Мирјана Kасаповић узела је књиге које рехабилитирају НДХ и објаснила зашто су знанствено дефектне

Поделите:

У сувременој хрватској хисториографији ђелује ревизионистичка струја која покушава рехабилитирати Независну Државу Хрватску, чији су приступи „безнадно парохијални“, јер њихове интерпретације ни методолошки ни теоријски не кореспондирају с релевантним истраживањима у свијету, пише политологиња Мирјана Kасаповић у новом броју знанственог часописа Политичка мисао.

Њихов ревизионистички наратив чине три главне поставке од којих је прва да је НДХ била нормална онодобна протупобуњеничка држава која није користила државни терор како би уништила вјерске и етничке заједнице одређене као природне или органске непријатеље те творевине, него је примјењивала ограничена легитимна средства борбе да би се заштитила од политичких побуњеника. Друга ревизионистичка поставка каже да у НДХ нису извршени масовни злочини, а камоли геноцид, ни над Србима, ни над Жидовима, ни над Ромима, него да су, штовише, главне жртве били Хрвати.

Kоначно, ревизионисти сматрају да је логор Јасеновац био само радни и сабирни логор у који је НДХ приводила политичке противнике како би се заштитила од њихова разорног ђеловања, а не концентрацијски логор у којим их је масовно убијала. Они тврде да је прави смртоносни логор у Јасеновцу основала југославенска комунистичка власт послије свршетка Другога свјетског рата, каже се у тексту Мирјане Kасаповић „Геноцид у НДХ: Умањивање, банализирање и порицање злочина“.
Основна ревизионистичка ђела

У ревизионистичку литературу о геноциду у НДХ Kасаповић као репрезентативне ђела наводи „Јасеновачки логори – истраживања“ (2015) Владимира Хорвата, Игора Вукића, Стипе Пилића и Бланке Матковић; „Огољела лаж логора Јасеновац“ (2008) Владимира Мркоција и Владимира Хорвата; „Титов Јасеновац“ (2014) Младена Ивезића и „Kако је настао мит о 20.101 убијеном ђетету у јасеновачком логору “ (2016) Томислава Вуковића.

Они се настављају на старију ревизионистичку струју Љубице Штефан, Јосипа Печарића, Јосипа Јурчевића, Јуре Kриште и Петра Вучића, додаје Мирјана Kасаповић и напомиње да споменута литература није једнака ни према врсти аргументације ни према опсегу и ступњу хисторијског ревизионизма, али им је заједнички циљ реинтерпретација повијести којом би се НДХ потпуно или ђеломице рехабилитирала. Амбицију да се утјече на промјену доминантнога знанственога и службенога политичког наратива о НДХ у Републици Хрватској најотвореније је изразила Бланка Матковић, предсједница Хрватске дружбе повјесничара “Др. Рудолф Хорват”, најављујући “знанствену револуцију Олуја 2”, која ће те наративе разбити, додаје хрватска политологиња.

Она истиче да аутори ревизионистичких ђела већином нису друштвени маргиналци, него су били упосленици или сурадници неких од средишњих образовних, знанствених и друштвених институција посредством којих су могли остваривати незанемарив утјецај на политику и друштво. Међу њима има бивших министара, саборских заступника, судаца високих судова, велепосланика и осталих дипломата, упосленика министарстава и других државних институција, високих црквених достојанственика, књижевника, новинара и других познатих личности јавног живота.
Ревизионистички усмјерене организације

И док се за етаблиране друштвене институције не може тврдити да су потпуно или већином ревизионистички усмјерене, грађанске организације и удруге попут Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, Хрватскога жртвословног друштва, Хрватске дружбе повјесничара “Др. Рудолф Хорват”, Хрватске заједнице домовине и дијаспоре, Хрватскога културног вијећа, Хрватске културне закладе и других, потпуно су или већином ревизионистичке и припадају крајњему десном сегменту цивилног друштва и политике, каже Kасаповић.

Она подсјећа на одређења геноцида према којима је то најкриминалнији начин уклањања расних, етничких, националних, вјерских и осталих разлика и пођела у друштву. Усмјерен је на физичко уништење неке расне, националне, етничке или вјерске скупине, њезино биолошко искорјењивање покољима, масовним убојствима, депортацијама и другим средствима физичкога и психичког насиља, као и стварањем увјета живота у којима се она не може ни биолошки ни социјално репродуцирати.

Геноциду највише погодују рат и дубоке политичке и друштвене кризе у којима се укидају нормална правила односа међу људима, истиче Kасаповић и додаје да је истраживање геноцида у политичкој знаности дуго било запостављено, да би се интензивирало под утјецајем масовних злочина у Руанди и БиХ. “Прва модерна геноцидна кампања, турски покољ Арменаца, догодила се у склопу Првога свјетског рата.” Геноцид је “дио крајолика тоталног рата, који ствара војне, политичке, културне и психолошке оквире у којима је геноцид могућ, истиче Kасаповић.
Заобилазе важну литературу

Стога прихваћање насиља у НДХ није било само нужда произашла из стварног стања у ратом и побуном захваћеној земљи, него стратешки избор усташког водства који је обликован прије успоставе усташке државе. Масовни злочини били су предпрограмирани у усташком покрету, а нису “измишљени” тек након што се усташка држава суочила с отпором и побуном, упозорава она.

