Не нападају Србију због Вулина, него Вулина због Србије

Поделите:

Да ми је неко рекао да ћу икада бранити Вулина, вероватно бих му ударио шамар, без пуно премишљања. Да ми је неко понудио фину кинту, онако испод стола (како једино и узимам, да се разумемо, зајеби ово поштено), две кутије цигарета (сто ес паковање) и вињак на црту за тај дан д браним Вулина, одбио бих, без пуно премишљања. Лажем, уз нешто премишљања, али бих ипак одбио.

Па, ипак, један стари лисац, а таквима сам вазда волео бити окружен, усадио ми је у свест универзалну истину: „Није битно кога нападају. Далеко је битније ко га напада и зашто га напада“. И ту, некако, долазимо до случаја Вулина – пардон, ситна, али веома значајна разлика: министра Вулина. Или још прецизније, а за читав контекст и значајније, министра војног Вулина.

Добро, дакле, ево, претпоставимо да је Вулин мазнуо тај стан, по чему свакако не би био први, а никако и последњи, у историји српског вишестраначја и још израженије, у историји пре вишестраначја. И? Како се догађа да та афера, била она истинита или не, постане мајка свих других афера, тема свих тема и насловница свих насловница? И још битније, зашто? У ком су то тренутку две стотине квадрата (или колико већ), постали битнији од, рецимо свих непочинстава и милионских пљачки неког Мишковића, који, ето шета слободан? Динкића, и кад смо већ код тетке, Ђелића, који се и даље воде као стручњаци? Костића, угледног привредника, Шулета, јединог врачарског пастира, Ђиласа и свих других чија (не)дела и последице истих премашују пар соба и луксузно купатило, у сваком случају?

Вулин је, бојимо се, и његово презиме на интерфону, у овом случају само небитно, али у политичком рингу идеално служи онима који служе америчким интересима, или онима који то „ни у лудилу не би радили“, али ето, славу обележавају у Хајату са америчким амбасадором? То се у боксерском вокабулару зове ударац испод појаса, а њиме се, истом том терминологијом, служи када противник нема довољно храбрости, знања или снаге да удари у главу.

Глава је, овде, бојим се, нешто друго. Не смета њима колико соба има министар Вулин – смета им што војска Србије, након периода оних који су уклањали неподобне официре и генерале (чиме се Јеремић хвалио) и оних који су тенкове слали у топионице (чиме се реформатор Шутановац хвалио), постаје управо оно што треба да буде: пре свега војска, па онда и Србије.

Вулин, као такав, дакле, њима смета јер обавља наш, а не њихов задатак и што се то, на неверицу многих, дешава први пут после дугих 17 година од како су узјахали – што се враћа култ државе, што се враћа патриотизам у армију и што се уз сарадњу са Русима, ради на томе да опет имамо армију, а не ловачко друштво у војној униформи чији је највећи домет да припреми банкет за НАТО челнике. То је Вулинов грех, а не тетка.

Коначно, у америчкој агресивној спољној политици, а и оној намењеној домаћем им тржишту, постоји израз: „Унцле Сам“ или ти Ујка Сем. Гледајући, да се вратимо на оног старог лисца, није овде проблем у Вулиновој тетки, него у њиховом Ујки.

И да парафризамо Милошевића, не нападају они дакле, Србију због Вулина, него Вулина због Србије. Зато ћу га, без коверте испод стола, сто ес цигарета и вињака, бранити колико год и где год то будем могао. Не због Вулина, него због Србије.

Томо Ловрековић

Поделите:

2 COMMENTS

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here