КАКО ЈЕ СРБИЈА ДОТАКЛА ДНО: Највиши трошкови живота, а најнижи животни стандард

Поделите:

Вучићева Србија увози чак и кромпир из Албаније! У Србији харају режимски криминалци који диктирају несразмерно велике цене хране у односу на њену стварну вредност. Вучићева влада чини све што може да потпуно уништи домаћу производњу и да земљу учини зависном од увоза, што је приметила чак и Европска комисија па је то и критиковала, мада ЕУ има интерес да земље попут Србије што више увозе, али не по цени ликвдације националних економија.

Потпуно нетранспарентни и на криминалан начин донети прописи и корумпирано правосуђе омогућили су инспекцијама да раде шта хоће и да по слободном нахођењу једне кажњавају, а друге не. На ово редовно указују годишњи извештаји свих оних који прате стање у Србији, од Европске комисије до невладиних организација, али је стање и даље непромењено. Дошло је дотле да је у првих пет месеци ове године трговински дефиоцит достигао ниво од 2,5 милијарде долара!

Гладних у Србији је све више! Ово није нова вест, али је сада у питању права пандемија сиромаштва, па су крађе хране у супермаркетима па и на пијацама све веће и све чешће! Гладни грађани покушавају да изнесу све што би им користило да преживе, од хране до робе коју би могли да препродају. Краду и пензионери, који обично узимају јефтиније производе хлеб, паштете, јогурте – кекс, кафу, зачине…А колико је сиромаштво притисло грађане Србије, најбоље сведочи то што се све више краде на ваги на зеленој пијаци и у маркетима.

Крађе су константне, а њихов број се у последње две године драстично повећао.

Глад је притисла најмање пола милиона људи, а четири пута више је оних који имају само за два оброка дневно, па треба рећи да је број неухрањених људи већ прерастао број становника Београда. Узрок свему томе је криминална политика Владе Србије и режима Александра Вучића, укључујући и коалиционе партнере из Социјалистичке партије Србије, којима су уста била пуна приче о „држави социјалне правде“ кад је требало да „узјашу“ још један мандат у Скупштини Србије, у Влади, у јавним предузећима и где год има државног новца.

У најсиромашнијој држави Европе, цене су као у најскупљим градовима ЕУ, па и више! И што је власт бахатија и примитивнија, то је све више разних „уграђивања“, трговачих маржи, пореских намета, и све више увозне робе и посредника. Србија, грађани Србије, не знају колике су улазне цене хране нити колико она стварно кошта у земљи порекла. Тако државни криминал цвета, а гладних у Србији је све више. Дошло је дотле да странцима (у овом случају немачкој компанији) плаћамо чак и уџбенике за основне и средње школе (видети атрфиле)!

Најчешће објашњење због чега су цене у Србији више него у региону гласи како је тржиште мало и неуређено. Ово је само делимично тачно, јер је тржиште уређено, али по укусу тајкуна од којих новац добијају и политичари чији би посао био да доношењем закона побољшају тржишне услове.

На једној страни имамо јадно плаћене раднике – робове, а на другој високе цене најосновнијих производа, што све заједно доводи до сиромаштва, глади и безнађа. Из тих разлога је у прошлој години 1005 особа себи одузело живот, а њима треба придодати и оне који се статистички не обрађују, а који су умрли услед неухрањености или хладноће.

Представница за медије Сектора за економске анализе републичке Комисије за заштиту конкурентности Александра Равић запањила је 29. маја ове године јавност изношењем података да грађани Србије по једној куповини потроше у просеку само 450 динара (у Београду 600 динара), а да просечни грађанин у малопродајним објектима годишње потроши само 60.000 динара, односно нешто мање од 165 динара дневно!?! Како се у малопродаји највише купују храна и пиће, већ из овога се види да народ у Србији гладује.

Оно што званична статистика, а и од режима контролисани медији избегавају да објаве, јесте поражавајућа чињеница да је за шест година напредњачке власти минимална плата у Србији порасла за само 15 динара.

Све су ово резултати погубне економске политике актуелне власти.

За време протеста возача који су тражили ниже цене горива, Александар Вучић је као аргумент да власт чини нешто да помогне грађанима, изнео податак како је струја у Србији најјефтинија у региону. Заборавио је том приликом да каже како је то из разлога, јер скупљу струју грађани, једноставно, не би могли да плаћају. Осим тога, од 2013. године цену индустријске струје више не одређују ни ЕПС, а ни влада, већ тржиште које је либерализовано (мада већина грађана то не зна).

