Никола Јовић: МАРТОВСКИ ПОГРОМ – ЗАШТО ПАЛИТЕ АКО ЈЕ ВАШЕ?

Поделите:

Данас се навршава 13. годишњица од мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији. Ова „акција“ није никакав изоловани инцидент већ само једна у низу дивљачких акција Арнаута уперених против аутохтоног становништва КиМ (Срба), њиховог наслеђа и осталих неалбанских мањина (Рома, Ашкалија, Горанаца..). Ова акција је континуитет шиптарске и албанске политике према Србима, која своје „прапочетке“ има још у периоду Османске империје, чији су Арнаути (поред Бошњака) били најверније слуге и заузврат су имали готово па „одрешене руке“ да на „терену“ са хришћанским становништвом и њиховом имовином, наслеђем и заоставштином, раде шта им боља и бес  дозволе. Једини периоди када су Срби на КиМ били безбедни, у последњих неколико векова, јесте период прве Југославије и 98./99. године, када су наше војно-полицијске снаге биле врло присутне у нашој јужној покрајини због антитерористичке операције против ОВК, што ће рећи да су Срби на КиМ, у последњих 300-400 година (ако не и више), имали мање од 50 година мира и благостања. У ово намерно не убрајам период Титове владавине и СФРЈ, јер је то било доба „тихог“ погрома, када званичну комунистичку власт „није занимало“ шта се дешава „тамо доле“ , а Шиптари су били привилеговани јер се радило на интеграцији Албаније у СФРЈ као „седме републике“ . После, када се од ове политике одустало, није се одустало од „субвенционисања“ Шиптара на КиМ у сваком погледу, па је тако дозвољен отворен и масован долазак из Албаније, велика социјална, културна и просветна давања из републичког и савезног буџета (највећи део социјалних издатака СФРЈ је ишао на КиМ, што ће рећи око 80% од те цифре управо – Шиптарима)… Узевши у обзир побуну после рата коју је ЈНА гушила у крви,  масовне протесте Шиптара 60′ и 80′ година, убиства и прогон Срба, отимице, крађе и сл. , све до терористичких аката, ОВК и рата са војно-полицијским снагама СРЈ, можемо поуздано рећи да Шиптари нису ни у једном тренутку прихватили другу Југославију као своју државу, већ им је она била само одскочна даска за то што данас (мисле) да имају; другу албанску државу на Балкану.

Међутим, у складу са приликама, могућностима и „трендовима“ њиховог „цивилизовања“ , приметан је значајан пад у количини и степену шиптарског зулума и дивљања на КиМ. Ово је сад замењено нечим на очиглед бољим, али суштински, перфиднијим и опаснијим. Сада више не пале српске манастире и цркве, сада их „поарбанашују“ и проглашавају за „косовско културно наслеђе“. Сада више не убијају (у тој мери) Србе, сад их проглашавају „грађанима Косова“ . Сад више не протерују Србе, већ отимају и правно „пребацују“ себи имовину протераних. Сад више не забрањују повратак прогнаних, „само“ онемогућују нормалну „реинтеграцију“ у „нормалне“ токове оних који се одлуче на повратак. Просто је тешко рећи која од ове две албанске стратегије је повољнија и мање штетна по нас. Неко ће рећи једна, неко ће рећи друга.

Једно је сигурно, без Срба на КиМ, нема ни Србије на КиМ. Без наших цркава и манастира, споменика културе, црквеног земљишта (метоха) , имања и документације о нашем земљишту (које је око 60% у српским рукама на територији КиМ, на папиру), нема ни наших тапија на КиМ на основу којих „градимо“ нашу „причу“ о нашем Косову и Метохији пред другима (а и пред самима собом). На нама је да се на сваки могући начин боримо да очувамо Србе тамо доле, да им обезбедимо миран живот и егзистенцију, као и да очувамо наше цркве, манастире и сво културно-историјско наслеђе, НА СВАКИ НАЧИН, чак и ако то значи сарадњу са онима који су „господари“ ситуације на „терену“ и извршиоци воље светских моћника који de facto имају своју империјалистичку шапу на овој територији – „косовским“ политичарима и властодршцима у Приштини. Јер, ако су привремене институције у Приштини заиста само то, привремене и нелегитимне, и ако ми заиста верујемо да оне то јесу (као што и јесу), зашто их онда не бисмо, привремено, искористили за наше потребе и за наше циљеве, ако је то могуће наравно и у мери у којој је то могуће? Јер сутра, када буду укинуте и остану упамћене као само једна мрља у историјској књизи трајања наше борбе за Косово и Метохију, неће бити ни битно јесмо ли ми имали „интерференцију“ са њима, јер ћемо их МИ и укинути, након што смо их „истрпели“ и искористили за наше циљеве.

И док исчекујемо коначно расплитање „косовског чвора“, сетимо се данас, помолимо и запалимо свећу за оне коју су пре 13 година остали без живота, крова над главом, сетимо се оних порушених и запаљених цркава, манастира и гробаља (која данас проглашавају њиховима!? ), јер, наше тешке историјске лекције имају сврху и нису узалудне САМО и ЈЕДИНО ако нешто из њих научимо.

Никола Јовић

Националист

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here