М. Шолаја: Упркос Америци – Република Српска је више држава од „Косова“

Поделите:

Како се на Балкану политика води према принципима спојених посуда од почетка деведесетих година прошлог вијека, у политичким разматрањима балканских криза с времена на вријеме спомиње се „паралелизам“ у рјешавању случајева Републике Српске и Косова.

Расправе су се најчешће водиле у контексту могуће размјене утицаја Србије – да би одустала од захтјева да се Косово и Метохија задрже у њеном уставном систему и територијалној цјеловитости Србији се у неформалним колоквијалним расправама „давала“ Република Српска (РС). Нико, при томе, није дефинисао у какав би формат била урамљена та наводна размјена: да ли Република Српска – као независна држава на коју Србија има одлучујући утицај или неку врсту мандата (што и има и сада када је РС територијални, институционални и нормативни дио БиХ) или евентуално непосредно физичко територијално прикључење Републике Српске Србији у уграђивање у њен уставни систем.

Оба могућа рјешења подразумијевају ново „геополитичко преслагање“ Балкана што би био још један корак (иако сасвим сигурно не и посљедњи) ка успостављању новог међународног поретка на Балкану.

Ситуација на Балкану није у фокусу међународне пажње поред неколико свјетских политичких криза чији размјере и утицај далеко превазилазе важност Југоистока Европе за свјетску политику.

Свјетске силе избјегавају да се баве с више од двије, евентуално, три међународне кризе истовремено.

Балкански конфликти доспјели су у центар пажње почетком деведесетих година прошлог вијека, али су се приоритети од тада значајно преусмјерили на сјевернокорејске или иранске нуклеарне програме, руско стратешко јачање, трансатлантске економске односе и глобалну економију или јачање улоге Кине на просторима Азије, Африке и Пацифика.

Судећи по неким назнакама, могуће је да Балкан у некој перспективи поново постане предмет пажње западних држава. Геополитички разлози могу да се пронађу у јачању руског, турског и кинеског политичког, економског и стратешког присуства у Региону који су утицали на повратак пажње Сједињених Држава и споре Европске уније (ЕУ).

Случајно или као најава могућег појачаног ангажовања је кратка оцјена, високо пласирана у кратком тексту на седмој страни магазина „Тајм“ од 25. децембра 2017. године у којем уз фотографију Милорада Додика стоји његова најава да ће РС да слиједи „пут независности“.

У веома кратком тексту стављена је у контекст сличних намјера у шпанској Каталонији, нигеријској Бијафри и аутономашким тежњама француског острва Корзике. Текст, објављен без неког посебног повода, доводи се у везу с низом сличних оцјена из времена референдума о независности Црне Горе 2006, самопроглашења независности Косова 2008. али и појачаном реториком у прилог јачању аутономије и идеја о независности РС с једне стане, а с друге стране противљење било каквом ширењу њене аутономије у „дејтонској“ Босни и Херцеговини (БиХ).

Појачану реторику те врсте потакла је одлука Уставног суда БиХ о забрани прославе 9. јануара – Дана проглашења Републике Српске 1992. године што је протумачено као још један корак у настојању да се поништи достигнута позиција аутономије у оквирима Мировног споразума.

РС ужива ограничено међународно признање дефинисано Анексом четири Дејтонског мировног споразума који, иако „октроисани“, носи назив и служи као Устав.

РС је у Уставни оквир БиХ унијела свој Устав усвојен 23. фебруара 1992. године који је бројним амандманима претрпио велике измјене, али ј у крајњој линији остао конститутивна основа РС. И други ентитет у БиХ под именом Федерација БиХ је добио Устав (донесен 1994. године), познат по колоквијалном називу „вашингтонски“, јер су га исфорсирале САД и то у Вашингтону.

Оба ентитета припадају и категорији „оригиналних“, јер су њихово уставно уређење и политички систем настали потпуно изворно на простору на којем их претходно није било.

Дејтонска БиХ не обезбјеђује унутрашњи континуитет ни са предратном социјалистичком републиком, а ни са ратном Републиком БиХ.

РС је до Споразума о миру била непризната држава са свим функцијама, држава која је имала унутрашњи, али не и спољни суверенитет. У преговорима је била „страна у сукобу“ чија је делегација била саставни дио делегације СР Југославије док су Бошњаци и Хрвати чинили посебну делегацију. Та чињеница суштински је опредијелила уставну природу и политички систем односно цијелу унутрашњу структуру БиХ.

Чињеница је да је огромна већина Срба на простору БиХ остварење принципа самоопредјељења схватала кроз опредјељење за независност РС што је постало и основни политички циљ приликом њеног оснивања. То би био процес рекурзивног отцјепљења – отцјепљење од већ отцијепљене државе.