Тако је на тендеру који су, независно један од другог, расписали градови Краљево и Ваљево за снабдевање струјом јавне расвете победио хрватски ХЕП, чија је понуда била нижа од ЕПС-ове. Упућени тврде да је дата јефтина понуда како би се остварио улазак на српско тржиште. Међутим, цена овог енергента за привреду је често нижа него за грађанство, што показује да и у овом сегменту тржишта има итекако места даљим снижавањима.

Струја, као уосталом и сви остали енергенти, представља специфичан производ који не треба узимати као пример за углед, јер онај ко контролише енергију, контролише и привреду, а самим тим и државу. Због тога је добро и за српску привреду, а и за све грађане, што је ЕПС и даље апсолутно доминантан на овдашњем тржишту на коме има удео од 98 одсто (када је у питању индустријска струја, док је једини снабдевач струје домаћинстава, како је законом регулисано).

Цене енергената значајно утичу на цене свих осталих производа и услуга, али је Србија и у том случају један од изузетака у Европи, јер поједини велики потрошачи чак ни не морају да плаћају струју или гас, па тако на цену њиховог производа утиче искључиво потреба властодржаца да се уграде у сваки финансијски исплатив посао, због чега имамо цене највише у региону.

Доказ за ово је један од извозних брендова по којима је Србија позната у свету – малина. Сви домаћи хладњачари (који једини диктирају цену и услове откупа) блиско су повезани са политичарима на власти. Један од хладњачара је и Драган Ј. Вучићевић, главни и одговорни уредник напредњачког дневног билтена „Информер“.

Ниску откупну цену они правдају стањем на европском тржишту (цена малине се одређује на Продуктној берзи у Ротердаму у Холандији), али прећуткују како је српска малина квалитетнија од пољске и, посебно, чилеанске, због чега је увек била и нешто скупља. Нико у Европи не очекује да му малина из Србије буде понуђена по истој цени као она мање квалитетна из поменуте друге две земље, велика извозника, али управо на тој разлици наши извозници (хладњачари) остварују додатни профит, док произвођачи све чешће уништавају своје малињаке, јер им се производња не исплати.

Уместо да уреди тржиште и разбије картел хладњачара, држава их још и финансијски помаже, јер донације дате произвођачима (ове године је већ одобрена исплата 82 милиона динара за шест општина, највећих произвођача малина) утичу на то да они пристану да свој производ продају испод реалне цене. Малина се тако извози по цени између 1,95 до 2,2 евра по килограму, а од сељака откупљује по цени од једва 0,70 евра по килограму. Зарада је 200 одсто, потиче од донација из републичког буџета и слива се у џепове политичара и њима блиских хладњачара.

Управо је овакво поступање државе, које се понавља из године у годину, био разлог да Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) у свом извештају од 19. јануара критикује нетранстпарентно додељивање државних субвенција и донација.

Иако је у овом случају потпуно у праву, мора се указати и на чињеницу да је сама ЕБРД заинтересована и оштећена страна, јер је „Викторија група“, где ова банка има значајан власнички удео, пред банкротом због лошег пословања њене ћерке-фирме „Сојапротеина“, највећег произвођача соје у овом делу Европе. Род ове индустријске биљке у свету је у последњим годинама рекордан (због чега је и цена ниска), али код нас лош (посебно прошле године), па је једини излаз за „Сојапротеин“ била државна помоћ која је изостала.

Како би повратила уложени капитал ЕБРД сада инсистира на томе да се дозволи прозводња генетски модификоване соје и у Србији, јер је то једини начин да се сачува конкурентност на светском тржишту.

У поменутом извештају ова банка наводи за Србију: „Економију и даље ограничавају слабе институције, неефикасан јавни сектор, велика задуженост предузећа и неусаглашеност понуде и тражње вештина на тржишту радне снаге.“ Истовремено, Европска комисија оцењује како наша земља још увек није спремна за тржишну утакмицу каква би јој била неметнута пуноправним чланством у Европској Унији. Као главни кривци за овакво стање означени су недовољна заштита имовинских права, неефикасна влада и секундарна финансијска оптерећења привреде (парафискални намети). Јасније речено, режимска пљачка!

Иако је константована неспремност Србије за потпуно слободну тржишну утакмицу, Брисел је средином прошле године инсистирао да Београд укине прелевмане на увоз свињетине, млека и млечних производа, на шта је ова власт и пристала. Од тада је откупна цена млека и свињетине у Србији толико ниска, да се већини пољопривредника ни уз државне субвенције не исплати производња, али су цене у малопродаји остале исте или су, чак, и порасле (као што је случај са свињетином).

