Марио Стефанов: ПОСЉЕДЊА ПОНУДА СРБИЈИ

Поделите:

Позив предсједнице Републике Хрватске Kолинде Грабар Kитаровић србијанском предсједнику Вучићу није изненадни и неочекивани потез, како га приказује дио медија, него почетак дуго припремане велике дипломатске иницијативе америчке дипломације, покренуте у сурадњи с Хрватском, као најближим и најпоузданијим америчким савезником који је способан на простору југоисточне Еуропе отворити планирану, нову, америчку и еуропску политичку и дипломатску агенду. Дјеловање хрватске предсједнице и хрватске дипломације потпуно је усклађено с америчким савезником и Еуропском унијом, која је овог пута ипак у другом плану. Поједностављено речено, САД се, након неуспјеха Еуропске уније у стварању поузданог мировног поретка на подручју југоисточне Еуропе и укључивања тамошњих држава насталих распадом бивше Југославије у еуроатланске интеграције, поново са свим елементима своје “меке“ и „тврде моћи“ враћа на Балкан.

Америчка иницијатива са собом носи, како се могло разабрати и из ријечи које је користила предсједница РХ приликом најаве посјета србијанског предсједника Загребу, потенцијал повијесног преокрета на просторима југоисточне Еуропе, који би уз америчку потпору требао промијенити комплетну парадигму регионалних међусобних односа. Америчка политика циља на стварање новог регионалног мировног поретка под покровитељством Wасхингтона, својеврсни „Пакс Американа“ за Балкан, уз истовремено потискивање, како руских геополитичких интереса, тако и аспирација свих других вањских сила које су се, у времену одсуства америчке политике с тих простора, због индоленције и неспособности политике Еуропске уније успјеле позиционирати на југоистоку Еуропе.

Једини регионални амерички савезник који има довољно утјецаја и, у коначници, кредибилитета да на мекан и суптилан начин отвори врата уласку велике и робусне америчке моћи на југоисток Еуропе је Република Хрватска. Стога је позив предсједнице РХ србијанском предсједнику Вучићу управо тај први најосјетљивији корак према увођењу у погон америчког дипломатског строја. О усклађености дјеловања врха хрватске власти с америчком политиком јасно свједочи реакција америчког велепосланства у Загребу, само дан након предсједничиног позива Вучићу, које је поздравило њен потез и нагласило „важност односа Загреба и Београда за просперитет регије“. Наводни раскорак између хрватске Владе и предсједнице државе настао због позива Вучићу, који се проноси кроз хрватске медије, једноставно не постоји. У позадини благо исказане дистанце владине администрације према предсједничиној иницијативи заправо је свјесно јачање њене преговарачке позиције у будућој дипломатској динамици. На посредан начин заобилази се и ставља у позадину захуктало дипломатско сучељавање посљедњих мјесеци између хрватке Владе и Београда које би могло ометати провођење велике америчке дипломатске иницијативе у чијем покретању Хрватска, кроз дјеловање предсједнице Републике, у овом тренутку има кључну улогу. Приказано изненађење Владе и њезино благо дистанцирање запањујуће је добро одигран потез, који предсједници Грабар Kитаровић отвара маневарски простор дјеловања. Сада постаје јасније и што би могло стајати иза изненадне и необјашњиве одлуке Владе о одгоди објаве купње нових борбених зракоплова за Хрватско ратно зракопловство. Непосредно пред покретање велике мировне дипломатске иницијативе под америчким водством и уз кључну хрватску асистенцију, одгодом објаве највјеројатније је избјегнут могући приговор српске стране америчкој политици како је уговарањем испоруке америчког или савезничког наоружања Хрватској извршен дебаланс снага на подручју бивше Југославије и на Балкану и како је тиме Србија стављена у лошију војну и дипломатску позицију. У сваком случају Београду је из руку избијен приговор на који би се могао позивати, уцјењивати или стављати додатне увјете судјеловању у америчкој дипломатској иницијативи.

У цијелој причи билатерални односи Загреба и Београда само су површински слој, а тежиште цијеле дипломатске офензиве Wасхингтона усмјерено је према Србији.

Позив србијанском предсједнику у Загреб и разговори о билатералним проблемима само су почетни корак који треба испитати добру вољу и спремност Србије за отварање новог поглавља односа са САД-ом и Еуропском унијом. Америчка политика је процјенила како је запостављање југоистока Еуропе од стране Еуропске уније и америчке политике за предсједништва Барацка Обаме отворило широк простор руском утјецају у регији у којем Москва заправо и нема својих значајнијих геполотичких интереса већ јој је једини циљ дестабилизација простора дубоко унутар распореда НАТО-а и америчких и еуропских геополитичких позиција. На југоистоку Еуропе, на подручју држава насталих распадом бивше Југославије, а које су остале изван еуроатланских интеграција, створен је „меки трбух“ Еуропе и цијелог еуроатланског комплекса, како је то 2015. године дефинирао бугарски политички аналитичар Иван Kрастев.

