На два точка, кроз 11 држава и 27 градова Европе без огреботине. А када је стигао у Београд, уследио је шок!

Поделите:

Ништа ми се није десило! Ништа ружно. Нисам погинуо, нисам ништа сломио, нисам се угрувао, исекао или не знам шта, а прешао сам седам хиљада километара. Тачније: 7.015,7 за две недеље.

Е, тек кад сам се вратио с пута кроз 11 држава и кроз чак 27 градова (можда сам се и забројао, ал’ рецимо да сам у толико градова пио, јео и спавао), ударио ме човек „аудијем“ у Београду. Јбг… телефонирао док је возио и тако ме угрозио! Обалио ме као дрво, мало ми раздрндао мотор и повредио сам пету. И шта да му радим? У Европи нико и нигде не телефонира за воланом. Тачка. Мало васпитање, мало више камере које ти на кућну адресу пошаљу казну, и то је то. И, заправо, то је једино страшно ружно што ми се десило на Путу. Велико П је намерно, јер ово је за мене заиста био Велики Пут.

А почео је из Борче, ту ми је полазна тачка већ неколико година.

СЛОВЕНИЈА

Дакле, сео сам на „jamahu fejzer S2 600“  у недељу 4. јуна. За тај дан и то јутро знао сам још у фебруару ове године; рекао сам: крећем тад, па макар и секире падале. Испоставило се да су други дан и падале, ал’ ево ме, жив сам се вратио. Што је добро. Али о томе ћу кад дође тај дан, сад ћу ка Логарској долини, Словенија.
Логарска долина је једно прелепо место. Нарочито кад видиш слике на интернету, па се одушевиш, па кажеш: е овде ћу да одем! А онда кад дођеш, видиш да то баш и није као на сликама. Још је лепше, ал’ како ја то да опишем?! Лепше је, ето!
Тај први дан сам возио 644 километра. Досадно је кроз Хрватску, кроз Славонију; све онај равни ауто-пут, нигде кривине, нигде људи, нигде ничега. Ал’ ту досаду кад савладаш, онда си цар. Питају ме људи: како, каже, можеш да возиш шестсто километара дневно? Зар ти није много? Није, навикао сам.

Елем, само што сам распаковао кофере и мало растеретио мотор и себе, љуљнуо је такав летњи пљусак да смо и газда хотела и газдарица и ћерка констатовали да баш имам среће. Е, имам је баш, јер сам пре него што сам дошао у Логарску свратио до Птуја на сладолед и како је грунула киша, тако сам и ја грунуо у ЊЦ јер – ово никако да запамтим! – ја не смем да једем млечни сладолед. Срећа је, дакле, што сам стигао на време.

ИТАЛИЈА

Сутрадан кренем за – Верону. Власници хотела ми пожеле срећан пут, газда је иначе опчињен људима из Србије и редовно, сваке године, долази код нас и каже да боље људе од Срба није упознао, и каже ми: зар није много то до Вероне, има више од четиристо километара. Реко’, то четиристо ми је ситница.

Седнем и кренем! Мало кроз Аустрију, па у Италију, па без муке стигнем у Верону. Реко’ ај’ и ја да видим тај балкон, тог Ромеа, ту Јулију, тог Шекспира (којег никад разумео нисам) и све те силне људе којима је циљ да пипну Јулију за дојку. Да је помазе. Ја је мазио нисам, само сам се сликао. Кад путујеш сам (најбоље се путује кад путујеш сам, Брејерси), онда мораш сам и да се сликаш. То је тај селфи. И онда ја те селфије – право на Твитер.
Видео сам, значи, легендарни балкон, отишао на кафу, блејао мало по тој Верони (ту је и Пиксију био први инострани клуб) и кренем за Ла Специју.

Ла Специја је једно… Чекај, полако! Пре него што сам стигао до те Ла Специје, ухватила ме је највећа олуја у најновијој историји мог човечанства (ово је цитат још једног фудбалера; није Пикси но је Ђани Ћурчић)!
Е, негде код Модене станем на пумпу да наточим у себе кафу, а у мотор најскупљи бензин у Европи (У Италији су бензин и путарина безобразно скупи и у Италију више никад нећу!) и тог момента крене таква олуја да… Ма, шта да причам – кида грање, одваљује лимене рекламе, струја на пумпи нестаје сваки час, лете кровови, аутомобили стају, не могу да иду, сакрио сам се под неку стреху и био мокар као да сам се онако све са мотором купао у базену и после једно три сата то мало утихне (онај пумпаџија замало није био побего и оставио пумпу коме год) и ја као кренем. Кроз кишу. Мокар до гаћа, али знам да ће, кад буде синуло сунце, све то на мени да се осуши. Као и сваки пут кад кренем на пут а рокне киша. Али то ти је тако кад идеш мотором, није све идеално.

