Љубодраг Стојадиновић: Устанак против извршитеља

Поделите:

Добро, устанак у себи има архаичне историјске натрухе, чак опасан призвук. То је један од израза масовног бунта, кад прекипи, а нема се више где и не зна се више шта. Да ли би буна или можда побуна звучале прикладније, нешто блаже и доброћудније од устанка. Такво нешто, као устанак, мора да успе или да га сила моћнија од њега угуши. Kојекуде браћо, тако јесте, а тако је вазда и било.

Са бунама, што није сасвим исто, ствари стоје нешто другачије: буна је нешто локалнија, може се тицати махале или дела кнежевине рецимо, па њен почетак или њен спонтани или насилни крај и гашење могу да прођу незапажено. На пример, буна против дахија, кад су без милости посечени они који су без милости секли, па су високи надгледници Аганлије, Kучук Алије и још двојице морали мало да олабаве. Мада, има и буна које умеју да нарасту и далеко надиђу своје непосредне поводе, постану нешто сасвим друго од онога што се зачело.

Мислите ли да је овај увод био предуг, јер ионако нема везе са Турском? Мада би могао да има: овај наш свако мало па се ритуално љубака са султаном Ердоганом. Разлика је и у томе што су модерне дахије, аскери, башибозук и фукара чисти овдашњи производ за прљаве радње.

Овде, у овом тексту аутор има идеју да пише о једној наизглед нерешивој ствари. А можда и решивој. О терору парадржавних харачлија, које од милоште зову „приватни извршитељи“, што је једна врста неподношљивог насилничког оксиморона у разореној земљи Србији. Дакле, група повлашћених људи, преко мере блиска владајућој банди, по закону пљачка грађане са комуналним дуговима, без извршне судске одлуке. Дакле, изван закона који јасно прописује да се једино по закону и никако другачије не може. Не потпуно издвојена од тога је и одлука да се ван снаге стави дивљи закон о привременом смањењу пензија. Неће се спровести одмах, наравно, дон је себи и својима уделио бар још седам месеци лагодне пљачке.

Објашњење које је поводом сурове утеривачке ревности стигло из министарства правде, у суштини је идиотско. А и по својој форми, наравно. Kаже се да та каста харачлија постоји да би растеретила судове, што значи да би спровођење правде пренела на неко друго место, на коме се правда не може спроводити, иначе би постојање судске власти постало бесмислено.

Механизам по коме ови криминалци раде прилично је једноставан. И тиче се углавном најсиромашнијих, материјално сасвим оронулих фамилија. Једна од њих, на пример, скоро без прихода, дужна је да плати рачуне који далеко надилазе мизерна примања. Из неког разлога који власт не уме да објасни нити разуме, такви људи бирају да се хране уместо да трче на шалтере. Да буду људи колико им се допусти, то је биолошки и етички прече: мало хране коју купује домаћин, дели пре свега деци, а њему шта остане. Расту цифре на рачуну, расту камате још брже, коначно увећани трошкови за извршне часне радње харачлија. И наравно, рачун за хумане послове органа МУП-а који надзиру отимачину.

Узимају се паре са рачуна, ствари из куће и коначно кућа, која се продаје у бесцење, углавном унапред познатом купцу. Више од милион људи чека нељуде да им дођу на врата и почну са пописом. Све остало је масовна трагедија.

Неки Миљан Трајковић, како пише НИН, за непуне две године је од утеривања дугова зарадио преко два милиона евра. Kоме је то отео, јако смо знатижељни. Наравно, ни тај немилосрдни отимач убоге туђе имовине, ни његова мрачна сабраћа ни динар нису узели било коме из високе сфере овог насмрт оболелог друштва. Нити би се тако брзо обогатили да имају бар неке рестлове срца. Метастаза за сада напада најсиромашније, али би могла да убије и ловце на плен. Kако, то је тек прича за будућност, али ће и њих затрти свакако.

Нека ми опрости Златко Паковић, али овде је право место да бар још једном парафразирам његову мисао о поштовању закона и судбини државних слугу ако буду неговали беспризорно рушење правног система. Наводим по сећању: ако држава и њени органи игноришу безакоње, или допусте да оно овлада друштвеним животом без законске контроле, право је грађана да ствар закона узму у своје руке!

Да све ово преведем на језик разумљив грађанима чије животе њихова држава разара, уместо да разуме како постоји, пре свега, због чувања темељних људских права. Веће вредности од тога ниједно друштво нема; због тога и постоји држава као његов ревносни сервис.

Дакле, ако људе, њихов опстанак, њихово људско самопоштовање и животе угрожава држава задужена да једино на то будно мотри и то штити, онда таква држава вреди много мање од глупе надмености њеног шефа.

Ова је државна клика свим силама ударила на своје најсиротије грађане, како би без отпора цедила суву дреновину из супстанце која неизбежно нестаје. Зашто то, забога чини? Само због тога што о свом чину нема морални суд, нити материју која вредновање сопствених недела омогућује. Само зато јер јој се може!

Видео сам ономад рашчупаног човека, који иде улицом, није у стању да артикулише своје покрете, маше рукама, пева, плаче и узвикује шта му пада на памет. Ово сам запамтио: У Србији више неће бити сиротиње, она ће умрети!

То је била недовољно јасна, језива есенција свега неразумљивог што је рекао, а ја бих се вратио оној виталној Паковићевој тези о узимању закона у своје руке. Рекао бих да је то излазак на улице, буна против дахија или, како се то данас зове, побуна против насиља над људима који од насиља не могу да се бране, осим ако им сви не помогнемо. Ионако ће сви доћи на ред, осим оних који редове праве. Они ће бити последњи, али ће свакако доћи на ред.

Но, да ли ја то позивам људе да изађу на улице и одбране своје право на људскост, пред силом која силу има а мозга не?

Да, управо то чиним.

Пешчаник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here