Захваљујући овако неразумној политици, и то у години када је суша десетковала ратарске производе, увоз хране у Србију је порастао за чак 15,4 одсто уз драстичан пад извоза. Само вредност извоза жита је у 2017. у односу на 2016. годину пала за 72 милиона долара.

Уопште не треба да чуди што је стање овакво, јер испитивање тржишта, али и саветовање владе шта треба да се ради обавља Национална алијанса за локални економски развој (НАЛЕД), „невладина“ организција којој у Србији припадају скоро сви политичари који су на власти.

Имајући у виду да заступа интересе крупног страног капитала, ова организација се залаже за даље отварање српског тржишта и противи се сваком ограничавању увоза, макар се радило о доказаним случајевима дампиншких цена, када и правила Светске трговинске организације дозвољавају увођење заштитних царина. На удару НАЛЕД-а нашао се и ЕПС чија се приватизација упорно захтева већ годинама, истовремено уз „препоруке“ да се цена струје повећа како би се светским произвођачима исплатио улазак на српско тржиште.

Владимир Чупић, председник Савеза за храну и пољопривреду НАЛЕД-а и директор „Атлантик групе“, тражи да се потпуно укине готовинско плаћање између привредних субјеката. Разлог за ово је више него јасан: велики трговински ланци, у које спада и „Атлантик група“, плаћају на одложено и по неколико месеци и тако остварују екстра профит на уштрб домаћих произвођача који су приморани да се задужују код пословних банака како би преживели до исплате.

„Атлантик“ уз „Делхаизе“ („Макси“ и „Шоп анд го“) и „Агрокор“ („Идеа“, „Меркатор“, „Меркатор С“ и „Рода“) предводи групу од десет трговинских ланаца који имају 55 одсто удела на српском тржишту. Свако од њих на првом месту продаје производе својих зависних предузећа, од којих је већина у иностранству и тако нелојалном конкуренцијом уништава српске произвођаче.

НАЛЕД, исто као и ЕБРД и Европска комисија, инсистира на повећаној прекограничној трговини, која се одвија, углавном, на штету Србије и то како економску, тако исто и политичку.

Захваљујући либерализованом увозу у Србију је у току прошле године из Албаније и са Косова стигло пољопривредних производа у вредности од 1,4 милијарде евра. Између осталог, увезено је 15.000 тона пасуља, 25.000 тона парадајза, 30.000 тона кромпира, 6.000 тона краставаца… Највећи део овог увоза се у статистици не појављује, јер роба преко Косова у Србију долази шверцерским каналима.

Ради се о дампиншким ценама, односно производи су продавани по цени нижој од производне. Разлог за ово је искључиво жеља албанских политичара да финансијски исцрпе овдашње пољопривреднике из ионако сиромашних јужних делова Републике, тако да они на крају јефтино продају своја имања Албанцима.

У прилог овога говори и чињеница, коју је управо НАЛЕД изнео 19. априла, како 97 одсто војвођанских општина у сарадњи са Канцеларијом за локални економски развој има израђену дугорочну стратегију развоја, док је тај проценат на југу Републике занемарљив. За садашњу власт, али и за стране „душебрижнике“, југ централне Србије је већ жртвован.

Цена хране је ефикасно и веома убојито оружје. Помоћу ње привреда једне државе може да буде потпуно уништена, а управо то се дешава тренутно у Србији.

Кромпир, на пример, је такозвана „сиротињска храна“ и производи се у целој Републици, највећим делом у југо-западној Србији. По извештају Републичког завода за статистику од 20. јуна 2018. килограм ове намирнице је био најјефтинији у Крагујевцу (просечна цена 40 динара), а најскупљи у Шапцу (80 динара). У Ужицу је килограм коштао 50 динара, али је исто толико коштао и у већини осталих градова које је у обзир узео РЗС. То значи да је ова намирница у крају у коме се највише производи коштала колико и у већем делу остатка Србије.

При томе је цена килограма у продавници и на пијаци у већини случајева била изједначена, а често је цена у продавници била и нижа, што се објашњавало чињеницом да трговински ланци купују све намирнице у великим количинама, чиме обарају цену. Да ово није главни разлог, већ да многи продавци (у већини случајева странци) желе на овај начин да униште српску пољопривреду, види се по ценама увозних производа.

У Србији се не производе ни лимун, а ни банане. Али, у Београду, Новом Саду и Нишу, на пример, цена лимуна у продавници и на пијаци је била изједначена, док је у Врању, Крагујевцу, а посебно у Ужицу лимун био значајно јефтинији на пијаци, него у продавници?!? Исти случај је и са бананама, које су у Крагујевцу, Ужицу, Краљеву, Новом Саду, Панчеву и Сремској Митровици коштале 119,99 динара у продавници, док су се на пијаци продавале по 100 динара за килограм.