Америчка и западна политика је процјенила како је темељни разлог таквом стању бескрајно балансирање Србије између Русије и Еуропске уније и САД-а и да је стога Србија постала епицнетар руског дјеловања на простору југоисточне Еуропе. Wасхингтон је закључио како је дошло вријеме за промјене и да су се након стабилизације америчких и еуропских позиција у Црној Гори и Македонији, одакле су потиснути руски утјецаји, стекли сви предувјети за коначни покушај успоставе нових односа са Србијом.

Америчка политика одлучила је Србији, овога пута у великом стилу, на дипломатском пладњу понудити више него што би Србија у било каквој верзији развоја догађаја на југоистоку Еуропе могла добити – повијесно приближавање САД-а и Србије. Дакако, понуђени златни пладањ са свим економским, политичким и војним пробицима који се Србији нуде након успостављања блиских односа с америчком политиком, претпоставља поступно раскидање србијанских веза са Русијом. Wасхингтон чак не инзистира на тренутном прекидању војне сурадње Србије с Русијом, уопће не увјетује прекидање сурадње на политичком и културном плану, али жели јасан исказ Србије да је недвојбено, у увјетима глобалног сучељавања Запада и Русије, поуздан партнер САД-а и Еуропске уније. Од Србије се очекује онемогућавање претварања свог територија у полигон обавјештајног и војног дјеловања Русије и његова кориштења као оперативне основице за дубоку пројекцију руске војне и политичке моћи према Еуропској унији. Такођер се очекује и коначно разрјешење односа с Kосовом уз јамство америчке стране сигурности и опстојности српског становништва и културних добара на територију Kосова. Америчка страна подразумјева обуздавање политичког водства БиХ ентитета, Републике Српске с Милорадом Додиком и прекидање било каквих нових покушаја дисолуције БиХ и одвајања српског ентитета. Такођер, предувјет изградње нових партнерских односа САД-а и Србије је и рјешавање спорних питања са свим сусједима, укључујући и Републику Хрватску.

Објективно гледајући, од Србије се уистину мало тражи, а нуди јој се више него што би икада својим властитим дјеловањем, па и уз помоћ руске политике, икада могла постићи. Но повијесна америчка понуда за ресетирањем међусобних односа и стварањем партнерства истовремено је, због огромних погодности која нуди, и посљедња америчка понуда Србији. Уколико америчку понуду Србија прихвати посљедично геополитичко преслагивање слободно се може успоредити с оним које је створено након потписивања израелско-египатског мировног споразума договореног у Кемп Дејвид под америчким покровитељством за предсједања Џимија Картера давне 1978. године, који је промијенио сигурносну архитектуру цијеле регије.

За вјеровати је да српска политика под Вучићем јако добро зна што се догађа и што је у позадини, наизглед билатералне политичке иницијативе. Да је томе тако свједочи и хитро прихваћање хрватског позива од стране Вучића, једноставно зато, што је свјестан како иза тога позива заправо стоји велика мировна понуда за цијели простор југоисточне Еуропе с потенцијалом великих добитака за Србију иза које стоји велика америчка геополитичка моћ.

Сада је јасније и повлачење еуропске дипломације тијеком претходних мјесеци из питања југоисточне Еуропе које је изазивало чуђење већине аналитичара. Берлин, Париз и Брисел само су отварали простор за дјеловање САД-а. Мировна иницијатива покренута од стране САД-а према Србији, потребно је поновити, зацјело нуди Београду више од онога што Србија икада може постићи, а о чему је све ријеч, за сада можемо само претпостављати. Но с друге стране, одбијање америчке иницијативе, одуговлачење и наставак игре на двије стране или пак накнадно саботирање и минирање понуде или оствареног договора, водит ће отвореној конфронтацији Србије са САД-ом и Западом. Вашингтон никада неће повући своје војне снаге с југоистока Еуропе него ће их и повећати и у сваком случају, без обзира на цијену, затворит ће простор пласмана руских геоекономских и геополитичких интереса на југоистоку Еуропе, са Србијом или без ње.

Србија, стога, мора коначно одлучити јер пред њом је посљедња америчка понуда. Вашингтон Србији више од онога што је садржано у садашњој иницијативи више никада неће понудити.

