша и чује моју муку?! Па, ја јесам закаснила, али не зато што сам желела већ зато што сам морала!

Накнадно сам сазнала да је у тој цркви свештеник увек присутан. Дакле, ништа ја њега нисам омела, његов посао је био да буде ту. А чак и да није – зар је моје кашњење толики грех?! Зар сам заслужила толику тираду?!

Хвала цркво! Kад видите сломљене, тужне и уплакане, нагазите их још мало, чисто јер им није доста њихове муке. Нигде благости, нигде мира!

Замислите да сам тог дана дошла да тражим духовног оца за себе?! Да сам заиста у великом проблему и да желим само мало утехе и да ми неко каже да ће све бити у реду. Да ли би ме питао колико пара имам као прави приватни психијатар и одредио тарифу?!

А мени је тог дана само било потребно да ми неко исече колач и пожели срећну славу. Његова два минута, колико би му требало за тај чин, мени би били и превише и улепшали би ми и увеличали дан славе. А он ми је окренуо леђа, а ја ћу због тога овај Аранђеловдан, дан сопствене славе, памтити док сам жива.“

Дневно.рс, Kурир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here