Како је Макрон објаснио Србији да не треба да уђе у ЕУ — никад

Поделите:

Душан Пророковић

Иницијатива председника Француске је да „ЕУ постане супердржава“ која ће одлучивати у име свих Европљана. Зато и питање: колико би то нама користило? Мале европске државе, чак и оне средње величине, у таквом систему тешко могу заштитити своје интересе.

Очекивано, у балканским медијима је говор председника Француске прокоментарисан са: „Макрон нас неће у ЕУ“.

Као да је планирано да ћемо ускоро постати саставни део континенталне интеграционе целине, па треба да се забринемо због поруке како „сада није време за пријем нових чланица“. И као да је овај изузетно важан говор био пре свега посвећен нашем делу Европе.

Због „чаршијског пренаглашавања“ дела о Балкану (по старом обичају, свако чује само оно што га се директно тиче, јер свака чаршија мисли да је она „центар света“), готово да се није обратила пажња на све оно остало што је председник Макрон говорио, а што је далеко, далеко значајније.

После анализе свега што је речено, не треба уопште поставити питање да ли ће нас ЕУ примати у наредним деценијама, већ да ли ће нама бити у интересу да у такву наддржавну творевину улазимо?

У одлично сроченом и стратешки усмереном обраћању, три најважније поруке председника Пете републике су: да у Европи траје „својеврсни грађански рат“ подстакнут „фасцинацијом нелибералним вредностима“ и зато што су „национална себичност и егоизам постали важнији од онога што нас спаја“; да Европљани морају бранити свој модел либералне демократије у времену када се суочавају с успоном аутократских режима широм света и „неoлибералних демократија“ унутар ЕУ; и да ће подржати проширење „само ако прво буде продубљивања и реформе наше Европе“.

У концептуалном смислу, овде је све градацијски посложено, па је и контекст реченог потпуно јасан.

За две кључне државе — Немачку и Француску — оваква ЕУ све више постаје „део проблема“, а све мање је то „део решења“. Институције ЕУ су неадекватне, оне често уопште не могу да одговоре изазовима и претњама са којима се сусрећемо, процес доношења одлука је сложен и спор, а државе-чланице имају сасвим другачије погледе на кључна спољнополитичка питања.

Пошто је најважнији принцип функционисања ЕУ консензус, њене институције су због напред наведених проблема у својеврсној блокади, али и све чешћим сукобима са владама чланица. Унутар ЕУ нема јединственог става о одговору на мигрантску кризу, постављању према новим околностима у Сирији, сарадњи са Кином (која је „дубоко загазила“ у централноисточну Европу кроз институционализацију формата „16+1“), али ни око погледа на будуће односе са САД, па самим тим ни око судбине НАТО-а или решавања украјинског питања (будућност Минског процеса).

Очигледно, део држава и друштава је кренуо „својим путем“, не обраћајући претерану пажњу на институције ЕУ, нити чекајући да се усагласе ставови са Немачком и Француском.

Мађари сами примењују мере за заустављање мигрантских таласа, Кипрани су оштро реаговали на (зло)употребу њиховог ваздушног простора за последње бомбардовање периферије Дамаска, Румуни и Чеси све амбициозније улазе у економске аранжмане са Пекингом, а Пољаци су уз нескривену подршку Доналда Трампа реактуелизовали „Иницијативу три мора“, тако запечативши сваку смислену причу о формирању „самосталних европских војних снага“, док Курт Волкер, један од главних америчких преговарача у Украјини, подвлачи како „Европљани нису спремни на успостављање сталних препрека за сарадњу са Русијом“.

Да ли се све то може подвести под „национални егоизам“ и „фасцинацију нелибералним вредностима“ ствар је за дискусију, тек, и председник Макрон очигледно примећује како све већи број чланица штити своје интересе ослањајући се на државне, а не европске институције. Консензуса око кључних питања више нема и, гледајући из данашње перспективе, тешко ће бити постигнут.