Да је тому тако, најавио је још у свибњу прошле године Давид Пхиллипс, некадашњи савјетник за еуропска питања у Стејт Департменту за Клинтонове и Бушове администрације у својој колумни за Хафингтон Пост, посредно изражавајући ставове нове америчке администрације предсједника Трампа. Филипс тада каже: “Србија покушава играти истовремено на двије стране. Вучић жели сигурносну и економску сурадњу с Русијом али истовремено кокетира и с Еуропском унијом. Но тој игри је дошао крај. Вучић мора изабрати, лежи ли будућност Србије на Западу или у Путиновој Русији.“

Нова америчка политика за југоисточну Еуропу најављена је на конференцији „Надолазећа олуја – обликовање будућности Балкана у ери неизвјесности“, организирана од стране Атлантског вијећа  у Вашингтону почетком просинца прошле године. Атлантик Концил, са сједиштем у Вашингтону, водећи је амерички геополитички тхинк-танк у којем се од почетка 60-их година до данас ствара америчка вањска политика и преко којег се повратно за јавност најављује смјер и динамика америчког вањског наступа. Атлантик Концил заправо је неформални гласноговорник свих америчких администрација у питањима вањске политике, посебице у односима унутар еуроатланске интеграције. На конференцији је јасно назначен повратак америчке политике на југоисток Еуропе и поновно активирање одлучујуће америчке улоге којој је циљ попуњавање геополитичке празнине на Балкану настале због америчког политичког повлачења с тог простора и промашаја политике Еуропске уније, потискивања руских утјецаја и, у коначници, стварања новог сигурносног поретка под водством и заштитом Вашингтона. Атлантик Концил је на конференцији заправо представио закључке своје студије с краја студеног прошле године, којом дефинира приоритете америчке политике на југоистоку Еуропе и најављује велики повратак америчке политичке, господарске али и војне моћи на те просторе. Темељна поставка студије под називом „Balkans Forward – A New US Strategy for the Region „могла би се дефинирати на начин да америчка политика жели поново, након двадесет година, преузети иницијативу креирања политике на југоистоку Еуропе од Еуропске уније и створити нову сигурносну и мировну геополитичку конструкцију која ће државе регије везати уз САД и ЕУ и представљати чврсту брану продору руских интереса и интереса других вањских сила укључујући Kину и Турску на тај простор.

Поједностављено, САД на југоистоку Еуропе намјерава створити војну и политичку ситуацију идентичну оној коју је посљедњих година успио створити на сјевероистоку Еуропе, гдје су под америчким водством чврсто уједињене Балтичке државе и Пољска. Да би се то постигло Атлантик Концил закључује како је потребно рашчистити односе са Србијом, која је у овом тренутку најаче упориште руских интереса на том простору.

У том циљу Атлантик Концил у својој студији о новој америчкој статегији за регију дефинира четири кључна елемента наступа америчке политике на југоистоку Еуропе. То су: успостављање трајње војне назочности у југоисточној Еуропи, наставак повијесног приближавања САД-а Србији, повратак репутације САД-а као праведног посредника у међусобним односима унутар регије и потицање развоја господарства која се ослања на подузетнике и младе. У одломку који описује предувјете за повјесно приближавање САД-а Србији студија Атлантик Концила наводи: “Београд може и требао би бити блиски парнтер и савезник у регији, али то може постати једино ако започме значајно удаљавање од Русије.“ Дакле, отворено се нуди Србији стратешка сурадња уколико се почме поступно удаљавати од руског утјецаја. Из ове точке се јасно види како је то заправо посљедња понуда за сурадњу Србији, која ју, уколико прихвати, може довести на разину стратешког партнерства с Вашингтоном, а уколико је одбије, у директну конфронтацију с америчком политиком која неће одступити од јачања својих позиција на југоистоку Еуропе и потпуног потискивања руских интереса, на овај или онај начин, са Србијом или без ње.

О америчкој одлучности говори и точка студије Атлантик Концила која се односи на успоставу трајње војне назочности у југоисточној Еуропи. У рашчламби се наводи како је у раздобљу од 1999. године до вељаче 2017. године, број НАТО војника у регији, који су већином концентрирани под заповједништвом снага KФОР-а на Kосову, с 50 тисућа војника смањен на 4273 војника, што према студији свједочи о паду позорности Запада на југоистоку Еуропе и стратешкој реалности која говори како се на том простору створио геополитички вакум у који се усисавају руски интереси. Стога су САД најавиле повећање своје војне назочности у регији чиме би се јасно сигнализирало како Wасхингтон и његови савезници не намјеравају оставити тај простор на располагање супарничким силама, прије свега Русији. Студија Атлантик Концила наводи, како би, у циљу јачања војне присутности, америчке војне снаге које се тренутно налазе на Kосову у бази Кемп Бондстил под заповједништвом KФОР-а, требало извући из заповједништва KФОР- а и ставити под непосредно заповједништво америчког војног челништва, а базу Бондстеел службено прогласити првом сталном војном базом САД-а на југоистоку Еуропе.

Студија Атлантик Концил опсежни је документ који је немогуће обухватити у цијелости у једном новинском чланку, а изнесени сажетак окосница је нове америчке политике која се полако али сигурно почиње проводити на простору југоисточне Еуропе. Почетни, суптилни корак развоју нове америчке стратегије је позив хрватске предсједнице србијанском предсједнику Вучићу. Пред Србију нова америчка политика поставља императив коначног избора, који, према америчким замислима, и не мора бити драматичан и нагао, али мора бити искрен и досљедан. Србија је у сваком случају добила посљедњу америчку понуду .

geopolitika.news

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here