Скоро сув стигнем у ту Ла Специју. Увече. Ту сам отишао јер је тамо најјефтинији хотел у околини. А кад си на мотору, онда ти је сто километара у круг ближа околина. Е, одатле сам могао и у Манаролу и у Ðенову и где год сам замислио.

А замислио сам да сутрадан кренем за Ђенову, али не ауто-путем него неким локалним, па да као мало разгледам околину. Има шта да се види, није да нема: мало кроз планине, мало кроз кривине, мало кроз тунеле, мало буде десет степени, па мало касније, уз море, тридесет, па буде магла не видиш више од пет метара, па те удари сунце у главу, мислиш сад ће срчка да те стрефи, па… па видиш плажу! Ај на купање! Ај и на кафу од четири евра, једном се овако путује кроз Италију.

А и једном се у дану вози 761 километар. Толико сам дан раније, од Логарске долине до Ла Специје, возио и ништа ми није било (осим оне олујетине, али се нисам уморио).

Све у свему, искобељам се из тог кривудавог пута до Ðенове (кренуо сам да видим кућу оног радозналог Колумба) и коначно – пре-у-мо-ран! – стигнем. Ено га паркинг за моторе! Ваааау! Само да станем и да се одморим, не могу више. Е, али где да паркирам кад ни за моторе нема места?! Једно две хиљаде комада начичкано једно до другог. Где?! Нађем некако неко место (мало на пут, ал’ ја стварно не могу више!) и станем поред неке велике „хонде“.

Станем и устанем с мотора. Ал’ не лези, враже! Како сам устао с мотора, тако он паде, па на ону „хонду“, па она „хонда“ на неки скутер, па тај скутер на други, па тај други на трећи, па тај трећи… Да не дужим, пообарам као домине једно седам комада! Ау, човече! Нисам спустио ножицу, то се дешава и искуснијим мотористима од мене – тренутак деконцентрације, и он рокнуо са свих својих двеста кила на остале колеге моторе. И ништа, подигнем свих осам мотора, лепо их вратим на своје место, а на мом, видим, сломио се леви ретровизор. Пази, без десног још и некако можеш да возиш, али без левог је… опасно. Није пријатно, не видиш ко ти иде иза и тешко је да тако претичеш.
Ту толико попиздим, што се каже, да једва нађем неки нормалан ресторан. И ту платим више од десет евра шачицу оних макарона што их ја овде купим за педесет динара пола киле и јооооош више попиздим! План је био да испред Колумбове куће изговорим ону чувену „бем те радозналог“, да једем, пијем и наставим ка Шамонију. Е, али. Морао сам да на пумпи купим изолир-траку да њоме како-тако залепим ретровизор, морао сам Италијану на пумпи да објашњавам на енглеском и српском и рукама и очима да ми треба – теееееејп! Тејп, трака, изолир, човече! Како, бре, не разумеш, мајку му! Ааааа, викне он и на италијанском ми рече нешто и споразумесмо се некако за два евра. Онај Грунф не би боље направио ретровизор! Залепио сам га, не питај!

ФРАНЦУСКА

С тим и таквим ретровизором кренем ка Француским Алпима, ка чувеном Шамонију и кроз чувени тунел кроз Монблан. То ми није жао што сам платио скоро тридесет евра, јер то сам и желео: да прођем кроз тунел.

То тамо је један прелеп пут и прелеп је призор и ј…ш ретровизор и – милина једна колико је тај тамо пут леп! Ето. Уживао сам.