Од тада до данас РС прати та могућност независног одређења будућности као независне државе и та могућност се и њој, а често и Србији, импутира чак и када долазе јасне изјаве о опредјељењу за поштовање Дејтонског мировног споразума који не подразумијева самосталност и независност ентитета.

Косово није било конституент југословенске Федерације и није имало такву генезу настанка, јер су се покрет за независност и касније самопроглашење десили на територији признатог субјекта међународног права и међународних политичких односа. Оно је самоиницијативно градило сепаратистички оријентисане институције, али су оне до унилатерланог проглашења независности имале тек рудиментарну форму и настајале у по принципу „аб ово“ – из ничега. Уз све то, Косово и Републику Српску дијели и различит приступ принципу територијалности – док линија разграничења између Аутономне покрајине Косово и Метохија тек указује гдје је њена територија и не спада у категорију третирану „Бадентеровим правилима“ дефинисаним од стране међународне комисије под вођством француског правника Робера Бадентера и не може да се сматра границом, ентитете у БиХ раздваја међународно усаглашена Међуентитетска гранична линија.

Овај критеријум као аналитички метод може да иницира посматрање усклађености са Конвенцијом о дужностима и правима држава донесеним у Монтевидеу 1933. године и Декларацијом УН о гарантовању независности колонијалним државама и народима из 1960. Овај метод тестира државе кроз постојање дефинисане територије, сталног одређеног становништва, ефикасне владавине и способности успостављања и одржавања међународних односа.

Ако се пође од чињенице да није извјесно да се становници са сјевера Косова (само)опредјељују за самопроглашену државу под именом Косово и да се, уз то, одричу и њене територијалне одређености за подручје на коме станују, може да се закључи да ентитети у БиХ, па и РС, имају више карактеристика независне државе него Косово.

Оно што чини суштинску разлику у признању јесте став „Међународне заједнице“ под којим се еуфемистички препознаје заједница западних либералних демократија идеолошки постројених „као један“ у односима према ова два политичка ентитета. Такав однос јасно се види кроз процес дефинисања већине државних функција и институција.

Ако се пође од карактеристичних државних атрибута, онда се у ономе што се назива „изградња државе“ (state building) види процес „разградње Републике Српске“ и „изградње“ Косова.

Док је Министарство иностраних послова РС након постојања од 1992. до 2002. промјенама наметнутим од међународног Високог представника укинуто, на Косову је грађено „од нуле“. Међународна заједница је формирала Комисију за реформу одбране у БиХ која је довела до укидања Министарства одбране и Војске РС, али је помогла да се послије 1999. године оснују на Косову. Полазиште таквих односа јесте да је РС до краја мировних преговора, па и послије њих, у потпуности остваривала контролу своје територије, а Косово је то могло тек након ваздушне интервенције и уласка трупа NATO.

РС је од првог дана имала царинску службу и граничну полицију које су касније пренешене на заједнички (прецизније: централни) ниво БиХ, а на Косову је то настајало „са ледине“. Исто се односи и на настојања да се полиција РС „утопи“ у заједничке институције БиХ, а на Косову је и настајало „са ледине“ уз помоћ западних држава.

Користећи институцију „Високог представника“ као израз међународног управљања БиХ – око шездесет надлежности које су изворно припадале РС пренешене су на „заједнички ниво“ што је специфичан процес де-аутономизације РС кроз пузајућу функционално-институционалну централизацију. Косово, с друге стране, западне државе посматрају као независну државу и партнера иако је стандард односа и даље „надгледана независност“ односно ограничена сувереност дефинисана Ахтисаријевим планом.

Упркос релативно високом броју билатералних признања Косова по принципима „декларативног приступа“ оно и даље остаје без чланства у УН, па као и РС остаје у групи од неколико десетина међународно непризнатих де факто држава, држава у држави, непризнатих држава, нешто као држава, држава у сјенци и сличних чија је заједничка карактеристика да принцип самоопредјељења тумаче као захтјев за независношћу.

Иако је настанак и опстанак де факто држава била карактеристика постсовјетског и постјугословенског простора на које су се односиле западне политике и Бадентерова правила, примјери Шкотске, Каталоније, Андалузије, Фламаније, Валоније, Корзике, Сјеверне Италије, Британске Сомалије, Бијафре и других регија које појачавају индепендентистичке и аутономашке политике поставиће два важна питања – прво је њихово мјесто у међународном поретку, а друго су услови, процеси и права на међународно признање.

Компаративне разлике Косова и РС нису примјер досљедности у политици и праву у међународним односима, већ израз различитих геополитичких и других интереса. Чињеница је, ипак, да нарасли број случајева поставља питање односа међународног поретка према де факто државама доводећи у питање њихов однос према изворним – метрополским – државама на чијој су територији настале.

Извор Факти

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here