Nemci u Kraljevu ubili 2.190 civila!

Podelite:

U noći između 15. i 16.oktobra 1941. godine Nemci su u znak odmazde streljali 2.190 staraca, žena i dece, jer su četnici i partizani u zajedničkoj akciji ubili 14 vojnika Vermahta.

Streljanja su se dogodila zbog ustaničke aktivnosti u okolini grada, odnosno kako bi se terorom deblokirao grad.

Masakr u Kraljevu je koincidirao s mnogo poznatijim masakrom u Kragujevcu. Zbivanja u Kraljevu su godine 1975. poslužila kao podloga za igrani film “Crvena zemlja”.

Kako je Aprilski rat imao karakter nedovršenog rata u slobodarskoj svesti srpskog naroda, usledilo je formiranje dva pokreta otpora nemačkoj okupaciji.

U telegramu višoj komandi Vilhelm List, vojni zapovednik Jugoistoka, 13. septembra 1941. saopštava: „Ustanovljena je veza između ustanika, koje zapovednik Srbije naziva „komunistma” i četnicima“.

Reprint: Narodni muzej Kraljevo

U cilju gušenja ustanka, Vrhovna komanda Vermahta i okupacione vlasti u Srbiji doneli su niz naredbi koje su predviđale drastične kaznene mere.

U Srbiji se od kraja septembra 1941. represivne mere pretvaraju u odmazdu nad celokupnim stanovništvom. Generalno naređenje za izvršenje zločina, inicirano je 16. septembra 1941. naredbom Adolfa Hitlera izdatom Vilhelmu Listu, vojnom zapovedniku.

Načelnik Vrhovne komande Vilhelm Kajtel istog dana je prosledio: “Vođa je sada naredio da treba svuda primeniti najoštrije mere kako bi se pokret ugušio u najkraćem roku… Kao odmazda za život 1 nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo da odgovara smrtna kazna 50-100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat!”

Franc Beme, na predlog feldmaršala Lista, već 20. septembra 1941. primio je dužnost Opunomoćenog glavnokomandujućeg generala u Srbiji, time celokupnu vojnu i izvršnu vlast:

– Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo – naredio je tada Franc Beme, na predlog feldmaršala Lista, kada je primio dužnost Opunomoćenog glavnokomandujućeg generala u Srbiji.

Konkretizacija surovih naredbi najviše nemačke komande usledila je kroz „zastrašujuće primere” u okolini Šapca, u Kraljevu i Kragujevcu.Reprint: Narodni muzej Kraljevo

Sabotaže ustanika u okolini Kraljeva, o čemu svedoče brojni telegrami nemačkoj upravnoj vlasti, prerasle su u stvaranje ustaničkog  obruča oko grada i u njemu stacioniranih nemačkih snaga. Partizansko-četnička blokada u kojoj su ustanici do 4. oktobra zauzeli vojne položaje na svim prilazima gradu, koordinirana je iz zajedničkog štaba u Drakčićima.

Protivmera 717. divizije Vermahta bila je da od 4. oktobra, kada su zatvoreni radnici Fabrike aviona, počnu sa zatvaranjem talaca u lokomotivsku halu, u krugu Železničke radionice.

Radnici i službenici onovremenih fabrika, železničari, racijom pokupljeni građani postali su taoci u sabirnom logoru na gradskoj periferiji, koji su savremenici po skladištima vojnog materijala jugoslovenske vojske nazivali lagerom.

Oružani napadi partizansko-četničkih jedinica na 717. diviziju Vermahta, u kojima je poginulo 14, a ranjeno 10 nemačkih vojnika, neposredno su poslužili za doslovno sprovođenje naredbi drakonskim kažnjavanjem talaca.Reprint: Narodni muzej Kraljevo

U lancu vojne odgovornosti regularne vojske Nemačke, Vermahta, pošto je štab 717. divizije primio naredbu generala Franca Bemea od 10. oktobra 1941, štab divizije je istu prosledio komandantima pukova. Komandant 749. puka, major Oto Deš, izdao je naredbu o izvršenju masovne odmazde.

Ovlašćenja su bila jasna, konkretizovano njihovo izvršenje u razmerama 100 talaca za 1 poginulog, 50 za ranjenog nemačkog vojnika.

Vanredno stanje s prekim sudom uvedeno je u Kraljevu 15. oktobra, istog dana kada je počelo streljanje talaca. Ispred mitraljeza, vojnika 749. pešadijskog puka 717. posadne divizije, od kojih su 2/3 činili Austrijanci, taoci su naterani da kopaju rovove, ne sluteći da će to postati njihove rake.