Уживао сам све док на некој низбрдици нисам стиснуо задњу кочницу. То је тамо толико стрмо да мораш да кочиш и предњом и задњом и мотором (машином). Ја стиснуо, а оно – неће! Не ради! Било је близу тридесет степени, ал’ ја сам се смрзо! Питају ме људи често, је л’ се плашиш тако кад возиш кроз град ил’ негде где је гужва и то? Наравно да се плашим. А онда ме питају: па што возиш? Па зато што волим. А то на Алпима сам се, признајем, уплашио.
Да скратим причу (ову вожњу): некако се дочепам хотела у Шамонију, возио сам као по јајима, накачим се на интернет и нађем сервис на 40 километара и одем сутрадан у неки прелеп град, ваљда се Саланчес зове, немам тачно појма, нисам туристички водич, а и нико ме не води, нико ми ништа не објашњава, нико са мном не прича.

Говоре на француском, ја млатим рукама и некако се споразумех с мајстором да ја лепо идем на кафу, а он ће за то време да ми поправи кочницу. Коштала ме та поправка скоро педесет евра, ал’ боље и то него да негде, далеко било, звекнем.

Пошто ми је то у прелепим пределима око Шамонија мало пресело (није ми што је било седам степени него је мало нелагодан осећај кад ти се хиљадама километара од куће деси пех), кренем, по плану, низ планине – а преко Гренобла – ка Азурној обали. План је био да одем у Солеи Пон (е, то никако нисам успео да изговорим и ваљда се овако каже!). Ту наиђем на Најљубазније Власнике Хотела откад идем у хотеле. Газдарица ми помогне да унесем ствари у собу, а мотор ми каже да паркирам у њихову приватну гаражу.
Онда ме одведе код мужа, он старији господин, а бајкер, вози неки велики БМЊ, посади ме поред себе и све ми лепо објасни помоћу Гугл мапа где да идем, где да пијем, где да једем, где да се купам, где да… Углавном, два Прељубазна Створења. Захваљујући њима у Ментону сам ручао и купао се, у Монаку блејао по оним чувеним богатим улицама, у Фрежусу сам јео палачинке (или је то било у Антибеу?), а у Ницу нисам ишао. Тамо је велика гужва, велики је град и било је будалаштина с тероризмом и боље вам је да обиђете ова мала места. Тако ми је рекао. Е, једино нисам стигао да видим ту неку њихову Малу Венецију и Сен Тропе. Али и ово ми је у два дана било таман.

ШПАНИЈА

На пут ка Шпанији кренуо сам куд и сви мотористи овог континента кад из Француске хоће у Шпанију. Не можеш да замислиш колико је то мотора на том путу! Не можеш! То све иде у колонама и групама по десет, двадесет, педесет! И ја сам…

Тих петсто и кусур километара сам превалио ко од шале. И само сам махао десном ногом кад претекнем неке мотористе и левом руком кад неко претекне мене. Код возача мотора је обичај да се, кад се сретну или мимоиђу, поздрављају десном ногом или левом руком. Као да се сви знамо. А не знамо се, немамо појма који смо, само знамо да нам је лепо.

Е, једино није било лепо кад ме је негде код Монпељеа ударио врабац ил’ тако нешто. Главом у главу! Срећа па сам имао кацигу, иначе не бих ово сад писао. Пуче ко гром да ме удари, али имам искуства у тим ситуацијама, а и добру кацигу, па сам жив. Врабац сумњам да јесте.

У Љорет де Мару сам био два дана. Два дана се мотор одмарао од вожње, а ја сам се одмарао и од њега и од вожње. Обојици је то било добродошло. Е, само смо једно вече отишли до Барселоне, да попијемо пиће, чисто да оверимо и тај град. Све остало било је сунце и плажа. За мене који не волим море – два дана таман.

АНДОРА

Најризичнији део Пута био је пут ка Андори. Двапут ми је пала концентрација и једном се због тога замало нисам просуо низ Пиринеје. Прекривудав пут, често мокар, хладан… бааааш мораш да будеш пажљив. Ал’ ваљда би ме неко спасао да сам треснуо, тамо је толико моториста да можда не бих ни стигао да паднем.

Па сам некако стигао у Андора ла Вељу. То им је главни град. И у том је граду све – фри-шоп. Цигарете, чоколаде, пиће – џабе. Била је недеља, осми дан пута; кренуо сам са 33 Ц из Љорета, прошао кроз 13 Ц на Пиринејима и дошао на 34 у Андора ла Вељу. Читава та промена температуре десила се у пола сата! Мало сам био побрљавио од свега тога, па није ни чудо да замало нисам пао кад сам се спуштао ка Француској. Једино ми је жао што нисам купио магнетић за фрижидер, била је недеља, полицајка није знала да ми објасни где то да купим, ја нисам знао да је питам, моје махање рукама и објашњавање како изгледа мој фрижидер и како се ставља магнет на фрижидер није помогло ич и онда… шта ћу – седи на мотор и вози даље. Ионако више нема места на фрижидеру.

