Милорад Вукашиновић: СВЕТ У 2017. ГОДИНИ

Поделите:

Аутор: Милорад Вукашиновић

Кинески председник Си Ђинпинг два пута је ове године, најпре на самиту у Давосу, а затим и на економском форуму у Пекингу, истакао да нам је потребан „нови међународни поредак“. Ова изјава, дата са много самопоуздања, можда најбоље осликава правац у којем се крећу светска економија и светска политика. Да процес глобализације поприма све више обележја Истока, сведоче и захтеви земаља БРИКС – а за новом „реформом гласачких квота“ у Међународном монетарном фонду која би, како је наведено у декларацији усвојеној у кинеском Сјамену, требало да прати корените промене у структури светске економије, и да буде окончана до краја 2019. године. Према речима кинеског председника, „само у последњих десет година земље БРИКС-а су повећале БДП за 179 процената, а трговину за 94 процента“ , што су најважнији параметри приликом утврђивања начина управљања у ММФ-у, институцији у којој су Американци, колико до јуче, имали неприкосновено „право гласа“. Још један податак је веома значајан. Кинеска привреда је само 2016. године у развијене економије Северне Америке и Европе инвестирала 94,2 милијарде долара, што је за чак 130 процената више него 2015. године. Најзанимљивије је да чак 70 процената ових инвестиција долази из кинеских приватних компанија.

„Свакако није све у економији, али је много тога у новцу“ – симпатично је закључио један осматрач светских друштвених процеса на свом блогу, указујући и на тај начин на неминовност промена у светској геополитици, чији су носиоци евроазијски џинови Русија, Кина и Индија. Конкретне промене у глобалној економији пратила су и бурна дешавања у многим деловима света. У средишту пажње била је ситуација на вазда нестабилном Блиском истоку, где је у току велико прегруписавање интереса. Вишегодишња „сиријска криза“ могла би да се ускоро прелије у хронично нестабилни Либан где су „игре застрашивања“ заинтересованих локалних, регионалних и глобалних актера увелико у току. Чини се да је у средишту „блискоисточне геополитике“ однос Запада (првенствено САД-а) према Ирану, чија се дипломатија показала много вештијом него што се претпостављало. Овде се не ради само о споразуму о контроли иранског нуклеарног програма, где су до изражаја дошле суштинске разлике између ЕУ и Трампове администрације, већ и о дипломатском умећу Ирана да на своју страну привуче и сунитске државе, попут Катара или Турске, и тако ослаби антиирански фронт у сунитском свету који предводи Саудијска Арабија. Блискоисточне „игре застрашивања“ свакако додатно компликује одлука Трампа о Јерусалиму као главном граду Израела, што је подстакло додатну хомогенизацију у исламском свету. Дакле, битка за овладавање „исламским хартлендом“ обележила је годину која је на измаку, и свакако ће бити у средишту светске политике и у наредним годинама.

Друга светска неуралгична тачка свакако је Корејско полуострво, тј. однос САД-а према Северној Кореји, чији је председник показао одлучност да настави са развојем нуклеарног програма. Количина наоружања у том делу света је застрашујућа, а додатни проблем је близина Кине и Русије, које помно прате дешавања на полуострву, посебно утицај САД-а на режим у Јужној Кореји. Утисак је да је улога САД-а у овој кризи у функцији „обуздавања Кине“ и њених геополитичких амбиција које су први пут у историји ове земље глобалног карактера. Да је то заиста тако, сведочи и нова улога Кине на европском континенту, који је крајња дестинација „Пута свиле“, геополитичког пројекта који први пут у историји спаја исток и запад евроазијског копна. У том смислу знатно се мења геополитичка слика Балкана и нарочито Србије која постаје важан регионални партнер у реализацији овог стратешког концепта. Није без основа тврдња да је „нови циклус дестабилизације Балкана“ (од Македоније до Босне и Херцеговине, пријем Црне Горе у НАТО) подстакнут настојањима западних (глобалистичких) центара моћи да и на тај начин зауставе неминован продор Кине ка средишту Европе, што свакако отвара простор за њену могућу „геополитичку еманципацију“ од утицаја атлантских сила. Од исхода те битке умногоме ће зависити и даљи развој догађаја у Европи, и самим тим и на нашим просторима.

Коначно, „каталонски референдум“ изнова је отворио питање будућности саме Европске уније. Шпанска влада је, за сада, успела да амортизује ефекте овог догађаја, али је „дух пуштен из боце“. Европи се као „бумеранг ефекат“ враћа одлука о признању „независности Косова“ супротно одредбама међународног јавног права и Завршног акта из Хелсинкија. Каталонски референдум је за нас донео још једно битно сазнање, а то је да је „косовско питање“ светско политичко и правно питање. Та врста сазнања нам је свакако посебно важна у 2017. години.

Свет је у 2017. години напустио и проф. Едвард Херман, интелектуалац који је много задужио светску академску заједницу. Био је искрени левичар, морално ангажован и непомирљиви противник империјализма. Србе је задужио својим истраживањима о рату у бившој Југославији, посебно се бавећи критиком рада Хашког трибунала и „званичног наратива о Сребреници“.

КЦНС

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here