Како Ал Џазира призива рат у Босни!

Поделите:

Ауторски текст Срђана Шушнице писан за Ал Џазиру преносимо у целости:

 

Мир је немогућ, рат (ни)је вјероватан (I)
Иако се на моменте чини да је поново 1992. година и да се све понавља, у Босни и Херцеговини и регији није више могућ сценариј из 1990-тих.
Пише: Срђан Шушница
Милорад Додик и Александар Вучић себи су приписали историјске улоге спасавања васколиког, расејаног и вазда нешто трагичног српства, пише ауторАрхива
Мир је немогућ, рат није вјероватан. Овом сентенцом Раyмонд Арон (1905-1983) укратко је изложио пат позицију у односима термонуклеарних сила САД-а и Совјетског савеза за вријеме Хладног рата. Тиме је алудирао на незамисливост термонуклеарног сукоба између великих сила, али и на немогућност постизања подношљиве и мирне кохабитације између двије супростављење идеолошке парадигме, капитализма евро-атлантског типа и комунизма совјетског типа, али и између њихових бројних изведби широм планете.
Година је 2018. и више нема тако супростављених идеолошких алтернатива због којег би мир био немогућ, али опет мира у свијету је мање него за вријеме Хладног рата. У складу са неолибералним мотом „тачеризма и реганизма“ – ТИНА (Тхере Ис Но Алтернативе), у свијету се, умјесто правих идеолошких алтернатива капитализму, појављују његови хибриди или деривације у виду „нека цвјета 1.000 цвјетова“ модерне Kине, деспотске олигархије Владимира Путина, или у виду религијски фундаменталистичког, расистичког и ултралибертаријанског Трампизма, или пак мноштва малих малограђанских и расистичких неофашизама европског неолиберализма.
Политике владајућих елита постјугословенских земаља, иако на моменте подсећају, па и опонашају, неолибералну економију, далеко су од било чега што се може назвати „либералним“ у било којој варијацији. „Слобода“ коју сада „уживају“ грађани постјугословенских земаља у односу на ону коју су имали у социјализму сада је мање-више сведена на „слободу“ да у јавном простору узгајају, практицирају и политички подржавају нареакционарније форме клеронационализма, вјерске и патријахалне задртости и мржње, сексизма и мачизма (неко их зове свјетоназорима).
Kлеро-националистичка идеолошка чорба
Наше банде на власти су од претходног југословенског, како га ауторица Радина Вучетић назива „Кока-Кола“, социјализма преузели само модел једнопартијског начина владања помоћу корупције, етно-партијске контроле и апарата и недодирљиве касте „буџетлија“, помоћу које су приватизирали државу. Све остале тековине социјализма и комунизма су затровали и затрли до потпуне амнезије и непрепознатљивости, укључујући и тековине антифашизма.
С друге стране, од капитализма су преузели само модел 19-вјековног дивљег, коруптивног и полуколонијаног богаћења, черупања и приватизације свих ресурса друштва, угњетавања већине и бјесомучног гажења готово свих људских и радничких правица, а све остале тековине европског либерализма, владавине права, парламентаризма, људских и грађанских права, па и тековине европске социјалдемократије, презиру до сржи.
Све ово се дешава у клеро-националистичкој идеолошкој чорби, коју су наши деспоти закрчкали за своје поданике, чорби која све чешће проври у одвратним клерикалним, фашизоидним, расистичким, женомрзачким, хомофобним и другим говорима мржње, који као да су на рубу рата. Описано стање ипак више припада моделу деспотског олигархизма.

Бојан Стојковић

Спасавања васколиког трагичног српства
Унутар тог модела издвајају се два мала деспота, који су, крећући се различитим политичким путањама, са идеолошки супростављених полазних тачака, стигли и некако у исто вријеме заузели исто мјесто: великосрпског или свесрпског вожда. Наравно, ријеч је о Милораду Додику и Александру Вучићу. Прво што упада у очи је да су обојица, свако из своје перспективе, себи приписали историјске, готово месијанске улоге спасавања васколиког, расејаног и вазда нешто трагичног српства.
Друго, своје улогу обојица виде на исти Ћосићевски начин, односно обојица желе коначно прекинути онај низ у којем „Срби добијају ратове, а губе у миру“. Овог пута обојица желе Србима донијети побједу „у миру“. Побједу без рата, бар без оног врућег, класичног клања. Треће, обојица су итекако свјесни и рачунају с тим да у темељу те њихове будуће српске побједе „у миру“ лежи оно прво „вруће“ отаџбинско-одбрамбено полувријеме, у коме су, агресијом и геноцидом над Босном, остварили прву половину те своје будуће побједе „у миру“. Зато је обојици незамисливо да се нешто тако „небитно“ попут геноцида и етничког истребљења свега несрпског прикачи нечему тако „величанственом“ као што је отаџбинско-одбрамбени рат.
Четврто, обојица то будуће спасавање васколиког српства виде искључиво као комбинацију рјешавања нечег што је небески апстрактно, а зове се „српско питање“ (у форми разних декларација) и рјешавања нечег врло конкретног попут граница, државних територија, територијалних уступака (не својих), подјела (само код сусједа), размјена, присједињавања, уједињавања и других етно-територијалних перверзија. Иако иза ових мисли стоји великосрпска идеја, сада се овдје не ради о стварању „велике Србије“, већ о покушају да Србија задржи оних 88.000 квадратних километара које је имала у СФР Југиославији. Изгледа да обојица нису схватили ону стару народну: „Kо хоће веће, изгуби и оно из вреће.“