НАЗАД У ФРАНЦУСКУ

Француска је огромна земља. Из Андоре сам изашао брзо (јер она је мала) и кренуо ка следећој тачки – ка Лиможу. Тамо је тренер највећег кошаркашког клуба у граду био човек коме је најдража књига исто која и мени, па сам хтео да га видим, послао сам му поруку, али ми није одговорио. Књига се зове „Сахраните ми срце крај Рањеног Колена“, ако већ хоћете да знате. Ако нећете, нема везе.

Испред хотела у Лиможу сретнем неке Литванце, камионџије. Мало на руском, мало на српском, мало на енглеском и старословенском и они ми помогну да уђем у хотел, пошто у хотелу нема особља, само неки аутомати и шифре и неке цаке… да није било њих, мислим да бих спавао испред улаза. Ал’ добро, хвала им. То што сам ја чуо за Сабониса, а они нису за Дивца (а Дивац и Сабонис ортаци), па ме гледали бело („Шта ли овај прича?“), то нема везе. Ми у Србији све знамо! И у све и свашта смо упућени. Код нас сваком на улици можеш да кажеш: „Где си, комшија?“, на пример, да прозбориш коју, а у Француској… но. Тамо је, колико сам видео, много тога дехуманизовано. На много пумпи нема људи него апарат. Па куцаш кол’ко оћеш горива. На наплатним рампама нема људи, па убацујеш картицу и оно те пусти. У хотел ако дођеш касно (а ја сам долазио касно јер цео дан возим), исто причаш с апаратом. Можеш и да га псујеш док не провалиш како ради, он ништа неће да ти каже, само тражи паре.

Осам дана нисам чуо српски, а онда је дошао и тај дан! Париз! Кренуо сам код Другара из детињства, који се у Паризу снашао као нико његов и нико мој! Волим кад се људи својим поштеним радом снађу у животу и кад не кукају. А Ива, за та три дана колико смо провели заједно, ниједном није закукао. „Шта има да кукам, океј ми је.“

Каже Ива, идемо на вечеру, да видиш Париз ноћу. Ја реко’ идемо метроом, кад он: ма какви, Тања и ја на мотор, ти иза. Тања му је девојка. И кренемо. И возимо… И возимо… И… и у једном тренутку скренемо налево и ја видим – Тријумфална капија у даљини! Ау, човече! Па ми смо… па ја сам… на Јелисејским пољима! Овако Иго, овако Балзак, овако ја! Па кад сам почео да урлам кроз кацигу: „Ооооо, Шанзелизеееее! Ооооо, Шаааанзееелииизеееее!“ Негде на неком семафору Тања ме пита: „Па ти певаш?!“ Ја је погледам, очи ми цакле, и кажем јој: „Ооооо, Шааанзееелизеее!“ Гледају ме људи из кола, чују да се дерем, а ја се окренем ка њима и весело им викнем: „Ооооо, Шанзелизееее!“ Они се смеју, немају појма одакле сам, ал’ виде да сам весео!

Каже Ива, није ти далеко Нормандија, ми идемо често, лепо је. Па ако те не мрзи… Чуј, двеста километара да ме мрзи! И тај један дан он оде на посао, а ја на мотор, па у Дијеп. То ми се учинило лепо, тај Дијеп. Ту су се, кажу, савезници прво искрцали, па онда наставили даље на Немце.

Одем до Дијепа, па онда опалим кроз нека прелепа месташца уз обалу, а оно све оне стенчуге што стрмо пропадају у Атлантик. Кад сам се вратио с пута, показујем ортаку фотке, а он ми каже: „Знам ово, играо сам ту игрицу. Човече, све исто ко у игрици!“ Е, таква је то тамо обала, и природа, и све. Као у игрици. Плаже су камене и мало ко легне да се сунча, ал’ ја нисам ишао да се сунчам него да оквасим ноге у Атлантику, пошто је и Ламанш део Атлантика. Ако и није, нема везе, ја сам био тамо! И тамо и у још два градића поред тог Дијепа.

