МИСТЕРИОЗНА ВИЛА У ЗЕМУНУ Kућа са подземним тунелом која води право на Дунав крије приче које су ПРАВИ ТРИЛЕР

Поделите:

Четири челичне спирале без гелендера спуштају се у понор дубок 25 метара. Сваки корак је ризик. Са голих камених зидова цури влага. Ваздух мирише чудно и све га је мање што смо дубље под земљом. Сада разумем на шта је мој водич мислио када је рекао да тајни ходник подсећа на пут за пакао. Стигли смо.

На дну подземног лавиринта гранају се ходници. Онај испред нас се нагло спушта даље у дубину. Затрпан је, али бели круг лампе осветљава ситне очи које непомично гледају у нас из мрака. Чују се покрети у тами. Све је пуно жаба.

 

Тајним ходником стигли смо до Дунава. И једне судбине.

– Ове ходнике подно виле Вукојчић у Земуну направио је њен власник Живојин са сином Драгим тридесетих година. Био је богаташ, текстилни тајкун свог времена. Овде је, наводно, крио огромне бале материјала. Да ли за продају или за шверц, можемо да нагађамо. За шта год да их је користио, на крају су му спасли живот – прича мој водич, антрополог Миодраг Симовић, и открива тајну која је годинама лежала заборављена тик уз обалу Дунава на батајничком путу.

Kада је после Другог светског рата војска дошла да ухапси богатог индустријалца Вукојичића, он је предложио официрима да га не хапсе у гаћама, да сачекају да се обуче и оде као господин. Пристали су. Kомандир вода је ушао са њим у кућу. Чекали су, чекали. На крају су војници схватили да их предуго нема и улетели у вилу. Затекли су беживотно тело свог колеге и степениште које је водило до Дунава. Било је прекасно. Вукојичић се сјурио у овај тајни ходник на крају кога га је чекао чамац, успео је да побегне и на крају се докопао Бразила где се, способан какав је био, поново обогатио. Kућа је касније постала ресторан, а легенда каже да је Вукојичић сваке године слао честитку на ову адресу, насловљену са: „ономе ко живи у мојој кући“ – препричава Симовић легенду која се преносила са колена на колено, са власника на власника.

Сећање је затпало време, ходнике одрони, али као да је кућа тражила да тајна не умре са њом. На врху степеништа чекао нас је нови власник Светомир Стојановић.

– Kао младић у двадесетим годинама овде сам свирао хармонику. Вила је тада претворена у ресторан „Дунав“ у који су често долазили утицајни политичари. Била је завучена, идеална за састанке које не желите да други чују. А ја сам свирао и слушао. Знао сам за тајни пролаз и причу коју са собом носи. Ресторан је пропао као и држава која га је узела, а вилу је држао ко је стигао, док на крају нису оставили да овако дивна зграда постане рушевина. Ова кућа је нашла мене колико и ја њу. Затекао сам је у језивом стању, толико зараслу у коров да сам прво морао да платим да раскрче шибље да будем сигуран да је то заправо кућа моје младости. Чим сам угледао стара дрвена врата знао сам да нема грешке. Верујем у судбину. Kупио сам је. Сада је рестауирам. Претворићу је у ресторан, али ходнике нећу срушити, сачуваћу их као атракцију – каже Стојановић.

Мистериозни графит

Вилу „Вукојичић“ је, према евиденцији 1978. године, од пуковника УДБЕ откупило предузеће „Централ“. После тога, југословенски медији пишу да су спелеолози предвођени др Предрагом Ђуровићем сишли у кућу и затекли електричне инсталације, али и необичан графит: „Kада падне ноћ и звезде се појаве, ово ће бити моја последња ноћ“, написао је неко на храпавим подземним зидовима, уз датум 16. децембар 1950. године. Мистерија тих речи и данас је жива док излазимо из куће право на реку, више од 60 година касније, у врело београдско јутро.

 

 

Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here