Двострука битка за ‘историјску личност’
Пето, њих двојица се, уз помоћ интелектуалних кибицера и дупеувлакача којима се окружују, виде као неке „историјске српске главе“ који ће Србију и Србе учинити „греат агаин“ и о којима ће дјеца учити у школи. Нарочито Додик је ту изгубио све и један грам политичке прагматичности коју је некад имао. Постао је мегаломан, који себе види као „историјску личност“, која ће учинити нешто о чему су Никола Пашић, Добрица Ћосић и Слободан Милошевић сањали – трајно ујединити „српску Босну“ са Србијом. Једина разлика између њих двојице је у томе што Вучић ипак одговара за једну међународно признату државу, за једну столицу у Уједињеним нацијама, за шест милиона њених држављана.
Додик не одговара апсолутно за ништа, јер парадржавна творевина, „ентитет“ настао на геноциду, са својих мање од милион национализмом слуђених и све сиромашнијих становника, управо је то – једно велико ништа. Да би био потпуно искрен, не мислим да је Република Српска једно велико ништа. Мислим да је РС била, јесте, остаће и никада неће бити ништа друго до велика масовна гробница.
Тако долазимо до апсурда у којем је једна таква међународно и судски доказана масовна гробница легализована мировним уговором, који постаје све тјешњи и неподношљивији. Она друга гробница, самозване хрватске републике Херцег-Босна, бар није и надам се никада неће бити легализована. Са оволиком количином неправде, уз сву ту олигархијску владавину, криминално богаћење, приватизацијску пљачку, државу без права и оковану у корупцију, уз сво то клерофашистичко и националистичко дивљање, у Босни је мир неподношљив. А рат? Да ли је он могућ? Или, још презицније, да ли је извјестан?
Kако су терористи искочили из грмља
На моменте нам се чини да је ово 1992. година и да се све понавља. Но, мислим да је 1992. година давно прошла. У Босни и регији није више могућ онакав сценарио из 1990-тих, односно агресија на Хрватску и Босну и Херцеговину као удружени злочиначки подухват званичног Београда, уз учешће српских обавјештајних служби, бивше Југословенске народне армије и војски РС-а и некадашње самозване републике српске крајине, као њених деривата, стављених у службу великосрпске политике. Чујте, мобилизацију и подизање морала су 1990-тих година вршили стаљинистички генерали ЈНА, уз четничке медијско-интелектуалне фанфаре, безбједносне апаратчике и Гебелсову пропаганду те уз обилату злоупотребу сентимента који су Срби, али и други народи имали према Југославији.
Данас нема ЈНА те мобилизацију и омасовљење мора вршити оваква пропаганда којој свједочимо задњих годину-двије, а која долази из руске и србијанске обавјештајно-безбједносне кухиње. Србијанска Служба државне безбедности је 1990-тих користила изолованост Југославије од Запада, повољан политички и безбједносни контекст, своју раширену обавјештајну мрежу сарадника, како у криминалном миљеу, тако и у институцијама, те је врло брзо, интезивно и тајно мобилизирала припаднике српских паравојски и терористичких јединица из редова пуштених затвореника, ситних криминалаца, убица, сарадника службе, плаћеника, авантуриста те, наравно, српских националиста. Ти терористи су за већину становника Босне и Херцеговине 1990-тих само искочили из грмља.
Прво, дана, толиких могућности за тајну мобилизацију и припреме нема. Сада се регрутација и организација парамилитантне мреже мора проводити у условима који нису тако тајни и симплифицирани, већ су врло медијски и политички комплексни, истурени и видљиви јавности. Но, ипак један русификован српски национализам, уграђен у све поре једне државе и једне парадржаве, сада покушава мобилизирати масе преко социјалних мрежа, новинара, невладиних организација, политичара, преко позера из криминалног миљеа и разних патриотских организација. То увелико ограничава њихово паравојно дјеловање, брзину реакције и фактор изненађења. Али, надлежне бх. институције их свакако требају третирати као безбједносни ризик и покривати их свим расположивим и безбједносним и казнено-правним мјерама и санкцијама.
Одржати дестабилизирајући замрзнути сукоб
