Незаборавне лекције великог Душка Радовића за ЂАKЕ и РОДИТЕЉЕ

Поделите:

Прваци бојажљиво слушају савете одраслих како да се понашају у школи, старији ђаци се радују дружењу, штребери учењу, а маме и тате су под стресом због повратка деце у школске клупе, питајући се да ли су их довољно добро опремили. Први септембар за свршене школарце увек ће имати носталгичну ноту, па се ових дана најчешће цитира крилатица „од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба“.

Пред почетак још једне школске године, можда вас све заједно, и родитеље и децу, охрабре неке од мудрих мисли нашег познатог афористичара и писца за децу, Душка Радовића. Ево шта је он говорио о школи и деци.

* Предметна настава укида учитеље, а учитељи су једини прави васпитачи. Оног тренутка кад деца остају без свог учитеља, престаје васпитање а почиње образовање.

* Чим дете пође у школу, чим озбиљније уђе у свет одраслих – оно почиње конвенционално да мисли и да се понаша, да усваја шаблонски формулисане истине о свету и животу. То је трагична околност за човека јер губи смисао да се игра.

* Трагично је како деца, чим пођу у школу, изгубе чистоту и ведрину индивидуалног сазнања, доживљаја и смисао аутентичне интерпретације. Школа и практичан живот намећу им шаблоне и догме, деца уместо радости доживљаја прихватају рутинско препознавање голих функција ствари и појава.

* Школа не сме личити на болницу за лечење деце од живота и здравља, од радозналости и активности, од сопствених искустава и стварања.

* Било би добро када би школа могла да прихвати обавезу да не само учи већ и научи дете здраво и способно за школу.

* Децо, можете мислити какав је живот када је од колевке па до гроба најлепше ђачко доба.

* Није то лепо рећи школи, али није ни ружно, ако може бити корисно: децу треба боље познавати и више поштовати њихове могућности. А ми смо прво измислили школу па смо тек онда утврдили да немамо довољан број одговарајуће деце.

* Школа која се много чуди знању и понашању својих ђака, коју нервира то што су деца деца, не може бити добра школа.

* Не постоје добра и лоша већ само различита деца. А различитом децом морамо се бавити на много разних и деликатних начина.

* Деца која немају среће са породицом, морала би имати нешто више среће са школом. Школа би морала да зна и хоће оно што родитељи не знају или неће.

* Здрава, ведра, очувана и неозлеђена деца – по сваку цену, па и по цену знања! – то би био племенити задатак васпитања.

* У правој, доброј школи не би смело остати нерегистровано и неоцењено ништа иза чега стоје љубав, рад, знање и успеси.

* Више шанси имају они који се кроз школу провлаче, који се штеде, јер знају да их чека још једно велико полувреме живота.

* Наше учење деце, наша еманципација дечје свести мора да иде у правцу да их учи скраћеном мишљењу, скраћеном изразу, јер је то будућност комуникације.

* Децу не припремамо у школама да буду писци нити их припремамо за то да би читали књиге, него их припремамо за то да пре свега умеју да посматрају, да добро запажају, а друго, да оно што виде и осећају умеју прецизно и ефектно да испричају.

* Та визија деце као будућих чиновника и службеника, са класама и платама, са положајима и угледом – то је она школска и друштвена Баба-рога која игнорише личност а унапређује послушност и медиокритетство.

* Kолико се, још и данас, паметне, зреле и особене деце вређа, понижава и дисквалификује суровим критеријумима школе, друштва и породице: колико вредиш то можеш доказати једино оценама у школи.

* Да бисмо знали како да усмеравамо децу, морали бисмо се најпре споразумети, шта је то „срећа“? Шта је то, за шта треба живети, учити и радити?

* Имао сам срећу да сам се дружио са много паметних људи, а ја мислим да се од људи највише учи, много више него из књиге, много више него у школи, било каквој!

* Јуче је један родитељ завапио на родитељском састанку: „Дајте ми добро дете, па ћете видети какав сам ја отац!“

* Добро је имати оца и мајку, али је још боље имати ћалета и кеву. Сви очеви и мајке масирају своју децу и иживљавају се на њима, али се само са ћалетом и кевом може искрено разговарати о томе.

* Лакше бисмо васпитавали децу када би она имала само уши, а не и очи.

* Млади морају да живе ноћу – беже из дана који су окупирали њихови очеви и дедови.

* Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати.

* Волите своју децу и кад су крива, јер ће их живот кажњавати и кад нису.

Блиц

Поделите:

1 COMMENT

  1. DECA
    (Ili; Zašto je svet ovakav kakav jeste?)
    Ta mala, nedužna, anđeoska stvorenja
    što ništa ne shvataju strašno
    a roditelji njihovi odgajaju ih tako
    – da ovaj svet za njih – stvaraju užasno!
    Bajke im (dečije) pričaju naivne
    o borbama dobra sa zlim
    u dobra – svakako, sebe ubrajaju
    a drugi su zlokobni i poročni i svi!
    U tim borbama dobra pobede
    jer „dobri Bog to tako želi“
    a zla su tu da izgube bitku
    tako „Bog“ (njihov) i oni bi hteli!
    I odgoj se nastavlja u tome „trendu“
    da „sve je dobro što dobro se svrši“
    i svaka priča bude u „hepi end“-u
    a svet je spektar sa mnogo nijanse
    ali takav se princip ne sme da krši!
    I, u tom fazonu odrastaju deca
    kao da su sama „bogom-dana“
    da su ona božanskog porekla
    – jedina od Boga izabrana!
    I te svoje „božanske“ loze
    ljubomorno moraju da paze
    a sve ostale vrste i rase
    – slobodno mogu svuda da gaze!
    Tako anđeli mali nebeski
    u monstuozne izrastaju ljude
    njima (takvima) ovaj svet se ostavlja
    pa kako onda srećan svet da bude?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here