Због тога он предлаже да „европско грађанско друштво“ поведе битку за одбрану либералне демократије а против „ауторитарних режима“. „У суочавању са ауторитаризмом, одговор није ауторитарна демократија, већ ауторитет демократије“, закључио је Макрон. Како би се тај посао успешно завршио, неопходни су „продубљивање и реформе наше Европе“. При томе, израз „наша Европа“ је наглашен, пошто он даје посебан тон изреченој поруци.

Ко је ту „наш“, а ко „њихов“?

За Макрона су „наши“ несумњиво сви „борци за либералну демократију“ и противници „ауторитарних режима“. Под „ауторитарним режимима“ се подразумевају руководства која се брже или спорије окрећу од ЕУ, односно све више ослањају на државне институције у заштити националних интереса. Самим тим, „либерална демократија“ постаје флоскула којом ће се бранити институције ЕУ, њихово место и улога у „европском поретку“, као и надлежности које им треба пренети.

Посматрано из Макронове перспективе, само са јаким централним органима у Бриселу ЕУ може дефинисати јединствену спољну и безбедносну политику, те одговорити на изазове, ризике и претње који се умножавају геометријском прогресијом. А да би се то учинило, неопходно је дефинисати сасвим нову „архитектуру ЕУ“, односно, како је навео — „извршити реформе“.

И ту се враћамо на одавно разрађену идеју о Уставу ЕУ.

Да подсетимо, Устав Уније је усвојен у јуну, а од стране представника држава-чланица потписан у октобру 2004. Наредне године су на референдумима овај документ одбили грађани Француске и Холандије, те је морао бити замењен „значајно мекшим“ Лисабонским споразумом (који је, опет, једва ратификован, пошто су га Ирци одбили на првом референдуму у јуну 2008, али је у „демократском маниру“ изјашњавање грађана организовано и други пут октобра 2009. године). Суштина „уставног аранжмана“ је да ЕУ добије међународни субјективитет, свог министра спољних послова, у том смислу и успостављање нове дипломатске службе, укидање ротирајућег председништва, нову организацију Европске комисије итд.

Укратко, на такав начин, државе-чланице суштински „пребацују“ своја суверенитетна права централним органима у Бриселу, па би онда ЕУ у њихово име водила спољну и безбедносну политику. Владе држава би опстале као „регионални органи власти“, са ужим овлашћењима и ограниченим утицајем на централне институције.

Иницијатива председника Макрона је да „ЕУ постане супердржава“ која ће одлучивати у име свих Европљана.

Зато и питање: колико би то нама користило?

Мале европске државе, чак и оне средње величине, у таквом систему тешко могу заштитити своје интересе. У пракси, оне би биле стављене пред свршен чин. Хтеле то или не, морале би следити одлуке о прихватању миграната, бомбардовању Сирије, затезању односа са Кином или радикализацији санкција против Русије. У наше име, најважније одлуке би формулисале Француска и Немачка, уз асистенцију још највише пет земаља.

Због тога, контекст проширивања ЕУ, самим тим и потенцијалног приступања Србије, добија сасвим нови смисао. То није само „питање датума“, већ пре свега губитка суверенитета и немогућности да сами одлучујемо.

Спутњик

Поделите:

2 Коментари

  1. Kao Istocno i Zapadno Rimsko carstvo, tako i ovo moderno Rimsko carstvo ima dva dela: Zapadni – USA i Istocni – EU. Mi hteli ne hteli smo unutar tog carstva okruzeni sa svih strana ko ono Galsko selo Asteriska i Obeliksa. Mozemo ko Svajcarska da glumimo da smo nezavisni sto je neodrzivo, ili da lepo udjemo u NATO i EU gde nam je i mesto.

  2. Francuska i Britanija su ko dve matore usedelice ljubomorne na Ameriku i Nemacku. I cim je nas Veliki Vodja AV rekao da je Nemacka najvaznija zemlja za nas, odmah su se Francuzi brecnuli da pokazu da su i oni vazni. Jesu vazni, al oni i Britanci su investirali u Srbiju jako malo. Imaju i oni i Briti jos uvek jaku industriju tako da ima prostora i za ekonomsku a ne samo politicku saradnju. Npr u vojnoj i avionskoj industriji, bankarstvu, modnoj industriji itd.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here