Испада да су се пијачни продавци удружили и почели на велико да купују јужно воће директно од произвођача.

Управо на овим примерима се види погубност неконтролисаног отварања граница за увоз свега и свачега, па и онога што Србија сама у довољној мери производи. Поред 30.000 тона увезених кромпира из Албаније, највећи проблем за српског произвођача ове намирнице представља увоз из Европске Уније, будући да се у појединим земљама килограм кромпиреа од стране државе субвенционише и до 20 евро центи, док у исто време Србија не плаћа ни динара својим произвођачима!

Због политике штедње, коју је наметао Међународни монетарни фонд, Србија није смела више да инвестира ни у пољопривреду, али ни у индустрију. Због тога је трговински дефицит у мају порастао за чак 44 одсто и у првих пет месеци ове године је достигао 2,5 милијарди долара. При томе је индустрија забележила раст од скромних 0,5 одсто у мају и тиме, фактички, наставила да стагнира. Захваљујући маћехинском односу према домаћим произвођачима и повлашћеном положају увозника Србија постаје зависна од увоза и као и свака колонија ускоро ће смети да производи само оно што је потребно страним господарима.

Немачка Србији продаје и уџбенике!

Скоро пола века је монопол на производњу и продају уџбеника на српском тржишту имао „Завод за издавање уџбеника“. Од 2003. године је ова установа кренула у наводну либерализацију, односно предају ове издавачке гране странцима. Само неколико година касније немачки издавач „Клетт“ (највећи европски издавач уџбеника) преко својих ћерки – фирми преузима контролу српског тржишта (вредног између 50 и 100 милиона евра на годишњем нивоу, од чега половина припада „Клетт“-у) и креће у куповину и уцењивање домаћих политичара.

Ситуација се заоштрила 2015. године када директор овог предузећа Филип Хаусман преко тадашњег председника владе Александра Вучића утиче (није познато са колико „аргумената“) да се предлог новог Закона о уџбеницима измени у корист издавача. У лобирање се укључује и немачки амбасадор у Србији, који долази на поверљиви разговор код министра трговине Расима Љајића. Против оваквог закона се изјаснио чак и известилац Европског парламента за Србију, немачки парламентарац Дејвид Мекалистер.

Тадашњи министар просвете Срђан Вербић у првом моменту повлачи предлог из процедуре због наводне измене, али само неколико месеци касније скупштини предаје нови предлог који је био минимално промењен и то не онако како су Вучић и Хаусман захтевали.

Скупштина усваја тај предлог, а непослушни министар напушта владу после следећих избора, јер је његова позиција постала неодржива, нарочито након што је Министарство трговине на наговор немачке амбасаде привремено одустало од израде законом предвиђеног правилника о израчунавању максималне цене уџбеника. Када је правилник коначно израђен, нови министар просвете Младен Шарчевић је одбио да га потпише.

Почетком априла месеца ове године, „Клетт“ је коначно извојевао победу, јер је Скупштина усвојила нове измене Закона онако како су Хаусман и Вучић то договорили на једном састанку у четири ока у Штутгарту, још у марту 2015. године.

Исто као што фармако-мафија подмићује лекаре да преписују често непотребне лекове, тако и „Клетт“ плаћа наставнике да од ђака траже да купују њихове уџбенике који се сваке године по мало промене, тако да свака генерација мора да купи нове примерке. Школе које најбоље сарађују добијају на поклон телевизоре, а најбољи продавци међу наставним особљем бесплатно учешће на семинарима у неком летовалишту или рачунаре. У појединим случајевима, наставници су од „Клетт“-а добијали мито, рецимо, на поклон таблет рачунаре са бесплатним интернетом.

Овим се не завршава афера са немачким издавачем, јер садашња влада на челу са Аном Брнабић планира да комплетно тржиште уџбеника препусти „Клетт“-у!

Приликом изношења плана своје владе Брнабићка се у Скупштини Србије снажно заложила за развој дигитализације. Нови Закон о уџбеницима из априла ове године предвиђа убрзани прелазак на дигиталне уџбенике.

Да ли је случајно то што „Клетт“, као први издавач, још од 2015. све своје уџбенике преноси у дигитални формат? То, можда, и јесте случајно, али никако није случајно то што су Брнабићка и Шарчевић јавно промовисали управо овај програм, чиме су осталим издавачима ставили до знања да немају чему да се надају, бар док не повећају мито који ионако морају да плаћају.

tabloid

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here