Kazivanja preživelih sa streljanja, poruke koje su taoci slali porodicama iz lokomotivske hale, potresna su svedočanstva o poslednjim danima života streljanih. Marko Slomović:

– Vrata od hale se zatvoriše i mi ostasmo napolju. Bilo nas je oko 100. Pokazaše nam gomilu alata i narediše da svako uzme ašov, pijuk ili lopatu. Tada nas postrojiše po trojicu i pod stražom povedoše uz prugu prema Ložionici. Zaustavili su nas na velikoj ledini, obrasloj žbunjem, u krugu Železničke radionice… Nemci su nam rekli da ne kopamo rovove prema sredini već samo okolo, tako da je sada ono što smo kopali predstavljalo veliki kvadrat na čiju smo sredinu bacali iskopanu zemlju. Primetio sam ispred nas nekoliko mitraljeskih gnezda… Sve nade u život odjednom su pale u vodu… Neki su izleteli iz našeg stroja i na nemačkom počeli da objašnjavaju da imaju malu decu… Jedni su mirno čekali da im mitraljeska zrna prekrate život. Drugi su počeli da grde Nemce, da ih psuju, proklinju. Mitraljeski rafali prekinuli su sve to – pisao je Marko Slomović.

Poslednji dan streljanja bio je 20. oktobar. Članovi Vatrogasnog društva, kontrolisanog kretanja i pod sumnjom nemačkih vlasti od izlaska njihovih kolega iz Kraljeva, koji su preko Ibarskog mosta na prevaru kao vatrogasni orkestar prošli pored nemačkih straži, 27. septembra 1941. ka odredu na Goču, prema naređenju Komandanta Mesta, određeni su da posle streljanja sahranjuju žrtve.

Iza masovnog zločina, čitav prostor lagera zasut je krečom. Mnoge porodice izgubile su više svojih članova u oktobarskom streljanju (Blažići, Dimitrijevići, Radomirovići, Markovići, Obradovići, Petrovići…). Duboko, kao beleg, sećanje na žrtve streljanja ostalo je u svesti naraštaja, porodica, sugrađana.

Potraga za „ljudskim likom i imenom žrtve” vodila je ka ukupnom broju od 2.190 streljanih u lageru, ispod koga ne treba ići u daljim istraživanjima.

Kraljevo pomen
Kraljevo pomen

Zahvaljujući sačuvanim primarnim izvorima, svedočenjima savremenika, višegodišnja istraživanja su utvrdila da je streljano najmanje 2.190 civila, među kojima je bilo i dece, žena i staraca. Značajnije od do sada utvrđenog broja je činjenica da je iza svake cifre jedno ime i prezime, za većinu sa podatkom o mestu rođenja, imenu oca, zanimanju i mestu zaposlenja, fotografijom, ukoliko je sačuvana.

Sociološko-demografske analize nastale na osnovu objedinjene memorijalne baštine u bazi podataka, neposredno govore o surovosti i genocidnosti ratnog zločina protiv čovečnosti koji je počinila regularna vojska Vermahta u Kraljevu, oktobra 1941.

Autentični spiskovi sa imenima streljanih nastali su nepunu godinu iza oktobarske tragedije, tokom aprila 1942. po naredbi načelnika okruga kraljevskog od 24. marta 1942. prvi progovaraju o streljanima.

S mesta najveće tragedije u istoriji kraljevačkog područja preživelo je najmanje 27 talaca, čija su svedočenja zabeležena kao dragocena memoarska građa.

 

Telegraf

Podelite:

5 COMMENTS

  1. Uvek se treba pitati :
    – Sta smo dobili demonstracijama 27 marta 1941 (masa naroda na ulicama, skandiranje BOLJE RAT NEGO PAKT, demoliranje nemackog kult centra, pljuvanje na ulici nemackog ambasadora … ?
    – Koje smo sanse imali u ratu protiv sile koja je okupirala skoro celu Evropu i koja je u Dankerku porazila zdruzenu francusko-britansku vojsku ?
    – Obzirom da je Jugoslavija bezuslovno kapitulirala, Nemci su one koji su nastavili borbu smatrali za teroriste, razbojnike. I objavili svuda da ce za svakog ubijenog i ranjenog Nemca biti odmazda.
    – Da li je onaj koji je ubio Nemca pa pobegao (mada je znao za odmazdu) heroj ?

  2. Hm,hmm..hmm..nije to bilo bas „bezuslovno,“,potovarili su,svoju rodjenu vojsku,do 400.000 vojnika,odbranbenu silu,u stocne vagone i poslali u nemacke,logore,da omoguce,nesmetanu okuoaciju “ svoje kraljevine i podanika “ spakovali,naramak sljiva i zlata,pa vozi misko za London,Kairo i ostale “ turistickecdestinacije“.

  3. Za Luneta – lazova :
    1 – Nismo mi nasu vojsku poslali u nemacke logore vec Nemci.
    2 – Hvala Bogu da se Vlada spasla i da je nastavila da radi u Londonu sve do dolaska komunista, koji su 1945 god organizovali namestene izbore (corave kutije) na kojima su pobedili i odmah uveli nevidjen teror.

    I izmedju ostalog, zabranivsi povratak Srbima i Crnogorcima na Kosovo, pokrenuli dugotrajni proces albanizacije pokrajine.
    Eto, moj Lune, cinjenica. Imas li sto rec ?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here