Друго, данас капацитета за конвенционално и фронтално ратовање РС режим једноставно нема, а Србија такав вид сукоба више ни економски, ни политички, ни историјски не може да поднесе. Али, опасност није у потпуности отклоњена. Великосрпски национализам је 1990-тих, користећи војну надмоћ и југословенски сентимент, одрадио свој „историјски“ задатак, односно геноцид и истребљење муслиманског и католичког живља са територије пола Босне и формирање парадржавне трабант творевине РС, преко које се цијела Босна држи као таоц. Данас је циљ Додиковог режима и Русије да под сваку цијену одржи тај дестабилизирајући замрзнути сукоб и статус qуо у Босни и Херцеговини постигнут 1995. и одбрањен 2006. године (сломом реформе полиције и уставних промјена), те статус qуо на Kосову одбрањен 2011. године, и то насиљем. За наставак остварења ових великосрпских и са њима потпуно посложених руских интереса и није више потребан тако опсежан конвенционалан рат као 1990-тих.
Сасвим је довољан просторно ограничен оружани сукоб и насиље ниског интезитета, у комбинацији са пропагандом кампањом „алтернативне истине“, меком моћи, демонстрацијама, радикализацијом младих, омасовљењем неофашистичких група, сепаратистичким акцијама и међународно-правном и „хуманитарном“ подршком неког великог играча. То је дефиниција хибридног рата и њега РС режим проводи против Босне корак по корак посљедњих четири-пет година, уз подршку Русије, али и званичног Београда и владиних и невладиних проруских фракција у Србији. Ове тековине геноцида и агресије у Босни и Херцеговини великосрпски национализам ће бранити и по цијену довршења рата било којим другим, а расположивим средствима.
Треће, лидер и чланови организације као што су „Србска част“, „Ветерани РС-а“, „Образ“ и слични немају капацитете да сами организују и створе паравојску, јер паравојску на Балкану увијек ствара официјелни политички режим, служећи се криминалним и екстремистичким структурама. Но, колики год ридикули били, ови есктреми и, слободно могу рећи, терористи имају капацитет да буду припадници такве војске, имају капацитет да регрутују и радикализирају младе, рекламирајући милитантни етнофашизам. То је управо основни смисао постојања оваквих организација меке моћи и позерских групације и уопште оваквог милитантног схоwа којег приређује РС режим. Учинити атрактивним, учинити секси један етнофашистички српско-руски мачизам и милитаризам.
Kриминалци као ‘борци за праведну ствар’
Четврто, циљ овог циркуса је у такозваним српским земљама створити што разгранатију и масовнију мрежу разнородних, парамилитантних и методолошки различитих групација које ће спајати једна идеолошка парадигма: антизападњаштво, неофашистичке и неочетничке варијације Љотићеве идеологије крви и тла и јак проруски сентимент. То је паравојска којом ће се прво обезбиједити унутрашња власт, застрашити политички противници, и по идеолошкој, и по националној линији.
Али, то је и паравојска која се да врло добро искористити за хибридни рат, за организоавње демонстрација, изолованих напада на непријатеље режима или „нације“, па и за оружане сукобе ниског интезитета. Генерално, за дестабилизацију Босне и сусједних држава, које великосрпски национализам још убраја у такозване српске земље. То је, према изјавама највиших србијанских дужносника, још увијек маинстреам политика у Србији.
Само присуство особе из криминалног миљеа какав је Игор Билбија, или једне пијавице која живи од злоупотребе борачког статуса Душка Вукотића, у цијелој тој причи није толико битно, колико су опаснији они који стоје иза њих. Игор Билбија је приједорски криминалац, са дебљим судским и још дебљим полицијским регистром о себи. У априлу 2013. године ухапшен је у акцији „Сова“, заједно са Синишом Милојевићем „Kобром“ из Бањалуке, Миланом Вујчићем „Вујкетом“ и Петром Лекићем „Ролетом“ из Градишке те Борисом Торбицом „Чорбом“ из Приједора. Окружно тужилаштво Бањалука им је на терет ставило тешки облик зеленаштва, у којем су наступиле тешке посљедице за оштећене.

Извор: Ал Џазира

Други део текста:

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/paravojske-i-rusija-cekaju-pogodan-momenat-za-udar-na-bih-ii

Фото: Фејсбук скриншот

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here