Вратим се у Париз увече касно, а Ива ме чека с новим левим ретровизором! Који је он цар! Пошто ретровизор, Иво? Каже, платићеш пљескавицу кад дођем у Србију. И да се не бисмо свађали, ја кажем, океј, наместимо то како треба и ја ујутро кренем даље.

НЕМАЧКА

Париз-Карлсруе, то ти је петсто и кусур километара. Значи, лаганица. Е, али да бих мало продужио пут, решим да свратим у Домреми ла Писел. То нисам имао појма шта је, али сам читао нешто о Јованки Орлеанки и видео да је рођена ту и видео да ми је то успут и онда реко’ ајд да свратим. И свратим и одушевим се како су од једног села где нема ни сто становника направили туристичку атракцију и свраћају људи са свих страна света, па чак и ја један/јадан из Србије, који се јеееедва с неким мештанима споразумео како се зове Јованка Орлеанка – Жан д Арк, ако сам их добро разумео, нисам ишао да гуглам.

У Карлсруе стигнем по мраку. Како сам стао пред хотел, тако је киша почела. И то не нека слаба него… Лудило. Има већ, мислим, пет година како возим којекуде и кад год сам ишао кроз Немачку, хватала ме таква киша да ми није јасно како неку упалу плућа ил’ тако нешто нисам покупио успут!

Сутрадан, окупан и сув, одем на кафу и на колаче (неки се радници буне по улицама, неке демонстрације; новогодишња расвета им виси окачена а средина је лета, све неки млад свет по том Карлсруеу…), е, али не знам немачки. А и енглески ми није неки… Покажем конобарици да бих онакав колач као онај човек што је узео, ал’ она ме не разуме. Ја опет на енглеском нешто, ал’ не иде… Одмахнем руком и кажем: „Е, јебига…“ Каже она: „Ајде ти одлучи шта ћеш, па ћу ја да дођем.“ Тим речима. Реко’, значи, разумемо се?! Одакле си? Из Славоније. Е, реко’, дај ми онакав један колач и велику кафу и ето, снашо сам се и на немачком! Дала ми и вај-фај, па сам израчунао да ми до Беча треба једно седамсто километара, али сам пре тога хтео да свратим до Регензбурга; то је једно триста педесет км, то ми је зачас.

Кад сам био пети-шести основне, а има томе скоро четрдесет година, рекао сам да ћу једном отићи у тај Регензбург јер сам на географији научио да је Дунав одатле плован. И добио сам био петицу јер сам то знао и реко’ ај’ кад ми је успут да и то видим. Код Панчевачког моста Дунав је огроман, код Голупца тек, а код тог Регензбурга… ко Тиса лети. Некако малечак. Ко би реко да ће већ код Беча да се претвори у онолику силу.

У поређењу са мном, Дунаву је лако: он тече и не требају му паре за бензин, за путарину, за хотел, а ја без тога не могу. Ни мотор ни ја. Кад би могло да се путује без пара, путовао бих више од Дунава. Е, али!

***

Пошто је то тако како је, кренем ка Бечу, где не морам да плаћам хотел и храну. Имам брата тамо, рођен у Пожаревцу, живи у Бечу, класика. Заправо, скоро увек кад се враћам кући из Европе, свратим до њега и снајке и деце, једем, преспавам, не платим, поздравим се и ето. Од Беча до Београда сам возио већ више пута, ко да сам гастарбајтер, па с тог пута и немам неке утиске.

Све остале утиске одмах сам ођурио да испричам Лалету. Лале живи у Зрењанину, па сам му на Хоргошу написао: „Стављај кафу, ето ме пре шест!“ Лале исто вози мотор, али ове године није могао са мном. Ал’ кад је видео слике, реко ми је: „Ко ја да сам био!“

Биће прилике, још ћемо ми да поживимо, па ћемо да се возимо докле нас точкови носе! Е, једино ако ме не убије нека будала овде у Србији, једино тако нећу моћи. Све остало ћу моћи. Јер – ево још само ово да кажем! – прошле године сам возио кроз 14 држава и прешао четири и по хиљаде километара са сломљеним ребром. И, шта? Ништа! Ништа ми се није десило!

ОВАЈ КРУГ САМ ЗАТВОРИО… ПОВРАТАК У БОРЧУ

Курир

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here