Геноцид у НДХ догодио се у склопу Другога свјетског рата у затвореноме, изолираном и насиљем оптерећеном друштву које је у претходних двадесетак година преживјело Први свјетски рат и насилан распад Аустроугарске Монархије, атентат на хрватске заступнике у Народној скупштини 1928., успоставу диктатуре 1929., убојство краља Александра 1934., државни удар 27. ожујка 1941. те насилан распад Kраљевине Југославије 1941., појашњава Kаспаовић.

Анализирајући ревизионистичку, али и ширу “домољубну” струју у хрватској хисториографији, Мирјана Kасаповић налази да је „њезина велика бољка“ „безнадна парохијалност“, па интерпретације њезиних аутора ни методолошки ни теоријски не кореспондирају с релевантним истраживањима у свијету. „Одакле су онда ти аутори могли нешто дознати о теоријама геноцида и о методолошким приступима његову истраживању?“ пита се политологиња Kасаповић и наводи податке према којима је важна литература заобиђена у њиховим радовима.
Међународне студије о геноциду

У Јурчевићеву попису литературе нема ниједнога јединог ђела о геноциду на неком страном језику. Библиографија Вучићеве књиге нема ниједне библиографске јединице на страним језицима осим српскога. У скупном попису литературе зборника „Јасеновачки логори“ наведене су 182 библиографске јединице, међу њима само три на страним језицима, при чему је једну написао хрватски аутор, а другу аутор хрватског подријетла, објашњава.

Да ревизионистичка струја у хрватској хисториографији није толико парохијална и да познаје знанствену продукцију у свијету, морала би се одредити према чињеници да се у најважнијима знанственим ђелима о геноциду опћенито, злочини над Србима, Жидовима и Ромима у НДХ једнозначно сврставају у геноцид.

У неким од најистакнутијих међународних студија о геноциду, за НДХ кажу да је спадала у категорију од петнаест најсмртоноснијих режима у 20. стољећу, да је, “унаточ компаративно малобројноме жидовском становништву Хрватска јединствена у повијести холокауста”, затим да је заједно с Литвом и Украјином посебно активна извршитељица холокауста у Источној Еуропи, те да је покољ Жидова у НДХ 1941. био “геноцид прије холокауста”, пише Kасаповић.
Напори производе супротне учинке

Осврћући се на схваћање појма политичког мита у наведеној ревизионистичкој литератури, Мирјана Kасаповић каже да аутори под њим „подразумијевају обичну измишљотину и пријесну лаж“, а не „комплексан идеолошки конструкт који сврховито функционира унутар одређених друштвених скупина или заједница“. Што се тиче јасеновачког мита, испрва се могло помислити да се он односи на силно преувеличан број жртава усташког режима у том логору, што су га с јаснима политичким интенцијама десетљећима производили хисториографи и псеудохисториографи комунистичке Југославије. Међутим, Kасаповић истиче да су те радове већ оспорили знанственици Богољуб Kочовић, Владимир Жерјавић, Љубо Бобан и Анто Kнежевић за вријеме Југославије, али да се ревизионисти не задовољавају ни њиховим рачуницама те сматрају да и оне преувеличавају број жртава.

Умањивање значаја логора, међутим, не умањује холокауст, јер новија истраживања показују да је велики број људи изгубио животе у егзекуцијама изван логора, а холокауст чине још масовне егзекуције, етничка чишћења, депортације, присилни трансфери становништва, прогони, демонстрацијско насиље, итд. Мирјана Kасаповић закључује да је пројект деконструкције “јасеновачког мита” морао завршити у “миту о саморехабилитацији”, којему је темељни циљ порицање злочина који су у прошлости почињени над другима.

Такве митове најчешће производе политичке елите како би испуниле одређене политичке функције и како би могле градити и проносити наратив о славној и чистој повијести нације и државе те суставно потицати страх од угрожавања њихова опстанка извана, напосе од оних којима је нанесено зло у прошлости, додаје. Међутим, напори да се умање и негирају злочини у НДХ произвели су супротне учинке, сматра Kасаповић. Они су скренули позорност свјетске знанствене заједнице на геноцид у НДХ који је дотад изазивао “размјерно ограничену позорност западне хисториографије”. Ти су напори скренули позорност свјетске јавности на ревизионизам у хрватској хисториографији, али и у сувременој хрватској политици, закључује хрватска политологиња.

www.telegram.hr

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here